• Американци су опседнути својим месијанством. Новинари ме питају: можемо ли се договорити с Америком? Мислим да постоји само један начин: признати да су они газде, а сви остали потчињени, да само они нуде исправан систем уређења света. Мали део руског становништва, такозвана елита, с тим се, очигледно, слаже. Ти људи, остајући држављани Русије, теже том свету, и то је такође проблем
  • Американци су створили некакав систем државног уређења који сада намећу читавом свету. Ирак, Сирија, Либија, Египат, Бугарска, Румунија, Албанија, свуда где су уводили демократију догодили су се пад животног стандарда, пропаст привреде, деградација државности и суверенитета
  • Русија није била само империја, она је била цивилизација. Без цивилизацијске идеје наш народ пада. Неко је тачно рекао да су Руси народ подвига, али да се између подвига понекад понашају недолично
  • Бољшевици су искварили мозак и душу народа нејасним, а често и просто ђаволским паролама. Радећи на књизи о грађанском рату, нашао сам документа која су сведочила: ако козак пређе код црвених, у Белој армији он је судски гоњен као издајник Отаџбине. Код црвених је другачије: ако црвени пређе код белих, он је судски гоњен за издају ствари радника и сељака. Огромна разлика!
  • Не знам како се Путин може упоређивати са Стаљином, то је просто чудовишно. Стаљина су почели да дижу у небеса као хероја. Чуде ме неки наши бизнисмени који се диве Стаљину. Да је он жив, њих би прве стрељали
  • Када сам ишао у школу у Украјини, сматрало се да тамо живи 25 милиона Руса, а сада их готово нема. Они се одричу своје националности, кажу да су Украјинци. Како се то догодило? Још док сам ишао у школу, приметио сам да су многи момци из 10-11 разреда, пореклом Руси и Јевреји, одједном почели да говоре да су Украјинци
  • Ми треба да се вратимо наслеђу руског конзерватизма из XIX века. Последњих 100 година ми балансирамо између зеленашког капитализма и колхоза. И никако да испадне како треба. Сматрам да се треба враћати на трећи пут, пут којим је Русија ишла 1.000 година и постигла веома много

        НЕМА тако много људи који знају историјску позадину многих историјских, понекад трагичних догађаја који су се одиграли у Русији последњих деценија.

        Један од њих је Леонид Решетњиков. Он је радио у Спољној обавештајној служби 33 године, пензионисао се 2009. као начелник информативно-аналитичке управе Спољне обавештајне службе Русије у чину генерал-потпуковника.

        Практично одмах је указом председника РФ именован за директора Руског института за стратешка истраживања. Тај институт, чији је оснивач сам председник РФ, припрема информативно-аналитичке материјале за председничку администрацију, Савет безбедности, министарства и службе. Ти материјали се узимају у обзир приликом доношења одлука како у унутрашњој, тако и у спољној политици.

        У ексклузивном интервјуу политикологу и генералном директору медиа-холдинга „Региони Русије“ Олги Чернокоз Решетњиков је изнео своје оцене тренутне ситуације у земљи и свету, представе о томе какав би могао бити пут даљег развоја Русије.

        • Срели смо се пре пет година. Тада је била потпуно другачија ситуација у земљи, не овако забрињавајућа…

        – Тада смо се видели у мирној ситуацији, а сад нам је практично објављен рат – економски, информативни, субверзивни.

        • И, какви задаци с тим у вези стоје пред Вама лично и Вашим институтом?

        – Да помажемо да се победи у том рату. Ми треба пажљиво да анализирамо промене које се догађају у свету, да се дотичемо најакутнијих тема и припремамо материјале „за врх“ без сувишне дипломатије и подлегања тренутној конјунктури. А с друге стране – да одговарамо на информативне нападе, информативни рат који Запад води против Русије. Одвија се снажан пропагандни рат. Само неке последње његове манифестације су – амерички извештај „Путин – најкорумпиранији човек у Русији“, вест „Русија се спрема за нуклеарни напад на Шведску“ итд.

        Рекло би се апсурдно подметање, али његови организатори с правом рачунају на одређени ефекат. Наш народ умногоме није спреман за такав информативни рат. Он се бави својим послом, а у слободно време је приморан да гута ту пропагандну „храну“. Није мало људи који размишљају: чим су на Западу писали о томе, значи они нешто знају, значи да нешто стварно постоји, а од нас то скривају.

        Обични људи можда имају неадекватну представу о раду западних тајних служби. Каже ми једном један познаник: целих годину дана сам студирао у Немачкој, и нико ме није врбовао. Ја га питам: а зашто би морали да те врбују? Можда ниси од значаја за тајну службу. А можда и јеси, али су те погледали и решили да не пробају, пошто су проценили да си тврд у својим патриотским ставовима. Јер, објекат пажње се проучава. Око њега агенти могу дуго да се врте, а затим се пише извештај који садржи закључак да тај човек није погодан за врбовање, веома тежак карактер, нећемо с њим изаћи на крај. А за неког другог је другачији закључак: одмах ће да се упеца, хајде да га врбујемо. То су примери са мог претходног посла.

        РИСИ се више бави борбом против западних провокација на јавној сцени. Недавно смо заједно са аналитичким центром „Катехон“, на чијем је челу Александар Дугин, припремили извештај под називом „Америчка идеологија“.

        Ми некако не примећујемо да су САД веома идеологизоване. Американци су опседнути својим месијанством. У САД сматрају да су они одговорни за развој света и да је то њихова мисија. Новинари ме питају: можемо ли се договорити с Америком? Мислим да постоји само један начин: признати да су они газде, а сви остали потчињени, да само они нуде исправан систем уређења света. Мали део нашег становништва, такозвана елита, с тим се, очигледно, слаже. Ти људи, остајући држављани Русије, теже том свету, и то је такође проблем.

        • А можда Американци имају право на то? Они су створили у својој земљи демократију која, по њиховом мишљењу, функционише ефикасно.

        – Американци су створили некакав систем државног уређења који сада намећу читавом свету. Ирак, Сирија, Либија, Египат, Бугарска, Румунија, Албанија, свуда где су уводили демократију догодили су се пад животног стандарда, пропаст привреде, деградација државности и суверенитета. Русија из 90-тих година је такође била резултат увођења тог система. Свесно или не, од стране нашег државног врха – друго је питање.

        Солжењицин, кога су својевремено присилно отерали из СССР, послао је писмо совјетским интелектуалцима, у којем је написао да руска задњица неће стати у америчке панталоне. Он је видео како функционише тај њихов систем и да ће он код нас довести до унутрашњег пропадања личности. И заиста, након деценије грубог копирања америчких модела, код многих у Русији догодила се самодеструкција личности, зато што Руси историјски имају другачије схватање живота.

        Прво књижевно дело у Русији је „Реч о закону и благодати“ митрополита Илариона, XI век. Шта је важније – закон или дух? Већ тада је за Русе то било најважније питање. Зашто ли се тако у нашој свести учврстила лева идеја? Па, зато што су ултрарадикални бољшевици користили тежњу нашег народа ка правичности. Хајде све да поделимо, а оне који су против ћемо да уништимо, јер они су против праведности. Типична замена теза и пљачка уместо традиционалне хришћанске правичности.

„Реч о закону и благодати“

        Пре неки дан сам напунио 69, али још увек откривам ствари. Пет година се возим поред једног здања у центру и недавно сам сазнао да га је изградио један московски трговац – нисам запамтио презиме – за удовице са више деце. Четири стотине станова. Свакој удовици је још поклонио шиваћу машину „Сингер“. А поред је још једна зграда – школа за децу удовица, да уче. Е, то и јесте правичност, али хришћанска, без стрељања и логора.

        Немогуће је да сви буду богати. Људи су различити. У једној књизи сам прочитао Стаљиново писмо свом саборцу. Вожд 1928. године пише: поделили смо земљу, а испоставља се да многи не желе и не умеју да раде на њој. То потврђује да је идеја правичности у комунистичком схватању далека од живота. Људи нису исти. Једноме је дато више, другом мање. Ево, један мој сарадник пише сјајно, а не уме да говори, зато не могу да га натерам да да интервју. Не уме – и то је то. А бољшевици 10 година након крвавог доласка на власт одједном откривају – испоставља се да људи имају различите способности и таленте, а материјална једнакост не решава ништа.

        Требало је учити како треба у богословској школи, а не мангупирати се – можда би исправно схватање дошло раније и не би било револуције. Наш поглед на свет се веома разликује од америчког. Наша национална идеја – патриотизам – таложила се пуних хиљаду година. За садашњу ситуацију то је права формулација. Али, временом треба да је продубимо и проширимо. Јер, ми нисмо просто земља. Русија је имала моћну цивилизацијску идеју, а не само патриотизам. Русија није била само империја, она је била цивилизација. Без цивилизацијске идеје наш народ пада. Неко је тачно рекао да су Руси народ подвига, али да се између подвига понекад понашају недолично.

        • Ко су Руси? Да ли су Руси политички субјект?

        – Одговарајући на питање ко су Руси, ја увек цитирам Достојевског, који је записао у дневницима: Рус који није православац је мали ништаван човек. То се нарочито види по 90-тим годинама. Рус је, пре свега, стање духа. Ако има духа, има и Руса. Али, уз све то, руски народ је државотворни народ. Он је, уз учешће других народа, створио велику Русију – цивилизацију, а не просто земљу. Они који не признају ту чињеницу су свесни или несвесни непријатељи Русије. Пример је Јермак, који је основао Тјумењ и започео процес сабирања сибирских земаља око руске државе. Међутим, неки татарски научници протестују, кажу да му се ни споменик не сме поставити, зато што је он разбио сибирске Татаре пре 400 година. Чекајте, то што је та територија ушла у састав Русије, да ли је то за вас плус или минус? Ако је плус, онда је Јермак херој, ако је минус, то значи да сте против тога да живите у истој држави са нама.

        Председник се недавно дотакао теме бомбе коју су под Русију ставили Лењин и компанија, створивши Совјетски Савез. Када сам служио у обавештајној служби, 1985. године, наш амбасадор у Бону послао је државном врху снимак разговора са Јозефом Штраусом, истакнутим политичарем Савезне Републике Немачке. Штраус је рекао: „СССР чекају велики потреси, пошто сте у оквиру једне државе створили још 15 држава са својим владама и заставама, химнама, парламентима. Све ће то експлодирати“.

        На амбасадорову примедбу да и Немачка има федеративно уређење, Немац је одговорио: „Код нас је оно на територијалној основи, а код вас на националној“. И заиста, наши претходници, бољшевици су, по мом мишљењу, били оперисани од љубави према Отаџбини. Сећам се када сам први пут посумњао у њих, иако сам тада био комсомолац и веровао сам у марксизам-лењинизам. Збунила ме је парола партије бољшевика у Првом светском рату – пораз своје владе. То нисам могао да схватим.

        Ја имам срце сина пуковника совјетске армије и мајке-козакиње. И нисам могао да схватим истицање такве пароле.

        Или друга теза – пролетаријат нема отаџбину. Ја сам васпитан да волим Русију, и не треба ми ништа друго. Како можеш да немаш отаџбину? Морао сам годину дана да радим у фабрици пре уписа на факултет. Нисам срео раднике који не воле своју земљу. Сви су они волели Отаџбину.

        Сматрам да су бољшевици искварили мозак и душу народа нејасним, а често и просто ђаволским паролама.

        Радећи на књизи о грађанском рату, нашао сам документа која су сведочила: ако козак пређе код црвених, у Белој армији он је судски гоњен као издајник Отаџбине. Код црвених је другачије: ако црвени пређе код белих, он је судски гоњен за издају ствари радника и сељака. Огромна разлика. Ко смо ми без Родне земље, без Отаџбине? Ништа, бескућници.

        • И по чему се ми разликујемо од других?

        – Ми смо другачији, за нас је закон – благодат. Хиљаду година имали смо националну идеју – Свету Рус као идеал. Комунисти су схватали да се без надидеје у Русији не може. Заменили су Свету Рус комунизмом, који се наводно може изградити. Али, фалсификат се не може одржати дуго, одржао се једну генерацију. А Руси су на идеалу Света Рус васпитавани вековима.

        Пажљиво погледајте фотографије људи с краја XIX века, многи кажу – каква лица имају! Сада имамо другачија лица. Објашњење је, по мом мишљењу, веома просто. Људи из оног времена су такође били грешници, можда ништа мањи него ми. Али, они су практично сваки дан понављали свете речи, а најважнија од њих је Бог. А ми смо у свој лексикон увели псовке. Чујем како девојчице псују – тако је непријатно. Увели смо у промет „црни“ језик, или како су га називали Свети оци: „трули“ језик.

        Седео сам на једном пријему с два адмирала. И један почиње да прича виц, тврдећи да је био популаран у царској флоти. Виц је масан до апсурда, чисто псовање. Али, то је просто немогуће да такав виц причају царски поморски официри. Кад би неко од њих себи дозволио да псује, таквог човека не да не би пустили на брод, он био испао из њиховог друштва. Можда су такве вицеве причали неки од морнара који су затим своје официре набили на бајонете.

        Недавно сам прочитао једну књигу. Аутор истиче да је највећи проблем – псовање у војсци. Тамо је то језик наређења и директива. Али, није тога било раније међу руским официрима! Разговарам са потомцима белих емиграната, они кажу: па, можда је и било таквих појава, али се такве личности нису дуго задржавале међу официрима. А сада је код нас псовање обична и уобичајена ствар. Треба враћати рускост. Мислим да нам веома смета недовољна религиозност нашег народа. Руски национализам као такав нам не одговара. Ми нисмо тако ускогруди. Ми смо људи широке душе, ми смо империјална нација.

        • Дисквалификације које лепимо Украјинцима доводе до тога да их одбијамо од себе и од формирања своје политичке нације…

        – Политичке нације… Када сам ишао у школу у Украјини, сматрало се да тамо живи 25 милиона Руса, а сада их готово нема. Они се одричу своје националности, кажу да су Украјинци. Како се то догодило? Још док сам ишао у школу, приметио сам да су многи момци из 10-11 разреда, пореклом Руси и Јевреји, одједном почели да говоре да су Украјинци. Нас су већ тада учили да живимо у истој држави, да имамо заједничку историју, али да је Украјина некако посебна. Темељи тога су ударани још онда. А после, на факултету, открио сам да постоје катедра за историју Украјине и катедра за историју Русије. Постоји катедра за историју КПСС, а постоји за историју КПУ. Па, то је било смешно.

        Тако су ударани темељи раскола. О Русима се ништа није говорило у Украјини тих година, трудили су се да све зову „совјетима“, и то је било оно најстрашније. А када је дошла 91. – у Украјини је кренула антируска пропаганда, а није имао ко да јој се супротстави. Тачније, оних који су се противили је било мало, а још их нико није подржавао. За 25 година су људи подвргнути примитивном украјинском национализму (чак пре нацизму) постали већина. Ми смо сами извајали пехар украјинског национализма и помогли да се напуни тако, да је данас препун нацистичких гена. Тачније, почели смо да помажемо Украјинцима да га пуне: они сипају, а ми не примећујемо.

        Пре 10 година дошао ми је рођак из Украјине, дечак од 12 година, причао је са мном на мови. Питам његову руску мајку: шта је ово? А она ми одговара: само да чујеш шта тамо на телевизији говоре о Русима! Почео сам да га позивам сваке године у Москву. Ишли смо на Куликовско поље, Бородино, у манастире итд. И онда је једном дошао кад је већ имао 18 година. Питам га где ћемо. Он одговара: на Бородинско поље. Па, тамо смо били већ двапут. Он: хоћу још! Отишли смо. Он стоји на пољу, слуша водича, а у очима му сузе. Каже: жао ми је нас, Руса. Да! Али, да би се то догодило, било је потребно једно осам година. Осим година борбе против дивљачке русофобске пропаганде у Украјини. И на мови више не прича.

        • Чини ми се да ово о чему причамо није баш тражено у већини домаћих медија. Нема потражње друштва…

        – Ми смо у страшној инерцији. Уместо да бранимо оно о чему сада говоримо, руску историју, руски језик, традицију, почели смо да бранимо Лењинове споменике. Они у Украјини су, наравно, идиоти што их руше, Лењин је практично створио украјинску државу. Они треба да се моле за њега и његове саборце. Ми треба да подижемо руски дух у Украјини, онај дух који Лењин није могао да смисли.

        Чини ми се да смо последњих година много рачунали да само новцем, пројектима решимо политичке проблеме. Даћемо новац, кредите Јануковичу и неће Украјина нигде. А то што у Украјини нацисти марширају са бакљама – то је ништа. На крају су у Кијеву и узимали новац, и држали националистички курс. И као последица тога, у Украјини више није било ниједне организације која би могла да се супротстави дивљању национализма и русофобије, људи на које би сада могло да се ослони. А некада је било да на литији у Кијеву Народни сабор Украјине окупи по 15-20 хиљада људи. Али, сада Русе у Украјини нико не подржава, као да их нема.

        • Рекли сте да сте почели да сарађујете са Дугином, с његовим центром. Колико његова теорија евроазијства сада може бити корисна за решавање проблема у спољној политици?

        – Он има веома много интересантних погледа и идеја о спољнополитичкој ситуацији. Али, ја нисам Евроазијац, ја сам Рус, патриота, православац. Имало смо своју цивилизацију, традицију, свој поглед на свет, који смо умногоме изгубили. У томе има много наше кривице, али ни то се није одвијало без помоћи спољних сила. На крају смо кренули погрешним путем.

        Сматрам да класични комунизам и капитализам ни до чега доброг неће довести. Сада је почело да се говори о помирењу црвених и белих. Али, сада нема ни једних ни других. О чему ту да се прича? Треба причати истину о нашој историји. Сматра се: ако изнесемо Лењина из Маузолеја и сахранимо га људски, наљутићемо комунисте, оне који су за социјализам. А зар тим ставом не вређамо оне који су против комунизма, ко је страдао због њега? Ако оставимо Лењина на Црвеном тргу, хајде онда да направимо тамо гробље и за беле. Ако говоримо да не треба дирати Лењинове споменике, онда ради помирења треба подизати и споменике белим херојима. Или ћемо све споменике из тог периода уклонити и рећи и другима – готово, окрећемо нови лист, остављамо ту тему научницима, историчарима. Наш председник спроводи политику која је јединствена у СССР и Русији – без репресија, без насилног наметања неке идејне шеме.

        • А пореде га са Стаљином…

        – Не знам како се Путин може упоређивати са Стаљином, то је просто чудовишно. Стаљина су почели да дижу у небеса као хероја. Чуде ме неки наши бизнисмени који се диве Стаљину. Да је он жив, њих би прве стрељали. У Стаљиново време су биле чудовишне жртве. Један познаник ми је рекао да су му стрељали деду, а он ипак поштује Стаљина. То већ нема никаквог смисла.

        Много се прича да су Стаљиновим именом током рата ишли у напад и гинули. Мој отац је дошао до Берлина, рекао ми је да никада то није чуо. Опрезно је говорио да је можда тако било на другим фронтовима. Али, он сам није чуо. Важно је нешто друго. Тврди се да су Стаљина волели сви војници. Али, када је 1956. године почело да се говори о Стаљиновом култу личности, о његовим репресијама, у земљи су на власти, на свим нивоима, били војници. Тада им је било између 45 и 60 година. Испоставља се да су сви они ћутке издали свог „љубимца“: па, можда је неко слао писма у ЦК, неко гунђао у кухињи, али ипак су га издали практично сви.

        Зато што су сви одлично знали какав је живот био под вождом, колико је људи страдало. И постојао је страх од кога су желели да се избаве. Мајка ми је пред смрт 1980. године испричала да је имала још једну сестру која је погубљена са мужем 1937. године . Ћутала је о томе деценијама, такав страх је био у људима.

        • Како оцењујете стање садашњег политичког система у земљи?

        – Прелазни период се одужио.

        • Размишљала сам о томе. Праве се вештачки, неефикасни друштвени пројекти, некакве структуре које сметају ефикасном развоју друштва.

        – Ми треба да се вратимо наслеђу руског конзерватизма из XIX века. Постоје истраживања на ту тему. Одатле треба црпети мисли и идеје. Можда ће партијски систем временом отпасти. Грађанско друштво ће постепено постати другачије, засниваће се на професионалним слојевима и организацијама. Управо грађанска активност, неполитизована.

        Ствара се цела класа политичара, а то је, по мом мишљењу, сувишно губљење енергије нашег народа. Он се већ разочарао у политички систем који копира Запад. Политичари могу да буду професионалци, али њих не треба да буде много.

        Треба проучити наслеђе конзервативизма, и тада ћемо се удаљавати од садашњег политичког система и стварати нови. Последњих 100 година ми балансирамо између зеленашког капитализма и колхоза. Н никако да испадне како треба. Сматрам да се треба враћати на трећи пут, пут којим је Русија ишла 1.000 година и постигла веома много.

fakti.org/rossiya/resetnjikov-rusiji-je-prakticno-objavljen-rat-ekonomski-informativni-i-subverzivni

7 гласовa