• У свету постоји јединствена глобална хијерархија коју су изградиле САД (господар) са сто и више држава које се налазе у овој или оној вазалној зависности од Вашингтона, као и две слабије и по броју мање хијерархије држава на челу са Русијом и Кином, али које све више теже савезништву
  • Изазов националној безбедности Русије је и постепено, али прилично брзо пропадање и урушавање Јалтско-Постдамског система светског поретка на челу са ОУН. Јер, систем Уједињених нација ради или по припремљеним америчким сценаријима или само „шлајфује”
  • Ако се заједничким напорима Русије и Кине не може обновити равнотежа снага у систему УН-а, онда треба размишљати о алтернативном глобалном систему, са чијим предлогом одмах треба упознати међународну заједницу у тренутку кад се Јалтско-Постдамски систем због неке кризе једноставно сруши, а УН се коначно претворе у „демократску декорацију” глобалне америчке хијерархије
  • Изазов националној безбедности Русије су и комплекси који су се појавили у руководству земље, њеним владајућим круговима, а делимично и у друштву у целини као директна последица нашег пораза у хладном рату. Тај изазов се може сматрати и унутрашњим, мада се он овако или онако односи управо на спољну политику
  • Русији је потребан званично и јавно декларисани глобални идеолошки (боље рећи: цивилизацијски) пројекат са одговарајућим, алтернативним свим данас постојећим глобалним (регионалним свакако) повезаним структурама типа Коминтерне или онога што се 70-80-их година ХХ века називало „међународним радничким покретом” и „међународним комунистичким покретом”

         Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ

         МЕЂУ спољним изазовима и претњама, увек се наводи практично један исти низ: међународни тероризам, ширење нуклеарног оружја, регионални ратови и тако – све до глобалног отопљавања.

         Набројаћу оне изазове националној безбедности Русије (и не само њеној националној безбедности) о којима се говори ретко или се уопште не говори.

         По мом мишљењу први такав изазов представљају национални интереси САД.

         Може дуго да се расправља о томе да ли ми правилно разумемо те интересе, да ли их, како бисмо ми желели, тумаче владајући кругови САД, али све те дискусије су, заправо, бескорисне.  Зато што је јасно да сада нико не може да принуди америчку елиту да тумачи националне интересе САД другачије него што то она чини и да у складу са тим поступа на одговарајући начин.

         Међутим, ми морамо да будемо свесни да национални интереси САД (светска хегемонија у свим њеним појавним облицима и т. д.) представљају директну претњу националним интересима Русије (као и већини других земаља света, што ствара објективне и субјективне претпоставке за проширивање круга реалних савезника наше земље). Иначе, ја се не бих устручавао да ту опасност дефинишем на званичном нивоу, па чак и више од тога – да ту формулацију предложим за разматрање на међународним трибинама. У сваком случају, спољна политика Русије мора директно и јасно да полази од тог схватања.

         Уосталом, данас практично сви већ признају да је пораст међународног тероризма (и појављивање ИД) директна последица политике Сједињених Држава, које су наумиле да у складу са својим националним интересима успоставе „демократске режиме” у читавом низу земаља Истока и Југа.

         Други изазов је – повећање броја субјеката (земаља) светске политике.

         Овај изазов чини се мање очигледним, иако обична логика и здрав смисао говоре да он постоји.

         Половином ХХ века у свету је било мало више од педесет држава, а сад их је више од две стотине.

         Ако је у погледу тих педесет држава тако велика земља као што је Русија могла да води „индивидуално” проверену политику, онда у условима постојања више од двеста држава о томе, по дефиницији, не треба ни говорити.

         Сем тога, постојање тако великог броја држава, прво, обесмишљава и тако углавном само спољну демократичност ОУН,  и друго, неизбежно доводи до појављивања хијерархије главних субјеката међународне политике, односно такозваних независних држава.

         У совјетском периоду већ су биле изграђене две главне хијерархије: америчка и совјетска, које су мање или више једна другу доводиле у равнотежу. У ствари, глобална политика одређивана је координираним поступцима та два хијерархијска система из Вашингтона и из Москве.

         Међутим, већ тада се као алтернатива за та два хијерархијска система појавила више демократска (али више и аморфна) међудржавна структура – Покрет несврстаних држава, на чијем челу су биле Индија, Југославија и Шведска.

         Индикативно је да је управо Совјетски Савез подржавао тај покрет, што је објективно потврђивало потенцијално и реално настојање Москве да поздравља различитост света и демократизацију међународне политике, док је Вашингтон нервирала све већа активност и углед тог покрета током 70-80-их година.

         САД су страховале да ће на крају тај покрет постати политички савезник СССР-а. Убиство премијера Индије, Индире Ганди 1984., а затим још загонетније убиство шведског премијера Улофа Палмеа почетком 1986., двоје државних лидера тог покрета (председник Југославије, Јосип Броз Тито умро је 1980.), многи сматрају за последицу такве тенденције која је смрћу Палмеа фактички нестала.

         Од тада нема никаквог Покрета несврстаних. Постоји јединствена глобална хијерархија коју су изградиле САД (господар) од сто и више држава које се налазе у овој или оној вазалној зависности од Вашингтона, као и две слабије и по броју мање хијерархије држава на челу са Русијом и Кином, али које све више теже савезништву.

         Јасно је да је то прилично нестабилан систем који ће такав и остати до учвршћивања нове, САД алтернативне хијерархије на челу са Русијом и Кином (на пример, путем БРИКС-а), и сходно томе до слабљења вазалности унутар вашингтонске хијерархије.

         Трећи изазов националној безбедности Русије непосредно је повезан са другим – то је постепено, али прилично брзо пропадање и урушавање Јалтско-Постдамског система светског поретка на челу са ОУН.

         Разуме се да Русија, која је учествовала (под називом СССР) у оснивању тог система и у њему поседује одговарајуће привилегије, није заинтересована за моментално рушење ОУН-а, свих организација створених под њиховим окриљем и одговарајућих скупова међународних споразума и уговора. Ипак, не може остати непримећено да данас тај систем ради или по припремљеним америчким сценаријима или само „шлајфује”.

         Ако се заједничким напорима Русије и Кине не може обновити равнотежа снага у систему ОУН-а, онда треба размишљати о алтернативном глобалном систему, са чијим предлогом одмах треба упознати међународну заједницу у тренутку кад се Јалтско-Постдамски систем због неке кризе једноставно сруши, а ОУН се коначно претворе у „демократску декорацију” глобалне америчке хијерархије.

         Ако из неких разлога Пекинг није до сада о томе размишљао, онда је руска дипломатија обавезна не само да припреми такав пројекат, него и да се постепено путем поверљивих преговора припрема за његову брзу (у случају потребе) или планску реализацију.

         О четвртом изазову националне безбедности Русије повремено се доста говори, али засад се не види да се као одговор на тај изазов чини нешто озбиљно.

         Ради се о постојању све већег броја нестандардних субјеката међународне политике (односно, не држава): од одавно и свима добро познатих транснационалних корпорација (ТНК), од којих се већина као и пре налази под англосаксонском јурисдикцијом и делује у интересу САД и Запада уопште, до многобројних такозваних невладиних (некомерцијалних) организација, које делују на међународном нивоу. Ја бих ту убројао и све активније актуелне субјекте глобалне политике као што су огромне IT-корпорације које раде у систему Интернета (па и сам Интернет), и, на пример, веома компактне, али и веома агресивне приватне војне компаније.

         Мислим да Русија са само неколико процената присуствује на том тржишту глобалне политике, а управо оно надокнађује све слабију моћ  САД као светског хегемона.

         На крају, пети изазов националној безбедности Русије јесте директна последица нашег пораза у хладном рату и комплекси који су се у вези с тим појавили у руководству земље, њеним владајућим круговима, а делимично и у друштву у целини.

         Говорећи о томе, мислим на идејну, а ако хоћете и на идеолошку пасивност, чак бих рекао, сметеност. Тај изазов се може сматрати и унутрашњим, мада се он овако или онако односи управо на спољну политику. Схватајући да је паралела коју ћу навести сувише рискантна и можда ће бити (сигурно ће бити) погрешно протумачена, ипак је наводим.

         Русији је потребан званично и јавно декларисан глобални идеолошки (боље је рећи цивилизацијски) пројекат са одговарајућим, алтернативним свим данас постојећим глобалним (регионалним свакако) повезаним структурама типа Коминтерне или онога што се 70-80-их година ХХ века називало „међународним радничким покретом” и „међународним комунистичким покретом”.

         Чак не због тога што САД и Европска унија нису после распада СССР-а укинуле своје такве повезане структуре, већ су их прошириле и модернизовале (узгред, користећи „модел Коминтерне”), него зато што су претензије на лидерство у свету (макар по величини истоветно са другим лидерствима у мултиполарном свету) немају фундамент без одговарајућих поступака, организација и унапред идејно ангажованих, а било би добро, чак регрутованих присталица спремних за акцију, како то данас кажу „активисти”.

         Превела

         Ксенија Трајковић

fakti.org/rossiya/prva-pretnja-nacionalnim-interesima-rusije-su-nacionalni-interesi-sad

Прочитај без интернета:
7 гласовa