• Главна снага у земљи је „путинска већина“ која је нестраначка, патриотски расположена. Она у већој или мањој мери подржава Путинове ставове и одобрава његову политику. Постојање ове већине постало је кључни фактор не само у домаћој политици, већ и у самој стабилности Русије у тешком периоду трансформације целокупног светског поретка
  • Управо њу је имао на уму заменик шефа апарата Кремља Вјачеслав Володин, када је у јесен 2014. године на састанку са „Валдајским клубом“ рекао: „Док је Путина – биће и Русије“
  • Упоредо са „путинском већином“, раме уз раме, већ четири године стоји термин „национализација елите“, а то је процес који је покренут забраном иностраних рачуна за чиновнике и који се наставио деофшоризацијом економије
  • Поверење и поштовање већине према Путину – није његова приватна својина, то је политички ресурс целе Русије. Да, Путин добија додатну снагу када иза себе осећа снажну подршку, али та подршка је условљена чињеницом да он ради управо оно што народ жели. Његова снага, у ствари, лежи у чињеници да је и он сам као особа природни део те исте „путинске већине“. У то су се сви могли уверити 9. маја, када је Владимир Путин прошетао Црвеним тргом као један од милион припадника „Бесмртног пука“
Пише: Петар АКОПОВ

        ПОЈАВУ нове политичке реалности сви су признали после повратка Крима, упркос чињеници да је она постојала већ од 2012. године. У протеклој години су коначно утврђене све карактеристике нове унутарполитичке ситуације, укључујући и нови политички језик – концепте и термине, који су се појавили током трећег мандата Владимира Путина.

        Чињеница да ће политички систем Русије након Путиновог повратка у Кремљ маја 2012. године бити реформисан – постала је јасна још 2011. године. Продужење председничког мандата на шест година, одобрено још 2008. године, дало је Путину довољно времена и могућности да спроведе озбиљне промене у блоку питања која се називају унутрашњеполитичким: идеологија, избори, партије, регионална питања.

        Неопходност промена постала је још актуелнија након што је сама Путинова поновна кандидатура 2011. године изазвала прави унутарелитни бунт – прозападни и либерални део елите је одлучио да спречи његов избор, покушавајући да организује „болотни устанак“.

        Логични неуспех тог устанка није отказао реформе – напротив, те системске грешке у приступу власти које су и биле један од узрока покушаја „болотне побуне“ (поред, наравно, принципијелног неприхватања Путиновог курса од стране полуколонијалне елите) постале су још видљивије и упадљивије.

        Управо тада је, крајем 2011. године, замењено руководство председничке администрације, али ако је именовање Сергеја Иванова било потпуно очекивано, смена његовог првог заменика, задуженог за унутрашњу политику, била је неочекивана. Именовање Вјачеслава Володина на место Владислава Сурукова указало је на почетак новог курса – путинског по садржају, али володинског по извршењу.

        Уместо административног регулисања политичког процеса и имитације рада са путинском већином, чији је најочигледнији пример био изостанак, током „болотних догађаја“, масовног одговора „Наших“, дошло је време да се суочимо са реалношћу.

        Управо жеља да се одгаји право цвеће, а не да се залива вештачко, постала је главни циљ унутрашње политике Кремља у последње четири године. О томе сведочи и нови политички језик, нови термини који су се појавили у том периоду. О некима од њих је пре неки дан говорио политиколог Константин Костин који је, у ствари, и сам један од креатора „володинског пролећа“.

        Наравно, сам овај термин прилично је услован, иако се односи на промене које Кремљ упорно намеће „елити“. Пробијање, принуђивање, уздизање – сви ови термини на одговарајући начин описују шта треба урадити да би се креирала нова политичка ситуација.

        Главна снага ове политичке ситуације постала је „путинска већина“ – нестраначка, патриотски расположена, која у већој или мањој мери подржава ставове Путина и одобрава његову политику. Постојање ове већине постало је кључни фактор не само у домаћој политици, већ и у самој стабилности Русије у тешком периоду трансформације целокупног светског поретка. Управо њу је, у ствари, имао на уму исти Володин, када је у јесен 2014. године на састанку са „Валдајским клубом“ рекао: „Док је Путина – биће и Русије“.

        Док је Путина као симбола ове већине – и док постоји стабилно јединство око потребе да се бране национални интереси како унутар тако и изван земље, до тада ће и Русија успешно пролазити све тестове.

        Народно јединство у Русији је кључна компонента националне идеје, а у условима олује и буре без њега је, у принципу, немогуће функционисати. Дефинисање овог јединства као „путинске већине“ – само је констатација реалности.

        Формирање ове већине било је утврђено после Кримa када се појавио још један термин – „кримски консензус“.

        Тај консензус је почео да означава сагласност већине друштва са Путиновим акцијама. Овај феномен се појавио у исто време са „руским пролећем“, „финим људима“ и „ватницима“ – и значио је оживљавање руског духа у земљи и његов ефекат на целу територију Руског света.

        Патриотизам као неоспорни темељ свих спорова о будућности Русије (нешто на шта је Путин претходних година упорно позивао) победио је и на политичком дневном реду, али сама по себи ова победа је значила само почетак великог рада на реформисању најразличитијих аспеката нашег живота, од школског образовања до изборне праксе.

        Кримски консензус се није појавио сам од себе, одједном – већ је од септембра 2011. године, када је објављена одлука о Путиновој кандидатури, од зиме те исте године, када се појавио његов предизборни програм, национални лидер (овај термин није претеран) упорно је гурао своју линију, исту ону која је довела до Крима.

        Све ове четири године Путин се све директније ослањао на стабилну „путинску већину“ – са једне стране, она је његов главни ресурс и извор његове снаге, а са друге стране, он је реализатор воље и мишљења народне већине. Ресурс подршке Владимира Путина (који се формално назива рејтинг) је огроман и тај ресурс он жели да искористи за добробит земље, користећи га за присиљавање номенклатуре (делимично) и елите (у потпуности) на промене.

        Упоредо са „путинском већином“, раме уз раме, већ четири године стоји термин „национализација елите“, а то је процес који је покренут забраном иностраних рачуна за чиновнике и који се наставио деофшоризацијом економије, то јест курс за приближавање елите народу.

        У овој политици није најбитније ослобађање елите од „удвориштва“ (тј. од непознавања сопственог историјског искуства и тежње ка западном, које је понекад не само непримењиво, него често и опасно за нашу цивилизацију) и космополитизма, иако ни овај процес још увек није завршен, а у идеолошкој сфери је тек почео.

        Најважније је приближавање елите интересима народа у унутарполитичком и светоназорском смислу, то јест истинско стављање пословања те исте номенклатуре под јавну контролу, и придодавање јој националног карактера.

        „Национализација“ се спроводи у корист већине – и Кремљ на њу приморава елиту не смо патриотском идеологијом и борбом против корупције, већ и константним подсећањем на потребу дијалога са јавношћу, и покушајима да се заједно са властима ангажују и неравнодушни и активни грађани. Исто као и жестоким одбијањем изборних манипулација, тежњи за повећањем њихове конкурентности и легитимности.

        Наравно, све ово изазива отпор, али само одбацивање модела „владајуће странке“ и прелазак на широку коалицију различитих снага у оквиру „путинске већине“ даје Кремљу додатне могућности како за промоцију конкурентности, тако и за обнављање елите.

        Принудно увођење прелиминарних избора за политичке странке, пре свега, за чланове Јединствене Русије, контрола покушаја регионалних власти да очисте терен пре избора, одбацивање намештања изборних резултата уз помоћ административних инструмената -такође је део стратегије Кремља. С друге стране, повећање притиска одоздо – кроз подршку реалних друштвених активиста на локалу, кроз постепено повећање моћи Путиновог Сверуски народног фронта, који организује разне облике контроле над номенклатуром. Поново постаје актуелан заборављени совјетски израз „јавна контрола“, у политички лексикон и формат рада ОНФ су ушли још и термини „акциони форум“ или „ратинг расипништва“. А наредне године  и сам „путински фронт“ ће бити главни херој парламентарних избора и њихов потпуно предвидљиви победник.

        Ово ни у ком случају није „култ личности“ Путина – председник ужива поштовање и поверење народа, не зато што им се то намеће у школским уџбеницима или са телевизора.

        За 16 путинских година израсла је цела путинска генерација – али о њеном васпитању у духу „љубави и оданости“ нема ни речи. И сам Путин, у складу са својом личношћу, не воли удвориштво и ласкање, и што је најважније, Руси генерално, нису склони источној екстази према својим „лидерима““. Људи цене оно што виде – шта каже и шта ради председник, у шта верује, како комуницира са људима, какви су резултати његовог рада.

        Јасно је да земљу не развија Путин, већ народ, али председник дуги низ година руководи државом, за све те године људи су добро увидели његове квалитете, схватили његову мотивацију. Наравно, некоме се не свиђају ове или оне црте или ставови Путина, али мало ко може сумњати у његову оданост Русији и у његову жељу да уради све за њено добро.

        Штавише, они који годинама покушавају да дискредитују Путина на крају су дискредитовали сами себе, својим нападима на личност председника учинили су за своју маргинализацију много више од било каквих оптужби против њих које су стигле од стране Путинових присталица.

        Путина је, генерално гледано, бескорисно нападати – не зато што је он од тефлона, већ зато што се већина његових присталица ослања на сопствени утисак и сопствено искуство о председнику. Исто тако  бескорисно је и хвалити Путина – као што то повремено покушавају да чине, због искреног дивљења, глупости или улизиштва овакви или онакви ликови. Путину такве хвале нису потребне, јер руски народ ионако цени свог председника, знајући његове слабе и добре стране.

        Поверење и поштовање према Путину – није његова приватна својина, то је политички ресурс целе земље. Да, Путин добија додатну снагу када иза себе осећа тако снажну подршку, али та подршка је условљена чињеницом да он ради управо оно што народ жели.

        Његова снага, у ствари, лежи у чињеници да је и он сам као особа природни део те исте „путинске већине“. У то су се сви могли уверити 9. маја, када је Владимир Путин прошетао Црвеним тргом као један од милион припадника „Бесмртног пука“.

        Превео: Срђан Ђорђевић

fakti.org/rossiya/putinova-snaga-je-u-tome-sto-je-i-on-sam-deo-putinske-vecine-u-rusiji

1 глас