Поверење између запада и Русије је нестало. Одржавало се неко време, али је данас неповратно изгубљено. То је добра вест, јер какво поверење може да постоји између фашистичког империјализма и снага које се боре за добробит човечанства?

Пише: Андре Влтчек

Руски народ је веома лако обманути. Врло мало је потребно да се задобије његово поверење, понекад је довољан љубазан осмех, нешто топлих речи, пар обећања која звуче искрено. Русе је лако „купити“ љубазношћу. Они су људи који лако поклањају поверење и рањиви су.

Када им се приђе са нежношћу и саосећањем, одмах отварају срце, поделиће последњу кору хлеба са гладним и скинуће своју кошуљу да понуде коме је хладно.

Дођите код Руса са обећањем о вечној љубави, оданости чак и само о пријатељству и сва је прилика да ће вам отворити сва врата, а сви одбрамбени механизми нестају.

Можда ће неког дана он или она изустити: „Молим те, никад, никад немој да ме превариш“, али вам неће тражити никакве гаранције, неће понудити никакав писани споразум, никакав уговор на потпис.

Због оваквог поверења и отворености милиони – десетине милиона – Руса су изгинули!

***

Руси су дали свету све. Они су се борили за човечанство, отворили су своја врата и своја срца, делили су храну са онима којима је било потребно, често и сами гладујући.

На крају су бивали преварени. Увек и поново. И поново!

У свету бескичмењака заснованом на индивидуализму, профиту и понизности сувише је лако преварити неког ко даје. Тиране је тешко преварити јер се лојалност гради на страху, чувању себе или гледањем „свог посла“. У корумпираном, кукавичком свету који је изградио Запад и његове религије лојалност се постиже терором.

Упркос грозним преварама и дивљаштву упереном против људи у Русији кроз историју, они уопште нису истински „научили лекцију“, нису усавршили цинизам Запада и никада нису овладали уметношћу да се подметне други зарад сопствених интереса.

Сви споразуми са Русијом су прекршени када год је то одговарало освајачима. Скандинавци су збрисали безбројне руске животе, као и Немци, Французи, Пољаци, Британци, Американци и Чеси – да поменем само неке. Руси никада никог нису истински „казнили“ на протестантски, англосаксонски начин. Кажњавање је пуританско ђубре, а руски начин размишљања је сувише донкихотовски да би се тиме бавио.

Запад је лагао Лењина, Стаљина, Хрушчова и на крају Горбачова. Запад је лагао Путина и о Путину.

Преварена Русија би пролазила кроз незамисливу агонију, кроз пожаре и разарања, кроз чист очај. Сахранила милионе својих синова и кћери и вероватно ни једна земља на свету није проживела ужасе таквих размера.

А онда би изненада почела да се подиже са колена. Полако и застрашујуће, показујући сву своју моћ, величину, одлучност и чврстину. Рањена и обманута, али поносна и невероватно лепа у свом праведном гневу, узела би свој тежак мач, затегла мишице, обрисала сузе и кренула право на непријатеља.

Русија увек води своје битке на отвореном пољу, часно се борећи. Океани крви су проливени, углавном руских људи.

За разлику од Запада, Русија да би остварила победу не користи тепихе бомби, беспилотне летелице или нуклеарно оружје којим би побила милионе цивила. Увек човек на човека. То су десетине хиљада тенкова као у битци код Курска или милиони војника у одбрани Стаљинграда.

Нико не може да победи Русију јер је њена срџба, као и њена љубав, велика и чиста. Русија никада није стварно поражена. Њено рањено срце је пуно љубави и поезије чак и када стиснутим песницама млати деспоте, узурпаторе и масовне убице. То је такође и због тога што су готово сви ратови које је Русија водила били само ратови – ратови за преживљавање њених људи, али такође и за преживљавање целог човечанства.

***

Седамдесет година је прошло од Велике победе! Седамдесет година како су совјетски народи згазили нацизам. Седамдесет година откако су, готово без предаха, кренули у још једну борбу – против империјализма и колонијализма Запада.

Двадесет или можда двадесет и седам милиона Совјета, углавном Руса, изгубило је живот бранећи свет од хитлеровских хорди, а затим је стотине милиона других посветило своје животе изградњи бољег, равноправнијег света.

Без Совјетског Савеза, без људи Русије, не би било слободе, не би било независности за земље Азије, Африке и Блиског Истока. Не би биле могуће револуције у Јужној Америци.

То је разлог због којег Запад није подносио Совјетски Савез и због којег мрзи руске људе. Изгубио је колоније, изгубио је пропагандни рат и свој монопол да дефинише све под капом небеском.

Само неко пун предрасуда може да изрекне најотровнију од свих пропагандних лажи Запада која у исту раван ставља нацистичку Немачку и стаљинистички Совјетски Савез, а тој теми ћу се посветити ускоро. Нацизам може да се пореди једино са европским и северноамеричким империјализмом и колонијализмом. Обоје је изнедрила иста кухиња, а Совјетски Савез је згазио и империјализам и колонијализам. Русија данас носи традицију бившег Совјетског Савеза.

Западни шовинисти и ксенофоби се данас боре за контролу над нашом планетом и за свој опстанак. Ако им не пође за руком да поделе Русију, Кину и Латинску Америку – готови су. Они то знају! Ако не успеју да загаде све што је чисто и оптимистичко код нација које се супротстављају њиховом монструозном режиму, дани су им одбројани.

***

Цео свет се променио 9. маја 1945. Човечанство је поново почело да се креће путем напретка. Полако, неравномерно, често уз тешке, неразумне грешке и лутања, али у правцу напретка. Почели са да спадају ланци колонијама. Народи свих земаља су поново почели да сањају о истинској слободи, једнакости и братству људи. То је учинила могућим прелепа црвена застава која се завијорила на Рајхстагу у Берлину.

Фото: hdwallpapersfactory.com

Људи из Совјетског Савеза су доказали да су људско достојанство и слобода вредни сваке жртве. Оду победи исписали су својом крвљу на највеликодушнији начин и оставили инспирацију и путоказ будућим генерацијама.

Међутим, похлепа и нихилизам Запада не умиру тек тако. Опсесија Запада да контролише и пљачка свет достигла је незамисливе размере. Све снаге Империје су мобилисане. Светлости и нади супротстављен је мрак и цинизам. Сну о лепоти и чистоћи супротстављено је покварењаштво. Оргијом прљавих превара и обмана Совјетски Савез је уништен.

У једном историјском тренутку угњетени целог света остали су без свог најмоћнијег заштитника.

Оно што је уследило био је потпуни ужас. Империја је почела да дестабилизује једну за другом нације широм света, у Африци, Азији, на Блиском Истоку, чак и земље бившег Источног блока. Милиони људи су страдали, изложени, незаштићени и потпуно напуштени.

Фашистичке хорде су помислиле да су овог пута однеле победу. У Москви је Јељцин, алкохоличар и лакеј Запада, почео да пуца на свој народ на улицама и бомбардује своју скупштину. То се хитро у штампи Париза, Лондона и Њујорка пренело као „демократија“. Десило се оно о чему је Запад сањао, слаба и дестабилизована Русија на коленима, на милости и немилости Империје.

Путовао сам тада у Москву и Сибир и видео руске научнике у Новосибирску како по језивој хладноћи продају своје библиотеке на станицама метроа. Видео сам остареле ветеране како просе и продају своје ордење. Видео сам изгладнеле руске раднике којим месецима нису исплаћиване зараде.

И тада се нешто десило. Русија је одбила да клечи. Брзо је схватила лажи које долазе из иностранства. Видела је замку. Народ Русије је прозрео да му се спрема оно што ужасним инвазијама никада није пошло за руком. Обмане и прљаве игре фашистичке Империје потрајале су још свега пар страшних година.

Русији је, као током целе њене историје, остао избор – устани или умри. И подигла се. Огорчена и одлучна! И, као у својој прошлости, када устане и супротстави се злу то не ради само за свој народ, већ такође и за човечанство.

Русија се реорганизовала током последње деценије под руском заставом. Није савршена и није толико „социјалистичка“ колико би многи од нас то желели да буде, али постоји огромна совјетска инерција у руској спољној политици, као што постоји велики понос и одлучност да се побољша свет и да се заштите слаби.

Смрт фашизму! (Фото: РИА 9may.ru)

Седамдесет година од Велике победе! Ове године Русија не слави само велику годишњицу. Она слави своје поновно рођење.

***

Ја сам Рус. Рођен сам у Русији, а мајка ми је „пола Рускиња, пола Кинескиња“ – кинески део мог порекла долази из Казахстана, бивше совјетске републике. Мој деда, Хусеин, био је високо позициониран – „комесар“ – еквивалент министру, етнички Кинез, лингвиста. Умро је неколико деценија пре него што сам се родио.

Одрастао сам у Чехословачкој. Мој отац, научник, долази из Европе. У раној младости живео сам у Њујорку, а онда сам кренуо на пут и нисам се зауставио, до сада. Сматрам себе интернационалистом, али дубоко у себи осећам да сам Рус.

Не знам да ли сам се квалификовао да будем Рус. У детињству сам имао совјетски пасош. Најсрећнији тренуци живота су ми били када би ме као дете, мајка одвела на прашки аеродром и сместила у авион којим бих допутовао у Лењинград, где ме чекала бака.

Влчекови дека и бака, револуционари (Фото: Приватна архива)

Моја бака, Елена, није била обична „бабушка“. Она је била борац, жена која се борила против нациста, која је бранила вољени град – свој Лењинград. Копала је ровове наспрам немачких тенкова и двапут је одликована. И поред тога, била је најосећајнија жена коју сам икада срео у животу. Учила ме како да волим поезију и књижевност. Испричала ми је стотине прича, некад лепе, а понекад застрашујуће. Захваљујући њој постао сам писац, руски писац, иако све што пишем је искључиво на енглеском, а већина мојих филмова је на шпанском језику.

Готово цела моја руска фамилија је тамо умрла, током опсаде, деценије пре него што сам рођен.

Сваке године током два летња месеца бака би ме силно размазила. Или ја мислим да је то урадила. Сада разумем да је за њу то било нешто попут борбе за културу, жеља да се у мене усади све што је лепо о Русији.

Штедела би десет месеци да би ме када дођем водила у опере и позоришта, музеје и паркове који окружују Лењинград. Спремала ми је дивну храну. Сваке године бисмо једанпут отишли на Пискарјовско гробље где се уздиже огроман споменик Мајке отаџбине која шири руке у болу. Златним словима уклесано је у граниту „Нико није заборављен и ништа није заборављено“. Милион и по људи је страдало током опсаде Лењинграда и многи су овде сахрањени у безбројним рововима масовних гробница.

Постао сам писац и филмски стваралац и обишао сам свет. Где год сам ишао те једноставне речи су ме пратиле, угравиране у моју душу. Моја бака ме, такође, увек прати. И град и жртвовање и Победа.

Не знам да ли сам по објективним мерилима Рус, али се ја тако осећам и понашам.

***

Бити Рус… До данас, „руски“ не означава само припадност нацији, то је и глагол који значи устати против угњетавања, против империјализма Запада, градити мостове међу земљама које се супротстављају терору империјалиста са Запада.

Данас има много „нових Руса“. Не мислим на оне из Јељцинове ере нити на ликове попут капиталистичких кловнова. Ови Руси о којима причам су патриоте и интернационалисти. Неки од њих немају ни кап руске крви у себи, али поносно, бранећи свет, удружују своје снаге са Русијом, Кином и Латинском Америком у одлучној борби за бољи свет.

Знам неколико великих нових Руса. Неки од њих су моји другови, попут познатог канадског правника, песника, писца и мислиоца Кристофера Блека. Или Питера Кенига, швајцарског економисте који је огорчен напустио Светску банку и окренуо се против естаблишмента. Или попут мог другара Патриса Гренвила Њујорчана/Чилеанца/Аргентинца, главног уредника легендарног Гренвил поста.

Ови људи неуморно раде разобличавајући империјализам Запада и лажи које империја шири о Русији, лажи о Совјетском Савезу и о Другом светском рату.

***

Столећима су Русији забадали нож у леђа и обмањивали је. Била је залуђивана, варана, пљачкана.

Многе земље које је Русија ослободила су је издале на невиђено простачки начин. Чеси и Пољаци су оскрнавили споменике руским војницима – дечацима који су жртвовали своје животе за Праг, Варшаву и окончање Другог светског рата. Источна Европа отворила је врата НАТО и Европској унији. Због прагматичног себичњаштва људи су напустили лепе идеје, интернационализам и придружили се поробљивачима света – Империји.

Што се ове земље више проституишу све су ратоборније у извикивању слогана западне пропаганде директно вређајући и провоцирајући прво Совјетски Савез, а затим и Русију. Ови јадни и похлепни лакеји и колаборационисти Империје непрестано очајнички траже било какво морално оправдање за своју издају. Изврнули су историју и измислили „чињенице“. Свој бес су окренули према онима који су бранили делове света од узурпације и пљачке.

Недавно је Запад покренуо сукоб у Украјини, где је помогао да се збаци легитимна влада у Кијеву и одмах је почело хистерично ширење анти-руског сентимента. Међутим, како је ситуација постајала јаснија, све су гласнија била противљења унутар анти-руске коалиције и у западној и у источној Европи.

Украјина, Сирија и Либија – ови сукоби показују да нема више разума. Запад жели да уништи земље које му стоје на путу за остваривање потпуне контроле и неће бирати средства да то оствари. Пропагандна машинерија је спремна као запета пушка да оправда сваки акт тероризма који изврше Северна Америка и Европа. Не постоји међународни правни механизам који би заштитио жртве.

Само велика снага може да спречи трагедију. Русија је та снага. Кина је још једна. То оно што ужасава Империју – раст ове две велике земље.

Истина, овог пута, након столећа бола и патњи, Русија није сама. Стоји гордо и коначно може да рачуна на своје пријатеље. Неки од највећих умова данашњег света удружују своје снаге уз њу. Заборавите источну Европу! Најмоћнија земља на нашој планети, Кина, упорно понавља – Кина и Русија су међусобно најважнији стратешки партнери. Јасно је да неће дозволити да ова планета нестане у пожару.

Фото: РИА новости

Цела револуционарна Латинска Америка је уз Русију као и десетине других независних и поносних нација широм света.

На Блиском Истоку, у Африци, Јужној Америци и многим деловима Азије на Русију се све више гледа као на огромну моралну снагу. Русија је постала синоним за наду. Не онима из Северне Америке и Европе већ онима који су столећима патили под њиховом чизмом.

Где год сам јавно наступао – у Еритреји или Јужној Африци, Индији, Кини, чак и у Источном Тимору – људи воле да чују о Русији. Шта ће Русија следеће да уради да спречи напад на Сирију или Иран, Венецуелу…

Увек на то одговорим „Русија је здраво и добро, а тако ће да буде и са њеним пријатељима, од Кине до Венецуеле и Кубе“.

Никада не губим наду и стално понављам, искрено верујем да ће колонијализам и фашизам ускоро бити поражени на овој прелепој, светој планети.

„Седамдесета годишњица Велике победе! Хвала ти што спасаваш свет! Честитам ти, Русијо!“

Затим заврнем рукаве и радим. И ноћу и дању, за Лењинград, за оно за шта се борила моја бака. И за Русију, и за човечанство.

Андре Влтчек је филозоф и романописац, филмски стваралац и бави се истраживачким новинарством. Пратио је дешавања током ратова и сукоба у десетак земаља. Његове најновије књиге су „Откривање лажи Империје” и „Борба против империјализма Запада”. Расправа са Ноамом Чомским: О тероризму Запада. Прекретница је његов политички роман који је праћен изузетно повољним критикама. Океанија – књига о империјализму Запада на простору Јужног Пацифика. Провокативна књига о Индонезији: „Индонезија – архипелаг страха”. Андре снима филмове за „teleSUR“ и „Press TV“. Након много година проведених у Латинској Америци и Океанији, Влтчек сада живи и ради у источној Азији и на Блиском Истоку.

Извор: Стање ствари

www.pravda.rs/2015/06/08/sta-znaci-biti-rus/

Прочитај без интернета:
11 гласовa