Москва – Како је Русија успела да се за двадесет година, без ратова и потреса, уздигне из стања разорене полуколоније на статус признатог светског лидера, једнаког међу првима?

Председник Центра за системску анализу и прогнозирање Растислав Ишченко сматра да одговор треба тражити у руској дипломатији.

Кухињски „стратези“, који искрено верују да је масовни нуклеарни напад универзално средство за решавање било ког спољнополитичког проблема, крајње су незадовољни умереном позицијом руског руководства у кризи са Турском. Уосталом, они и директно учешће Оружаних снага Русије у сиријском сукобу сматрају недовољним, а није задовољавајуће ни деловање Москве у вези са Украјином, наводи Ишченко.

Ипак, упозорава стручњак, нико не поставља једно једноставно питање. Како је уопште дошло до тога да је Русија једног лепог дана почела не само да се активно супротставља светском хегемону у глобалној игри, него и да га побеђује на свим пољима?

Због чега баш сада?

Русија је, подсећа Ишченко, крајем деведесетих година била држава која је у економском и финансијском смислу била на нивоу земаља трећег света. Унутар земље расло је антиолигархијско незадовољство. Вођен је бесконачан и безнадежан рат у Чеченији, који је већ почео да се прелива у Дагестан.

Најзад, безбедност земље чувана је само нуклеарним арсеналом (јер за спровођење било какве озбиљније операције, чак и на сопственим границама, армија није имала ни обучене војнике ни одговарајућу савремену технику, флота није пловила, а авијација није летела).

„Не, наравно, свако може да исприча како су се постепено обнављали индустрија, укључујући војну, како се на основу раста животног стандарда стабилизовала ситуација унутар земље, како се модернизовала армија“, пише Ишченко и наглашава да је главна непозната у тој једначини било — време.

„Откуд оно? Конкретније — због чега су САД дале Русији време да се припреми за отпор, за јачање економских и војних мишица, за поништавање проамеричког лобија у политици и медијима који је Стејт департмент тако брижљиво неговао?“, пита се аутор текста.

Према његовом мишљењу, предуслови за данашње војне и политичке успехе деценијама су стварани на невидљивом (дипломатском) фронту.

Треба рећи да се Министарство иностраних послова Русије прво опоравило од административног хаоса који је владао почетком деведесетих, напомиње аутор.

Већ 1996. године на место министра иностраних послова дошао је Јевгениј Примаков који је променио смер владиног авиона над Атлантиком у тренутку када је почела агресија САД на Југославију, а истовремено преокренуо и руску спољну политику, која се више никада није вратила у амерички ток, наводи Ишченко.

Две и по године касније Примаков је за свог наследника препоручио Игора Иванова, који је полако (готово неприметно), али доследно наставио да јача самосталност руске дипломатије. Њега је 2004. године заменио актуелни министар Сергеј Лавров, уз којег је Министарство иностраних послова Русије прикупило довољно ресурса за постепени прелазак из позиције одбране на све одлучнији напад.

Етапа унутрашње консолидације

Руској власти било је потребно време за унутрашњу консолидацију, за обнављање економског и финансијског система, за очување и јачање њихове самосталности и независности од Запада, за поновно стварање борбено способних, савремених оружаних снага. Најзад, Русији су били потребни савезници, наводи Ишченко.

Пред дипломатама, оцењује аутор, био је практично неостварив задатак. Било је неопходно, не попуштајући у принципијелним питањима, консолидујући око Русије постсовјетски простор, успостављајући савезничке везе са владама које су опоненти САД и, по могућности, подржавајући их, истовремено стварати у очима Вашингтона илузију слабости Москве и њене спремности на стратешке уступке.

Илузија слабости Русије

О томе колико је добро био испуњен овај задатак сведоче митови који и даље постоје међу западним аналитичарима и проамеричким руским „опозиционарима“. На пример, мит о томе да ако се Русија залаже против неке авантуре Запада, она „блефира да би очувала образ“, да руска елита „потпуно зависи од Запада јер је тамо њихов новац“, да „Русија издаје савезнике“.

Уосталом, митови о „зарђалим ракетама које не лете“, „гладним војницима који граде генералске виле“ и о „економији у фронцлама“ већ су практично развејани. У њих сада верују само маргиналци, сматра Ишченко.

„Управо ова илузија слабости и попустљивости, која је Запад уљуљкала у уверење да је руско питање решено, која га је навела да не жури са директном политиком и економским нападом на Москву, омогућила је руском руководству главни ресурс — време неопходно за преображај“, уверен је аутор.

Он напомиње да би свакако било боље да је директна конфронтација са САД, која је почела 2012. и 2013. године, одложена за још неколико година или да је потпуно избегнута, али констатује да је руска дипломатија придобила дванаест до петнаест година за земљу, што је „огроман рок у садашњем свету који се мења попут калеидоскопа“.

„Било који човек који покуша поштено да одговори на питање како је Русија успела да се за двадесет година, без ратова и потреса, подигне из стања разрушене полуколоније до статуса признатог светског лидера, дужан је да призна заслуге стотине људи са Смоленског трга.

Њихова делатност не трпи таштину и публицитет, буку и прашину, крв и жртве, доводећи до резултата који се могу упоредити са вишегодишњим напорима вишемилионских армија“, закључује аутор.

Спутњик

www.vaseljenska.com/vesti-dana/rusija-u-nevidljivom-ratu/

3 гласa