• Путин ДНР и ЛНР није обећао признање – али, наравно, није их у било ком облику ни „пустио низ воду Новоросију“. Јасно је рекао да „право да имају последњу реч о томе ко, како и са ким жели да живи и под којим условима – треба да имају људи који живе на тој територији“. Другим речима: признао је, као и раније, право Новоросије да се отцепи од Украјине
  • Суштина Путинове украјинске политике је у овоме: ако два дела једног народа – Русија и Украјина – измене своје одлуке и пожеле да поново буду заједно, то ће бити избор народа обеју земаља. Ово – стварање услова за такво уједињење уједињење које желе обе стране – и јесте његова политика
  • Русија не само да се не слаже са америчком хегемонијом и промовисаним од стране САД системом међународних односа, не само да објављује да то угрожава наше националне интересе – већ је у принципу сматра неспојивим са самом чињеницом свог постојања. Ово је најразумљивије означавање разлога конфронтације са Сједињеним Државама
Пише: Петар АКОПОВ

         „ДИРЕКТНА линија са Владимиром Путином“ потрајала је безмало четири сата – шеф државе је по тринаести пут разговарао са људима, одговоривши на 90 питања.

        Иако је последњих година дошло је до значајних прилагођавања у комуникацијском формату – у смислу да је било више питања из студија и водитеља, сама идеја није претрпела приниципијелне измене: и даље је то најважније социолошко истраживање, које даје увид у стварне проблеме и расположење јавности.

        Ове године, пристигло је више од три милиона питања, која су систематизована по темама и регионима. Али, на самој линији Путин је реаговао на оно што су га питали – и могла су се приметити три најважнија блока питања.

        Главна питања су се односила на два блока – привреду и социјална питања, и Украјину и међународне послове. При том се највећи део односио, природно, на економска питања – и сам Путин је излагање почео управо са економијом.

        Основи смисао онога што је рекао био је: ми смо превазишли, савладали врхунац економских проблема, повезаних са падом цене нафте и западним санкцијама.

        Председник је о томе говорио самоуверено – не зато што је желео да тим осећајем зарази друге, већ зато што стварно тако мисли…

        При томе је, више пута поновио да смо у сваком случају морали да оздравимо нашу „једнострану“ економију. У ствари, санкције су постале разлог за већ давно неопходне промене – односно биле су гром, без којег се не бисмо прекрстили. И зато нема смисла одговарати на питање колико ћемо још „живети под санкцијама“…

        Путин у суштини није ништа ново рекао у вези са проценом дешавања у Украјини – упркос томе што је било много питања у вези са могућношћу руског признавања независности Доњецке и Луганске Републике.

        Путин није обећао признање – али, наравно, није у било ком облику „пустио низ воду Новоросију“. Он је сасвим јасно рекао да „право да имају последњу реч о томе ко, како и са ким жели да живи, под којим условима – треба да имају људи који живе на тој територији“, то јест, признао је као и раније право Новоросије да се отцепи од Украјине.

        Али, истовремено он је наставио да говори о Украјини као целини, укључујући Донбас – како би нагласио, да је кијевска власт „направила пуно грешака, и да ће резултати бити негативни“…

        Верује ли Путин у способност украјинских власти до крену ка политичком решењу заједно са Донбасом – то јест, верује ли у поновно успостављање Украјине у новим условима?

        Наравно да не – убиство у Кијеву опозиционог новинара Олеса Бузине, о чему се сазнало током директне линије, показује какав је статус не само проруских, већ и не националистичких лидера у Украјини.

        Иначе, долазак на власт у Кијеву радикалних националиста Путин је назвао неуспехом унутрашње политике Украјине – одговарајући на питање зашто је Русија, која је толико помагала Украјину после 1991. године, на крају доживела неуспех у Украјини. У ствари, Путин је оптужио целу украјинску владајућу елиту са почетка 2014. године за неуспех – што и јесте истина. Штавише – као резултат грешака, криминала, похлепе, кукавичлука како власти, тако и опозиције неуспех је доживео не само политички систем – већ је пропала сама Украјина.

        Тако да је на крају један њен део – Крим – побегао у Русију, други – Донбас – устао на оружје, а остатак је пао под контролу људи, који моле Запад за колонијално старатељство. Наравно да Путин схватајући ово, жели само да умањи патње људи, са којима нам предстоји заједнички живот:

Прослава уједињења у Севастопољу

         „Политичка ситуација у одређеној земљи мења с времена на време, али народ остаје – народ веома близак нама. Ја уопште не правим разлику између Украјинаца и Руса, сматрам, да је ово један исти народ. Помажући, ми помажемо украјинском народу“.

        Нема сумње да ће овај народ поново бити уједињен – иако сада није време да се размишља, а камоли јавно дискутује кроз које фазе ће се проћи овај процес.

        Занимљиво је да је Путин чак посебно нагласио да смо „ми сами отргнули Укајину од себе почетком 90-их година“, доношењем одлуке о суверености Русије.

        Та ситуација је представљала ликвидацију Совјетског Савеза управо као избор саме Русије – при чему скупштинска већина тада, говорећи о суверенитету, није схватала да се иза њега крије распад једне савезне државе (да у Русији, за разлику од Украјине, није било референдума о суверенитету – све је одлучио парламент). Да се схвати, зашто је Путин рекао ово, помажу ове његове речи:

        „Ми смо их одбацили од себе. Али, то смо урадили сами, била је то наша одлука. И ако смо већ сами то урадили, треба се с поштовањем односити и према њиховој независности. Избор је украјинског народа – како ћемо градити односе“.

        То јест, ако два дела једног народа – Русија и Украјина – измене своје одлуке и пожеле да поново буду заједно, то ће бити избор народа обеју земаља. Ово је суштина Путинове украјинске политике – стварање услова за такво уједињење, уједињење које желе обе стране.

        Управо зато он наглашава да садашње евроазијске интеграције немају империјални карактер (наравно, ако се „империјални“ гледа у негативном смислу – а то и чине наши противници):

        „На крају крајева, шта је поента овог удруживања? Не у томе, да бисмо их себи привукли, не. Већ да ће сви људи који живе у нашим земљама живети боље ако границе буду отворене…

        Не покушавамо да оживимо империју, немамо такве намере, за шта покушавају стално да нас окриве. Ово је нормални, природни процес интеграције. Цео свет се креће ка интеграцији: цела Латинска Америка, Северна Америка – Канада, САД, Мексико, цела Европа, у Азији се иста ствар дешава, једино у нас све време упиру прстом, да желимо да оживимо империју. Није јасно – зашто? Зашто нам негирају ово право?

        Желим да нагласим да ми немамо намеру да оживљавамо царство. Ми немамо империјалне амбиције“.

        Путинове речи, наравно, могу да се протумаче као одустајање од руског света, и као одустајање од оживљавања историјске Русије. Али, у стварности реч је о војном значењу – Путин једноставно супротставља „империју“ „интеграцији“, прикупљајући у првој негативне асоцијације, везане за наметање воље јачег према слабијем. Тренутно се као таква империја појављују САД и Путин је директно подсетио на то.

        А кад је поменуо да Француска у оквиру NATO-а „добровољно даје део свог суверенитета“, и када је приметио, да „вашингтонски одбор“ забрањује неким шефовима држава да дођу на параду Победе у Москву, и када је рекао да Американци покушавају да наметну свој модел широм света и да и њих чека исти неуспех као и СССР, који је наметао свој модел земљама Источне Европе. И посебно када је поновио своју мисао да „суперсили која претендује на своју ексклузивност и сматра себе јединим центром моћи у свету, нису потребни савезници већ – вазали“.

        Русија се као интегратор супротставља америчкој империји, „свету по-амерички“. Ово супротстављање, наравно, није повезано само са плановима за реинтеграцију бившег Совјетског Савеза – већ и са општом конфронтацијом са САД. А то за Русију није последица неких прекомерних амбиција, већ природна реакција на америчку промоцију глобалних „правила игре“:

         „Русија у таквом систему односа не може да постоји. Не само да Русија не може да подржи такаве односе, већ у њима не може ни постојати. И то морају сви да разумеју“.

        Ово је веома важна констатација. Русија не само да се не слаже са америчком хегемонијом и промовисаним од стране САД системом међународних односа, не само да објављује да то угрожава наше националне интересе – већ је у принципу сматра неспојивим са самом чињеницом свог постојања. Ово је најразумљивије означавање разлога конфронтације са Сједињеним Државама.

        Конфронтације ка којој Русија не тежи. Стога је Путин – одговарајући на упорне захтеве да именује наше непријатеље – чак и сада рекао да „ми никога не сматрамо непријатељем“. Па додао са благом изменом гласа – да никоме не препоручује да нас сматра непријатељем.

fakti.org/rossiya/medija-menju/putin-stvara-uslove-da-se-rusija-i-ukrajina-opet-dobrovoljno-ujedine

3 гласa