• У Русији су се формирале три основне политичке снаге: либерали-западњаци, традиционалисти-источњаци и такозвани „центар“ на челу са Владимиром Путином, који одржава равнотежу снага између два поларитета
  • „Западњаци“ се налазе на челу најважнијих министарстава и ресора још од времена Јељцинове владавине. У садашњим околностима реалног рата Запада против Русије – заузимају антидржавну позицију и представљају деструктивни елеменат у националном систему опстанка
  • Либерали изван система рачунају на долазак „Западне партије“ на власт у Русији путем следеће у низу „анти-царске“ и „демократске“ квази-револуције, пандана кијевског мајдана, док „системски“ либерали, схватајући да је победа Западне партије на изборима немогућа, а изгледи руског мајдана сумњиви, рачунају на „преврат у државном апарату“ – настављањем инфилтрирања својих адепта у органе власти
  • Источни клан по утицају заостаје за Западном партијом на федералном нивоу, али је на регионалном одавно превазилази. Око Источне партије данас се консолидује безмало читава руска Азија сем, можда, Чеченије и Ингушетије. Конспиролози и неки економисти сматрају да, ако западњаке у Русији подржавају Стејт департман САД и чиновници ЕУ који од њега зависе, онда источни вектор добија све већу подршку од условних „ротшилда“ (светских банкара) преко Хонг Конга  и Пекинга, као и од земаља муслиманског Југа
  • У току је активирање око курса Владимира Путина политичког „центра“ – партије која не би била оличење ни европског, ни азијског већ сопственог и самосталног пута развоја Руске Федерације. Таква партија се формира и попуњава структурама и политичарима који су сконцентрисани на такозвани „цивилизацијски“ и суверени развој Русије и Руског света
Пише: Владимир ЛЕПЈОХИН

        КАДА је Владимир Путин пре тачно три године, 7. маја 2012., поново постао шеф државе – потписао је 11 указа усредсређених на економски и социјални развој земље. Нажалост, сви укази још увек нису реализовани како треба.

        Узроке неиспуњавања председникових указа експерти виде не само у погоршању  односа Русије са читавим низом традиционалних партнера, него и у јачању конкуренције између различитих „интересних група“ унутар владајуће класе.

        После убиства Бориса Њемцова издање Foreign Policy истакло је да је убиство у центру Москве једног од главних критичара Кремља довело до отворене конфронтације два „најутицајнија клана“ у Русији.

        У ствари, у структурама власти Русије постоје не два, него три главна клана, а њихова међусобна борба одржава се на овај или онај начин на динамику развоја земље. Тамо где постоје противречности између кланова, а утицајне „интересне групе“ се налазе у опозицији према актуелној власти, нису ретке саботаже, чак и отворено штетно деловање.

        Ако је Владимир Путин на челу владајуће „интересне групе“, ко онда представља друге две групе у структурама елита на власти и шта оне својом политиком постижу у пракси?

        Политички живот у Русији формално представљају партије и покрети, иако у реалности они не само да не одражавају прави распоред снага у држави, него га, заправо, камуфлирају. Политичке партије и парламент су некаква квинтесенција јавних расположења у федералним и регионалним елитама и својеврсна телевизијска слика трансформисана у гласове бирача.

        Векторе реалне политике на постсовјетском простору данас првенствено одређују интереси и циљеви глобалних транс-националних играча. Зато су се у Русији формирале три основне политичке снаге које представљају извод три главна цивилизацијска вектора: либерали-западњаци, традиционалисти-источњаци и такозвани „центар“ на челу са Владимиром Путином, који одржава равнотежу снага између два наведена поларитета.

        Додаћу да су западњаци и источњаци познати поименице. Међутим, било би погрешно овде наводити било која имена, будући да неки лидери наведених политичких праваца често и не помишљају да се објективно налазе у антируском табору, иако свом својом реториком наглашавају супротно и због тога се у овом тексту ради само о трендовима.

Либерали-западњаци

        Први унутарполитички тренд јесте – прозападни, проамерички.  (С обзиром на  безмало тоталну американизацију Европске уније, свака оријентација на Европу данас је у суштини проамеричка). Представници ове „интересне групе“ налазе се на челу најважнијих министарстава и ресора још од времена Јељцинове владавине, због чега многи пројекти развоја у савременој Русији заостају или по дефиницији не могу бити реализовани.

        У јавном простору савремене Русије западни вектор формиран је као „демократски“ и „либерални“. Међутим, сви који у садашњим околностима реалног рата Запада против Русије заузимају антидржавну позицију (а управо такву политику данас у Русији  спроводе многи „либерали“), најпре представљају деструктивни елеменат у националном систему опстанка.

        Руски либерали (како „системски“, тако и „изван система“) не скривају своје намере да дођу на власт. При том, либерали изван система рачунају на долазак „Западне партије“ (назовимо је тако условно) на власт у Русији путем следеће у низу „анти-царске“ и „демократске“ квази-револуције, пандана кијевског мајдана, док „системски“ либерали, схватајући да је победа Западне партије на изборима немогућа, а изгледи руског мајдана сумњиви, рачунају на „преврат у државном апарату“ – настављањем инфилтрирања својих адепта у органе власти.

        Ма како било, у случају успеха те партије Руска Федерација би вероватно била разрушена по истој шеми по којој је остварен распад Совјетског Савеза, будући да би била уведена крајња монетизација социјалне сфере, приватизација државних актива и излазак из Русије „самоопредељених“ аутономија. У Русији би поново био разорен значајан део производње укључујући и одбрамбено-индустријски систем, опет би била обустављена и заборављена национална традиција и сећања на Велики Отаџбински рат.

        Схватајући размере опасности коју са собом носи Западна партија, многи грађани све више теже „чврстој руци“. Отуда и пораст популарности другог унутарполитичког тренда у Русији – антизападног.

Источни клан

        Доследне антизападњаке било би правилније назвати Источном партијом, будући да, за разлику од Западне партије која настоји да Русију улије, прецизније да стопи са „међународном заједницом“, та „интересна група“ види Русију у саставу Савеза незападних цивилизација. Сами источњаци по правилу себе називају патриотама и евроазијцима (у оптицају су такође и други самоназиви, као што су „империјци“, „ординци“, „национал-патриоти“ и т. сл.), придајући тим терминима садржај који је далеко од званично прихваћеног.

        Према стању на почетку 2015., Источни клан по утицају заостаје за Западном партијом на федералном нивоу, али је на регионалном одавно превазилази. Око Источне партије данас се консолидује безмало читава руска Азија сем, можда, Чеченије и Ингушетије.

        Конспиролози и неки економисти сматрају да, ако западњаке у Русији подржавају Стејт департман САД и чиновници ЕУ који од њега зависе, онда источни вектор добија све већу подршку од условних „ротшилда“ (светских банкара) преко Хонг Конга  и Пекинга, као и од земаља муслиманског Југа.

        Неки политички експерти Источну партију називају „шестом колоном“ и сматрају да она – као и „пета“ – саботира реализацију многих одлука председника и под изговором борбе са корупцијом чисти простор државног управљања за представнике свог клана.

        Постоји мишљење да је долазак „ординаца“ на власт  у Русији потпуно реалан, јер се и у елитама и у народу прихвата као оптималан одговор на покушај реализације следеће „наранџасте револуције“у Руској Федерацији. На Западу је при том уносно сматрати да „ауторитарни заокрет“ у Русији само што није учино сам Путин.

Колико је конкурентна „Партија центра“?

        Произлази да председника Русије и његово ближе окружење вреба опасност не само са стране Запада него и са стране Истока.

        И са једне и са друге стране данас има много незадовољних политиком руководства земље: либерални су незадовољни због тога што се Русија, наводно, котрља у ауторитаризам, традиционалисти, супротно, – због тога што је председник „прекомерно либералан“, а Русија се „сувише сагиње“ пред Западом.

        Наравно, шеф државе није „дукат“ да се свима допада рачунајући и хиперактивне мањине. У складу са Уставом, његова мисија је да обезбеђује равнотежу снага у друштву, ослањајући се на мишљење већине становништва. Нажалост, данас се десничарско-левичарске мањине све више радикализују и подстицањем споља сливају у јединствени антидржавни коктел, као што се то обично дешава на разним мајданима и уочи „преврата у државном апарату“.

        У политици се није лако избавити од крајности: сваки покушај притиска власти удесно или улево може изазвати губитак равнотеже. Ето, зашто шеф државе обуздава групу политичког „центра“  од оштрих потеза у односу на сваку опозицију.

        Истовремено, сем тактике компромиса постоји и друга тактика – учвршћивања самог „центра“ и његово претварање из аморфног простора између крајњих десничара и левичара у чврст ослонац за снаге развоја. Искуство показује: када је „центар“ пасиван екстремни могу да заузму сав политички простор. Али, што је активнији центар утолико је у друштву мање места за екстремне снаге.

        У тексту „Бочни ударац или Главно оружје Русије у борби против Запада“ описао сам потенцијално активирање политичког „центра“ – партије која не би била оличење ни европског, ни азијског већ сопственог и самосталног пута развоја Руске Федерације. По свему судећи, таква партија, у ширем смислу те речи, данас се формира и попуњава структурама и политичарима који су сконцентрисани на такозвани „цивилизацијски“ и суверени развој Русије и Руског света.

        Превела Ксенија Трајковић

fakti.org/rossiya/putinov-kurs-izmedju-zapadne-partije-i-istocne-partije

2 гласa