Средњовековно „Слово о походу Игоровом“ објављено на српском језику у раскошно илустрованом издању. Оригинал рукописа настрадао у пожару у Москви током Наполеоновог напада

РЕМЕК-дело староруске књижевности из 12. века, „Слово о походу Игоровом“ недавно су објавили београдски „Штампар Макарије“ и подгоричко „Ободско слово“. У новом четвороструком преводу и са коментарима Вере Хорват раскошна књига оплемењена је илустрацијама и калиграфским листовима оригиналног текста.


„Слово“ је откривено 1795, у древном средњовековном рукопису у московској библиотеци познатог историчара и археографа, зналца и неуморног колекционара манускрипата А. Мусина – Пушкина. После пет година појавило се прво штампано издање, а раније је урађена копија за царицу Катарину Другу која је подстицала сакупљање ретких рукописа.

– Оригинал рукописа, нажалост, није сачуван јер је настрадао са многим другим драгоценим документима у стравичном пожару који је захватио Москву 1812. године, током Наполеоновог напада на Русију – каже за „Новости“ Вера Хорват. – Аутор епа је и до данас непознат, што није необично када је реч о средњовековној уметности уопште. Ипак, његов стил, свестрано образовање, поетска надареност и изузетна обавештеност говоре да је реч о личности високог знања, врло блиској самом кнезу, ако не и учеснику догађаја описаног у делу.

У епу се казује о походу кнеза Игора Свјатославича 1185. године против Половаца. Поход је окончан поразом, кнежевим ропством, његовим духовним препородом и коначним повратком у Русију. Ауторова основна идеја је високоморална, то је позив руским кнежевима да прекину са ситним конфликтима који су их у значајној мери ослабили, да се уједине и тек тада иступе против заједничког непријатеља. „Слово“ је, иначе, настало у време када је хришћанство у Русији било релативно младо што се одразило и на идеју епа.

– Књижевна анализа показала је да, и поред ауторовог дубоког хришћанског утемељења, постоји читав слој различитих паганских и фолклорних симбола који нису били туђи његовим савременицима и стилу народне поезије. Аутор их је уклопио у дело врло безболно и спретно, налик неимару чији фантазмагорични украси фасада катедрале ни најмање не угрожавају њену доминантно хришћанску намену, него је само чине још сликовитијом – истиче Хорватова.

Посебно је занимљиво што је еп преведен на четири начина – у прози, затим подељено на нумерисане одељке, у слободном стиху и најзад у рими. Објашњавајући откуда такав комплементарни приступ, саговорница каже:

– „Слово“ је у оригиналу било исписано специфичним писмом, без интерпункције, од ивице до ивице пергамента, максимално штедећи његов ограничени простор. Спев само на први поглед делује као прозно остварење. У суштини то је високопоетизовани текст, написан, како бисмо то данас рекли, у слободном стиху. У оквиру композиционих и просторних задатости, генијални аутор се, додуше, није служио римом каква нам је данас позната, али пажљивији увид открива богат унутрашњи ритам и риму. Уз прегнантност и високу емотивну интонираност, све ово говори да је реч пре о поетском него о прозном казивању.

Занимање за ово дело које је незаобилазно не само за руску него и за светску књижевну баштину стално је у порасту. Постоји неколико хиљада научних радова, есеја и других текстова о „Слову“, одбрањено је на стотине доктората а само од 2000. до данас појавило се двадесетак нових превода на савремени руски језик. Код нас су га преводили Милорад Панић Суреп, Владан Недић, па и велики Његош.

– Захваљујући идејном решењу издавача, књига изгледа врло импресивно. У њој су се нашле не само раскошне илустрације Ивана Горикова, него и његов калиграфски текст „Слова“ на староруском језику, што јој даје особену драж и печат несвакидашњег – закључује Вера Хорват.

ПОРЕКЛО ИЗ ЈУЖНЕ РУСИЈЕ

ПРЕ неколико година у издању СКЗ Вера Хорват објавила је књигу превода руских народних песама – биљина, а недавно се појавио и њен превод ауторских руских бајки, у издању београдске „Русике“. Интересовање за ову врсту књижевног стваралаштва сигурно има везе и са њеним пореклом, чији су преци из јужне Русије. Њен прадеда по мајци, Николај Сунцов, био је познати историчар књижевности и уметности, етнограф и фолклориста.

КОРИСТИО И СРБИЗМЕ

– ВЕЋИНА ствари вас само затекне као што су мене изненадили резултати палеолингвистичких истраживања која доказују да аутор „Слова“ потиче из завичаја мојих предака. Ако додам и да је тај исти, незнани нам песник, неретко користио и србизме и неке друге „балканизме“, загонетка тајанствених утицаја ће се само усложњавати – каже Вера Хорват.

www.novosti.rs/

6 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ