Према теорији великих циклуса, не долази само до технолошких промена већ се мења и светска економска структура, почиње борба за лидерство

Често се помиње и реч „иновација“, која би требало да нас спасе.
— Иновације захтевају дугорочно планирање. На пример, програм који је у име пословног и стручног сектора предложио Столипинов клуб (на слици испод), добро је испланиран са инжењерске и финансијске тачке гледишта, на бази данашњег разумевања закона економије и финансија, слично закону отпора материјала у грађевинској индустрији. Јасно је да, уколико желимо да реструктуришемо нашу економску грађевину, морамо инвестиције да учинимо профитабилним. Без тога нећемо успети да поправимо носеће стубове ни да реконструишемо друге елементе, чак ни да заменимо прозоре.

У условима где каматне стопе троструко надилазе профитабилност индустријског сектора, сви наши вредни радници неће успевати да саставе крај са крајем и ниједна инвестиција неће бити могућа. Због тога је од кључне важности за економију да каматне стопе не буду више од профитабилности у индустрији. Ако имате такав случај – а данас је код нас однос три или четири пута виши у корист каматних стопа – то значи да, уколико неко узме позајмицу, највероватније неће бити у стању да је отплаћује.

Банке то разумеју врло добро. Због тог разлога у потпуности престају да финансирају индустрију и претварају се у грабљивце који просто отимају имовину здравом бизнису услед чињенице да није способан да се развија у данашњим околностима, будући да половина обртног капитала у индустрији почива на дуговима. Кад је Централна банка повећала каматну стопу неколико пута, сва предузећа која су узимала кредите како би одржала ниво производње аутоматски су се нашла у небраном грожђу. Одржавати ниво производње при таквим каматним стопама значило би сносити губитке, a то би за њих било бесмислено.

Ако желимо да изградимо чврсту макроекономску базу, морамо, као што сам рекао много пута до сада, да стабилизујемо рубљу и скрешемо каматне стопе како не би надилазиле профитабилност индустријског сектора. Али морамо да водимо рачуна и о полупаним прозорима на нашој згради, да бисмо задржали топлоту коју произдводи наша економија. За то нам је потребна контрола новца за специјалне намене; треба нам селективно ограничење валуте, што подразумева рестрикције шпекулација, превенцију манипулација на финансијском тржишту и сузбијање покушаја да се дестабилизују наша финансијска тржишта кроз прекограничне операције. Кад остваримо ове основне предуслове макроекономске стабилности, можемо остварити економски раст чији потенцијал није мањи од 10 одсто на годишњем нивоу.

Хајде да говоримо о расту. Влада развија нови, како га они називају, антикризни план. Прво, није јасно шта није у реду са старим, којим су се хвалили крајем године. Друго, овај садржи речи „структуралне промене у економији“. Има ли наде да ове речи значе нешто слично ономе што заговарате ви и економисти из вашег табора? Да ли мислите да ће нас спасити мали бизнис? Почели смо да говоримо о непостојећим инвестицијама. Ако све остане као што је било, шта ће се догађати са економијом, нашом отаџбином и нама самима?
— У одсуству макроекономске стабилности и ситуацији у којој економија све време доживљава потресе, наша економска база претвара се у пепео. Не може бити никакве конструктивне антикризне политике – све мере ће бити угушене у овом живом песку. Узмите пример уз 2007. године. Готово два билиона рубаља дистрибуирано је банкама, а банке су истовремено увећале њихове валутне резерве за отприлике исти износ. То значи да је новац завршио на девизном тржишту и у иностранству. Банке су зарадиле око 300 милијарди рубаља профитног вишка, док је реална економија потонула 10 одсто. БДП и индустријска производња опали су више него у било којој другој земљи чланици Г-20.

stolipinklubНе постоји никакав табор економиста сличних мени – то су просто обични стручњаци који раде и живе за своју струку и за истину. Са друге стране, постоји прави табор економиста –шпекуланата, који су хвалили ту политику као да је најефективнија антикризна политика икад спроведена. Али у стварности се испоставило да је то била политика пропасти, која нас је одвукла на зачеље земаља Г-20. Према критеријуму ефикасности – односу количине новца утрошеног на антикризне мере и макроекономског исхода – само Украјина, која не припада клубу Г-20, била је лошија од нас.

Осврнимо се сада на период 2014-2015. У периоду 2013-2014, кад је курс рубље почео да расте због такозване „циљане инфлације“, утрошена је знатна количина новца. Али на шта је утрошена? Ако реални сектор економије позајмљује по каматама од 18 одсто, комерцијалне банке које учествују на тржишту могу да позајмљују по стопи од 11 одсто од Централне банке, док истовремено постоје организације које позајмљују по стопама од 0,5 или чак 0,1 одсто. Стога, кад критичари нашег програма изјаве да нећемо бити способни да обезбедимо циљно оријентисану регулацију новчане дистрибуције, то звучи као тотални апсурд, јер ситуација у којој једни позајмљују по стопи од 18, а други по 0,1 одсто, нема никакве везе са тржиштем или либералном економијом. То је чисти Средњи век, са монструозним степеном самовоље и безобразлука – принцип по коме онај ко је ближе столу добија више. Потребна су нам разумна правила која би се једнако односила на све.

Већ сам говорио о базним конструкцијама. Ипак, хтео бих да кажем још пар речи о развојној стратегији. Потпуно је бесмислено да се предлози стручњака третирају као застарели повратак планском управљању. Наши противници константно покушавају да замуте воду, не нудећи притом никакве аргументе. Развојна стратегија која је земљи данас потребна неизбежно мора да садржи различите карактеристике. Имамо малу групу модернизованих сектора где се још увек налазимо на најнапреднијем нивоу, као што су рецимо свемирска, атомска, донекле и авионска индустрија. Приметите да су ово све технолошки напредне индустрије у којима један килограм производа достиже цену од 10-15 хиљада долара, за разлику од нафтне индустрије где говоримо о центима. Стога је сваки раст у овим секторима једнак расту од 10 и више процената у осталим са њима повезаним секторима индустрије.

Управо то је оно о чему говоримо све време: иновације, научни и технолошки напредак су одговорни за 90 одсто економског раста у овим данима. Поред тога, имамо сегменте у којима смо били светски лидери дуго времена, као што је технологија матичних ћелија, коју је открио Совјетски Савез. Ове технологије су сада нашле широку примену у медицини, која проживљава праву револуцију. Стопа примене технологије биоинжењеринга у индустрији расте 35 одсто годишње. Генерално, нове технологије се имплементирају по стопи од 20-80 одсто годишње, у зависности од сектора: нанотехнологија, биоинжењеринг, информационо-комуникационе технологије… Ми имамо врсне стручњаке на тим пољима. Проблем је што емигрирају. Губимо више од половине универзитетских дипломаца са смера молекуларне биологије или генетског инжењеринга; а цифра иде и до две трећине уколико укључимо постдипломце. Посетите Московски универзитет и у сваком битнијем одсеку ћете наићи на огласе Епла, Мајкрософта и сличних фирми. Запошљавају наше људе на лицу места. Као што знате, у Силиконској долини руски је други језик. Није нама проблем недостатак идеја или пројеката, већ одсуство финансијских и економских механизама за имплементацију нових технологија.

У областима у којима имамо предност требало би да изградимо стратегију незадрживог развоја (outpacing development). Свет улази у нову технолошку еру, трка је већ почела. Шта мислите да ће се пре догодити – поремећај баланса узрокован застарелом технологијом који ће, у форми финансијских балона, раста незапослености и одлива капитала, погодити развијене земље, или ће оне ипак успети да на време изграде нове услове за економски раст? Данас смо сведоци економског опоравка развијених земаља.

Не мислите да је ова рецесија изазвана падом потражње за нафтом и металима?
— Знате, Америка расте око три одсто годишње, Европа 1,5 одсто, Кина се у покрету реформише. Нови технолошки поредак, који расте стопом од 30 одсто годишње, утиче на те резултате и постаје мотор привредног раста. Са друге стране, ми не обраћамо пажњу на стратешко планирање или дугорочне инвестиције у ове напредне технологије. Имамо Академију наука, али покушавамо да је реформишемо уместо да нашим експертима дамо шансу да се покажу или, другим речима, да им обезбедимо јефтин новац са дугим роковима отплате да би могли да проводе експерименте, стварају и користе нове технологије овде. Треба да их субвенционишемо, али, наравно, не по камати од 18 одсто; са таквим каматним стопама немогуће је стварати нове технологије. Потребан нам је диференцирани механизам финансирања на рок од 10 или 15 година. Већ смо пропустили прилику да се по убрзаној процедури укрцамо на воз новог технолошког таласа.

glazjevputinПазите, били смо први у ласерској технологији, а данас још увек не можемо да покренемо масовну производњу светлосне диоде иако се ради о нашој технологији. Што се тиче наноматеријала, још увек се мучимо са лабораторијским дизајнима које смо направили пре 10 или 15 година. Дакле, држава не функционише као држава развоја (as a state of development). Међутим, узевши у обзир да свет пролази кроз доба велике технолошке транзиције, земља данас просто мора да функционише на тај начин. Због тога прва сратегија мора бити стратегија „незадрживог развоја“ индустрије и технологија које улазе у оквир новог технолошког таласа.

Друга стратегија је стратегија динамичног „претицања“ у областима где смо близу највишег нивоа развоја, али ипак заостајемо због немогућности да повежемо цео технолошки ланац. Ради се дакле о непостојаности производних капацитета за све компоненте. Овде треба да заменимо сопствену производњу увозом технологије и куповином патената, експерименталних модела, лиценци итд. Цивилна авијација је добар пример сектора у којем треба да применимо овакав приступ. У тој области заостајемо само у појединим сегментима, углавном због ниског нивоа производње и дотрајале опреме.

Коначно, трећа, добро позната стратегија подразумева просто сустизање. Ради се о једноставном позиву страним инвеститорима да дођу са сопственим новим технологијама. Ту можемо узети за пример оно што се данас назива „индустријска монтажа аутомобила“.

Дакле, треба развити хибридну стратегију која укључује „незадрживи развој“, „претицање“ и „сустизање“. Ова стратегија захтева адекватне кредитне механизме. Монетаристи мисле да је новац исто што и златни новчићи. Због тога мисле да – као што је случај са било којим другим производом – мања количина новца у оптицају увек доводи до обарања цена. Знање наших финансијских власти о новцу је на нивоу из 18. века, тотално ретроградно и одвојено од реалности. Кредити су механизам за подстицање економског раста. Економски бум након 18. века догодио се када су државе откриле кредитирање, успеле да истисну зеленаше са финансијских тржишта и обезбеде индустрији новац са дугим роковима отплате. Наравно, мора бити остварен неки баланс. Новац се не може просто поклањати или избацивати из хелихоптера, као што су неки радили.

И председник се заложио против поклањања новца.
— Наш програм укључује регулацију новца засновану на прецизним циљевима и стварање дугорочних кредита кроз механизме који неће само контролисати токове новца уз помоћ института за развој, већ ће бити усаглашени са стретешким и индикативним плановима. Оно што називамо „стретешким и индикативним плановима“ није исто што и старо централизовано планирање. То је синергијско деловање бизниса, науке и државе, у којем се држава не понаша као диктатор него као координатор.

Поменули сте спасавање банака од стране државе и дали скорашњи пример кад је држава интервенисала да спаси државне и приватне банке. Прича о власницима хипотека недавно је избила у први план: људи из протеста излазе на улице и блокирају саобраћај. Друштво је подељено, неки кажу да су ти људи одлучили да заложе хипотеке на кредите узете у страној валути па је то њихов лични проблем. Песков каже да нема једноставног решења и да треба да будемо опрезни. Како да решимо проблем грађана највеће земље на свету и земље богате природним ресурсима да њени грађани не би морали вековима да отплаћују хипотеке, свеједно да ли у доларима или рубљама? Како да свима обезбедимо кров над главом? Јесмо ли у могућности да то урадимо?
— Држава је одговорна само за ствари које су у домену њене контроле. Наша држава не контролише емисију долара, па јој се не може приписивати одговорност за ситуацију са доларима или еврима. То је разлог што је одлука да се обустави позајмљивање у страним валутама исправна, мада касно донета. Ипак, пошто је то једно време било дозвољено, а људи су веровали држави да ће курс рубље држати стабилним, што и јесте била њена дужност, онда би држава морала да исплати своје обавезе, тј. да конвертује поменуте хипотекарне залоге у рубље, на бази курса који је обећан. То је моје мишљење. Стабилност курса је била гарантована и не видим зашто би грађани који су се придржавали закона патили због тога што је Централна банка одлучила да се просто повуче са финансијског тржишта. Испаштају искрени грађани, који имају поверења у своју владу.

Волео бих да се вратимо на механизме планирања како бисмо заокружили наш разговор о програму који смо у оквиру Столипиновог клуба развили у сарадњи са пословним и научним круговима и који сада нудимо друштву. Кључ је у партнерству приватног и јавног сектора. Бизнис би развијао своје потенцијале док би му наука била на услузи у стварању шанси за пробој, модернизацију и повећање продуктивности. Држава мора да постигне договор са бизнисом којим би гарантовала макроекономске услове, односно курс рубље, камате, и таксе. Држава би такође морала да обезбеди дугорочно кредитирање са разумним каматама. У замену за то, пословни сектор би морао да преузме обавезу да повећа производњу оних производа за којима постоји повећана тражња, рецимо у оквиру програма замене увоза о којем се толико говори и који има потенцијал да увећа привредну производњу за око три билиона рубаља. Пословни сектор би такође морао да се побрине за модернизацију и повећање продуктивности. Све то би требало цементирати уговором између бизниса и државе, а свака страна би била дужна да се придржава обавеза које је преузела. У таквој ситуацији повећана могућност задуживања у индустрији резултоваће повећаним извозом, повећањем продуктивности у економији и, последично, нижим ценама.

putinekonomijaПрави начин да се изборимо са инфлацијом није редуковање новчане масе, које води погоршању квалитета новца, као што смо видели у 90-тим. Свако ко се разуме у економију би се сложио да је сигуран начин за борбу против инфлације кресање трошкова, повећање продуктивности, развој нових технологија и увећање обима производње. Наш дијалог са бизнис-сектором показао је спремност пословне заједнице да преузме одговорност за повећање индустријског извоза за барем 10 одсто годишње и увођење нових технологија.

Десет одсто годишње?!
— Дозволите да нагласим да је, што се тиче ресурса, то апсолутно реално. Данас користимо између 50 и 60 одсто наших индустријских капацитета, при чему је проценат искоришћености најнижи у технолошки најнапреднијим секторима. Рецесија са којом се данас суочавамо погађа нове секторе, а предузећа са најмодернијим технологијама имају највећи пад у производњи. Имамо неограничене ресурсе, производимо 10 пута мање готових производа по јединици сировине него, рецимо, Европа. Дакле, нама наши ресурси омогућују да остваримо такве стопе раста. Такође, имамо неограничену радну снагу, будући да смо прикрили стварну незапосленост и неоптималну искоришћеност радних ресурса. Имамо и приступ огромном тржишту рада Евроазијске уније. Катастрофа у Украјини је произвела значајан уплив квалификованих и способних људи који су спремни да раде.

Да ли је време ограничавајући фактор?
— Видите, нови технолошки модели су у експанзији. У развијеним земљама производња се све више организује уз помоћ нових технологија. Наступа доба праве технолошке револуције. Искуство из последњих 200 година учи нас да се шансе за продор отварају баш у време пребацивања из једне технолошке ере у другу. Тада старе структуре престају да се шире, отпочиње потрага за новим технологијама, формирају се нове технолошке трајекторије. Земље које прве прођу тим трајекторијама уздижу се на таласу економског раста. Такав дуги талас, познат и под називом Кондратијевљев талас, данас улази у фазу раста.

У којој фази светских ратова се ти таласи појављују?
— Ратова?

Да.
— Период у којем наступа смена технолошке парадигме такође је период геополитичких тензија и борбе за доминацију. Санкције против наше земље су покушај САД да учврсте њихову светску хегемонију. У 90-тим одлучили су да будемо њихова периферија, а са макроекономске тачке гледишта, смо то заиста и били: офшоризација, зависност од иностранства, стопа спољног дуга, све то указује да смо били само периферија америчког економског система. Они желе да нас задрже у тој позицији. То је разлог што су нам, због независне политике нашег председника, уведене санкције, које имају за циљ да нас одрже на периферији америчке економије, спрече да се развијамо и наступамо као независан актер. Очигледно је да, ако не променимо нашу економску политику и не изаберемо развојну стратегију о којој сам говорио – стратегију која обједињује потенцијале пословне заједнице, научних достигнућа наше земље и државне активности у сфери индикативног планирања и кредитне политике засноване на флексибилном односу према исправно употребљеном новцу – онда нећемо моћи дуго да одржавамо независну политику ни у другим областима. Јасно је да нико не може бити независтан без јаке и конкурентне економије.

Укључујући и војну сферу.
— Наравно. Технолошка револуција једнако се одражава и на војно-индустријски комплекс. Управо то је разлог што геополитичке тензије расту у таквим периодима – због тога што у либерално-демократском моделу држава има право да се меша у економију само да обезбеди одбрамбене капацитете. Промена технолошких платформи се увек испољи кроз утрку у наоружању. Тако је било увек до сада, нажалост. Ми бисмо се, наравно, успротивили томе и предложили програм инклузивне међународне сарадње у научно-технолошкој сфери, на пример на заштити Земље од техногених претњи и катастрофа. И пре санкција смо предложили уздржавање од размештања оружја у космосу, али Американци су се одлучили за пут конфронтације.

rusijaekonomijaДонели су такву одлуку јер им конфронтација омогућује да задрже контролу над периферијом. Данашњи рат је хибридне природе, најважнији фронт су валуте и финансије. Главни циљ је да се повећа степен контроле над периферијом, али и да се, уколико први план пропадне, на периферији створи хаос. Следећи корак би био извлачење користи из тог хаоса и спречавање Кине да стекне конкурентску предност. Дакле, води се борба између старог и новог лидера, али то је засебна тема. Могу рећи да, према теорији великих циклуса, дугачких Кондратијевљевих таласа или циклуса акумулације капитала, не долази само до технолошких промена већ се мења и светска економска структура. Цео систем институција прилагођава се доласку капиталних промена. Ти периоди су борба за лидерство. Ми смо кључни део те периферије који би потенцијално могао постати део нуклеуса новог светског економског и технолошког поретка. Али, да би се то догодило, потребна нам је развојна стратегија и разуман, модеран приступ програму економског раста.

Само у 10 секунди – каква је наша будућност? Да ли сте песимистични поводом блиске будућност?
— Оптимистичан сам јер имамо потенцијале за продор. Наш здрави пословни сектор генерално је спреман да одради свој део посла. Али, да би се то догодило, држава мора да створи неопходне предуслове кроз приватно-јавно партнерство базирано на научним препорукама, а не на препуштању ствари случају.

Крај

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

The Saker

www.standard.rs/ekonomija/33955-%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B3%D0%B5%D1%98-%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D1%98%D0%B5%D0%B2-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-2

Прочитај без интернета:
1 глас