• Питање – имамо ли војне савезнике – за Русију или уопште не поставља, или се уопште не поставља тако како се поставља у другим земљама које су навикле да буду нечији савезници у рангу вазала
  • Нико и никада није бранио Русију од војне опасности војним путем. Она је увек сама излазила на крај са тим опасностима и приближавајући се победи над агресором добијала савезнике (најизразитији такав пример је – рат са хитлеровском Немачком). И, наравно, нико и никада није ослобађао територију Русије, ако је на ту територију ступао страни војник – то је увек чинила она сама, ослобађајући успут и друге земље
  • Русија је земља која – формира савезе, при том формира савезе као земља око које су се увек склапали савези оних којима је потребна њена заштита, а не оних чија је заштита њој потребна
  • Зато се и није могао озбиљно разматрати план (ако је уопште и постојао у главама неких занесењака) уласка Русије у NATO. Сједињене Државе одлично знају да Русија никада неће пристати на потчињену улогу, а улогу једнаку њиховој Американци у свом војно-политичком савезу никада нису спремни да дају чак ни Великој Британији
  • Са војног аспекта, Русији лакше да сама победи и успут добије не нарочито поуздане, али савезнике који желе да уђу у круг победника, него да храни десетине њих унапред очекујући сваког тренутка да претрче на другу страну
  • Чак и такву земљу као што је Србија, чије се становништво готово у потпуности придржава проруских ставова, вероватно ће њена владајућа класа увући у Европски унију, а није искључено и у NATO, који је ту земљу бомбардовао 1999., односно пре мање од 20 година
Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ

        КОЛИКО Русија има савезника?

        Ово је једно од омиљених питања којим савремена руска квази-либерална опозиција пребацује Путину. Питање је истовремено и прекор зато што се претпоставља да одговор гласи: ниједног. А затим следе много пута понављане тезе о томе да се Русија налази у међународној изолацији, да смо „ми читав свет (варијанта: све цивилизоване земље) окренули против себе“ и слично у исто таквом духу.

        Међутим, ја полазим од тога да питање постављају људи који заиста покушавају да схвате зашто САД има за савезнике „читав NATO“, чак и више, а Русија – или да избројиш на прсте једне руке или их уопште нема.

        На ово питање наше званичне личности или не воле да одговарају или одговарају некако неубедљиво. Не спадам у оне који сматрају да су званична лица – најпаметнија и да ако они не знају одговор на директно постављено питање, онда га нико и не зна. И стога желим да дам свој одговор, поштен и исцрпан.

        Може се кренути од формалне реакције на ово питање и онда ће одговор бити следећи: истина, савремена Русија нема баш много савезника, а ко су они – лако је одредити ако се погледа састав две основне међународне организације које постоје на пост-совјетском простору: економска – ЕАЕС и војна – ОДКБ.

        У Евроазијски економски савез (ЕАЕС), који је отприлике пандан „заједничког тржишта“ Европске уније, сем Русије улазе још четири земље: Јерменија, Белорусија, Казахстан и Киргизија.

        У Организацију Споразума о колективној безбедности (ОДКБ), која пре свега претпоставља управо војну безбедност, сем Русије улазе ове исте четири земље плус Таџикистан.

        Ако полазимо од ове реалности, онда морамо доћи до закључка да Русија има не само мало савезника (политичких, економских и војних), него много мање од САД, чији су војни савезници само у Европи бар све чланице NATO-а, а политички савезници – све чланице Европске уније.

        Ту би могла да се стави тачка и дода само обично: Русија практично нема савезника, а они који то формално јесу, као прво, нису поуздани, друго, нису значајни ни економском ни војно. Управо то, и не без злурадости, пребацују Путину и политици коју он спроводи, унутрашњој и посебно спољној: кажу, путиновска Русија отуђена је од света. И ако затреба – нико неће не само стати у њену одбрану, него чак ни на њену страну.

        Наизглед је тако, а реално и у суштини, уопште није тако. Пре свега, нагласићу да, прецизно говорећи, само питање није правилно. Као што није правилно, на пример, питање – „Ко је савезник лава у окршају са тигром?“.

        Или, ако се некоме допада да буде ближе руској реалности, мало другачије: „Ко је савезник медведа (руског) у окршају са лавом или тигром?“

        Мислим да је овде одговор очигледан: нико. Медвед може да рачуна само на сопствене снаге, а ако их он нема довољно за победу, онда га никакви савезници неће спасити, мада могу да одуговлаче тужан исход, односно, пораз.

        Свима нама добро је познат, формално другачији, али по суштини исто такав одговор, који је баш на ово питање дао (без икаквих зоолошких метафора) руски цар Александар III. Иначе, њега су звали миротворац зато што за 13 година његовог царевања Русија није учествовала ни у једном рату, иако је на све начине учвршћивала своје војне моћи. Тај одговор овако гласи: Русија има само два верна савезника – своју армију и ратну флоту.

        Логику размишљања која су Александра III довела до оваквог категоричног закључка детаљно је описао у својим мемоарима његов брат од стрица, велики кнез Александар Михаилович:

        „У читавом свету ми имамо само два верна савезника – волео је он (Александар III – В. Т.) да каже својим министрима – нашу армију и флоту. Сви други, првом приликом окренуће се против нас <…>

        Горко искуство XIX века научило је цара да сваки пут када је Русија учествовала у борби било којих европских коалиција, морала је због тога касније горко да зажали.

        Александар I спасао је Европу од Наполеона I, а резултат тога било је стварање на западним границама Руске империје моћне Немачке и Аустроугарске. Његов деда, Николај I, послао је Руску армију у Мађарску ради гушења револуције 1848. и успостављања Хабзбурговаца на мађарском престолу, а као захвалност за ту услугу император Франц-Јосиф тражио је политичке компензације за своје немешање у време Кримског рата. Император Александар II остао је неутралан 1870. и тако одржао реч коју је дао императору Вилхелму I, а осам година касније на Берлинском конгресу Бизмарк је одузео Русији плодове њене победе над Турцима.

        Французи, Енглези, Немци и Аустријанци – сви су у различитој мери чинили Русију оруђем за постизање својих себичних циљева“.

        Стриктно речено, овим цитатом могли бисмо да завршимо, будући да је у њему готово све речено. У односу на историјско искуство Русије у XIX веку – све је дефинисано. Наравно, овоме може да се дода и слично искуство XX века, или примери понашања, чак не Француске, Енглеске и Немачке (Пруске), него мањих европских земаља од којих неке за своју државност дугују захвалност Русији (на пример, Бугарска или Црна Гора, будући да је ова прва већ одавно чланицаNATO-а, а друга се ових дана утрпава напорима њене владајуће врхушке).

        У суштини то, ипак, ниште не мења.

        Ради се о томе да се питање постојања савезника и њихов број за Русију или уопште не поставља, или се уопште не поставља тако како се поставља у другим земљама које су навикле да буду нечији савезници у рангу вазала. Него како?

        Прво, Русија је земља која – формира савезе, при том формира савезе као земља око које су се увек склапали савези оних којима је потребна њена заштита, а не оних чија је заштита њој потребна. Уз то, Русија није само земља, већ земља земаља. Када се она звала Руска империја или Совјетски Савез, у њеном саставу биле су земље које су данас добиле државну независност. Управо њих Русија је некада спасила од владавине – отоманске (Јерменију, Грузију), пољске (Белорусију, део Украјине), румунске (Молдавију), немачке (Украјину, Летонију).

        Друго, због своје историје, укључујући више од пола миленијума историје своје непрекидне државне независности, а такође и због своје војне моћи, географске просторности и многих других разлога, Русија никада није учествовала ни у једном војном или војно-политичком савезу у својству потчињеног члана. Она је била руководилац (лидер) тог савеза или један од 3-4 његова кључна члана (најизразитији примери су – Света алијанса у пост-наполеоновској Европи, Антанта пред Први светски рат и током тог рата, антихитлеровска коалиција у време Другог светског рата).

        Ето зашто се, поред осталог, није могао озбиљно разматрати план (ако је он чак уопште и постојао у главама неких занесењака) уласка Русије у NATO. САД одлично знају да Русија никада неће пристати на потчињену улогу, а улогу једнаку њиховој Американци у свом војно-политичком савезу никада нису спремни да дају чак ни Великој Британији, да и не говоримо о Русији.

        Треће, нико и никада није бранио Русију од војне опасности војним путем. Она је увек сама излазила на крај са тим опасностима и приближавајући се својој победи над агресором добијала савезнике (ако их није било на почетку тог пута, најизразитији такав пример је – рат са хитлеровском Немачком).

        И, наравно, нико и никада није ослобађао територију Русије, ако је на ту територију ступао страни војник – то је увек чинила она сама ослобађајући успут и друге земље. Другачије историјске чињенице једноставно не постоје.

        Може се претпоставити да ће тако бити и у будућности, ако изненада (надам се да тога неће бити) неко ризикује да крене путем Наполеона или Хитлера са Запада, путем отоманских султана са југа или Карла XII са севера. То се односи и на исток, односно, Тихоокеански регион, или, како га ми називамо, Далеки Исток.

        Сразмерно напредовању Русије према победи појављиваће се њени савезници и то у великом броју. А ако се не појаве (али, појавиће се сигурно, иако не сви искрено), онда ће Русија довести ствар до победничког краја сама, без других.

        Што се тиче формалних (по споразуму) савезника међу малим земљама које су се с времена на време окупљале око Русије уочи великих ратова, оне су, или константно изневеравале Русију, или чак под притиском спољних сила или по свом сопственом меркантилном избору, учествовале у походима против ње. Тако је било и у време „цивилизованог“ Наполеона Бонапарте у XIX веку, и у време „људождера“ Хитлера у XX веку.

        На које савезнике Русија може да рачуна са таквим историјским искуством? Ни на које. А и зашто би?

        Четврто, Русији су несумњиво увек потребни савезници у њеном непосредном географском окружењу, што горе наведена ОДКБ и обезбеђује. У свему осталом, ОДКБ као војна организација пре је потребна за одбрану независности и територијалне целовитости не саме Русије, већ осталих чланова те организације. Узгред, ето зашто је Русији тако важан, не толико војни савез са Украјином, колико војна неутралност Украјине, односно, њен неулазак у NATO.

        Са више од две хиљаде километара само копнене границе Русије са Украјином ту све мора да буде јасно и пре свега са становишта – војне безбедности.

        Русија је одустала од оснивања и одржавања војних база далеко од својих граница (сем малобројних упоришта за своју морнарицу) и не намерава да у томе следи искуство Совјетског Савеза и већ дугогодишње праксе САД. То је њен намеран избор који објашњава много разлога, од економских до војно-стратешких. Уосталом, Русија је и даље једна од две нуклеарне суперсиле и поседује моћан нуклеарно-ракетни потенцијал који укључује сву стандардну тријаду средстава за допремање (од стратешких до тактичких) – копнену, поморску и ваздушну са одговарајућом космичком подршком.

        Пето, кад говоримо о потенцијалним, а не формалним савезницима савремене Русије – свакако треба поменути Шангајску организацију за сарадњу (ШОС). Наравно, ШОС није формиран као војно-политички савез, али њене највеће чланице су Кина, Индија и Русија. А са ким је Русија ускладила најсвеобухватнију војно-техничку сарадњу и са ким Русија током последњих година изводи највеће заједничке војне вежбе (копнене и поморске)?

        Са Кином и Индијом. Тешко да ова чињеница може да се игнорише ако се узму у обзир савремена глобална војно-техничка ситуација и реалне и потенцијалне вододелнице унутар те ситуације.

        Несумњиво, највише испољавање савезништва је – спремност (било би пожељно формулисана одговарајућим уговорним обавезама), за улазак у већ започети рат на страни савезника.

        Како се у том смислу могу оценити формални савезници Русије у ОДКБ?

        Са једне стране, некако не сувише озбиљно. На пример, ниједна од ових земаља није се прикључила Русији у признавању независности Абхазије и Јужне Осетије, односно, није показала беспоговорно политичко савезништво. За то има много разлога, а њихова анализа одвела би нас далеко од основне теме.

        Међутим, са друге стране треба имати у виду да Русија са свим земљама ОДКБ има више него озбиљну и реалну војну узајамну сарадњу која је у разним случајевима различита, али увек врло конкретна: заштита јужних граница Јерменије и Таџикистана од стране руских граничара, руске авио-базе у Киргизији, заједнички систем ПВО са Белорусијом, редовне заједничке војне вежбе са Казахстаном и друго. То што, срећом, за сада није морала да се проверава чврстина (сем заштите јужних граница Таџикистана) тог војног савеза у реалности, не значи да нема савеза.

        Шесто, од суштинске важности је да се схвати да ће у случају ратне претње Русији у њену одбрану устати – независно од званичног става конкретних земаља – готово читаво руско становништво пост-совјетских земаља (а то је по минималним прорачунима 20-25 милиона људи), укључујући Украјину, Молдавију, Летонију, Естонију, Казахстан. И наравно, безрезервно и готово у потпуности становништво Јерменије, где је Руса веома мало, и Белорусије у којој има много Руса, иако ја у овом случају говорим управо о Белорусима, а не о руским грађанима Белорусије.

***

        Дакле, ако се говори о проблему савезништва, онда је са војног аспекта Русији лакше да сама победи и успут добије не нарочито поуздане, али савезнике који желе да уђу у списак победника, него да храни десетине њих унапред очекујући сваког тренутка да они претрче на другу страну.

        Војни савезници Русије ad hoc могу постати и велике европске државе, што смо више пута видели у историји. Ипак, то се дешава само у два случаја. Први: када те велике државе саме осећају смртну опасност за себе са било чије стране и одмах се сете не „несавршености“ Русије, него њене моћи и верности савезничким обавезама. Сада то видимо – не нарочито доследно, али, ипак, – у случају Француске после терористичког напада на Париз у новембру 2015, а делимично чак и у случају са САД у односу на ситуацију у вези са ДАЕШ (Исламска држава).

        Други случај – када се велике силе сете Русије као војног и војно-политичког савезника – најбоље илуструје пример рата СССР-а са Трећим рајхом. Чим те велике силе схвате да још једном побеђује баш Русија, а не онај ко јој се супротставља, уз то побеђује безусловно, сва питања која се тичу бити или не бити савезник Русије моментално се бришу.

        Будући да сам основни део текста посветио проблему војних савезника Русије, рекло би се да сам готово заобишао питање о њеним данашњим политичким савезницима.

        У ствари, није тако.

        Прво, војно савезништво је највиши израз политичког савезништва.

        Друго, потребно је правити разлику између земаља и њихових владајућих елита. На пример, елите у Европи се налазе у таквој политичкој зависности од САД, које као и раније у Русији виде у најбољем случају свог конкурента (у свему сем у економији), у најгорем – потенцијалног противника, тако да о већини тих земаља не треба говорити чак ни као о потенцијалним савезницима Русије. Сем тога, већина тих земаља везана је својим обавезама у вези са чланством у Европској унији и у NATO и одговарајућим односом према Русији.

        На пример, чак и такву земљу као што је Србија, чије се становништво готово у потпуности придржава проруских ставова, вероватно ће њена владајућа класа увући у Европски унију, а није искључено и у NATO, који је ту земљу бомбардовао 1999., односно пре мање од 20 година.

        На пример, ја сматрам да се као потенцијални савезници Русије у Европи могу сматрати барем Италија, Немачка и Грчка. При том, мени је јасно да скоро апсолутна војна и политичка зависност тих земаља од Вашингтона, посебно њиховог руководства, неће у догледној будућности дозволити том потенцијалу да се претвори у нешто реално.

        Поред тога, Русија данас наступа на међународној сцени – а то је посебно фрапантно, чак и парадоксално – као неко ко другачије мисли, односно, као земља чије се речи и поступци не уклапају у конформистички мејнстрим евро-атлантизма и америчког хегемонизма (политички коректно – лидерства). А они који другачије мисле – имају мало савезника, иако је много оних који потајно одобравају. А таквих, који потајно одобравају, али своје симпатије не показују због страха од репресалија од стране Вашингтона – Русија има десетине.

        Коначно, Кина која се крајње опрезно понаша на међународној сцени, посебно далеко од својих граница, неоспорно је политички савезник Русије, који не истиче и не рекламира то савезништво иако га веома често реално демонстрира. То је лако пропратити барем по гласању Кине и Русије (или Русије и Кине) у Савету Безбедности ОУН-а. Али, како тврде многи угледни познаваоци Кине, она из различитих разлога (укључујући, на пример, не сувише велико искуство у међународној дипломатији) има поверења у Русију која, напротив, има такво искуство, да и у њено име такође делује на међународној сцени, посебно тамо где Пекинг није сигуран у исправност јавног демонстрирања својих намера или чак само речи. И у том смислу Кина са свом својом економском и политичком моћи стоји иза леђа Русије.

        Треба мислити да то није увек тако. Ипак, изгледа да је то често баш тако. Зато бих ја Кину убројао и у потенцијалне, а делимично у реалне, мада не увек и не у свему у безусловне политичке савезнике Русије.

        Апсолутно је очигледно да садашња економска ослабљеност Русије (подсећам да је економски значај Русије у светској економији десет пута мањи него што је био Совјетског Савеза) не омогућава многим потенцијалним савезницима Русије да пређу у ред реалних или званичних. Наравно, ја желим да руска економија коначно достигне ниво који одговара нашим природним и научно-техничким могућностима. Али, уопште немам жељу да видим како ће се под окриље економски окрепљене Русије поново окупити они који су се деценијама, или чак вековима, називајући себе савезницима Москве, од ње хранили ништа не дајући за узврат, него и непосредно изневеравајући Русију.

        У закључку својих размишљања рекао бих следеће: Русији је данас боље да има минимум, али најнеопходнијих савезника, него много, али тобожњих, тим пре, оних који су приморани на такво савезништво силом или меркантилним интересима елита.

        Превела Ксенија Трајковић

fakti.org/rossiya/ruski-medved-moze-racunati-samo-na-sebe-u-borbi-sa-lavom-ili-tigrom

Прочитај без интернета:
4 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ