• СТАЉИН: Они ће да ударе – али где? Са истока не могу никако. Ту сте се прешли код жутих. Са запада? Преко Немачке – ту баш неће моћи, ту је тврдо. Пољска? Њих ће само да чачкају и испробавају, знају да бисмо их ми брзо згазили. Чеси? Они су непоуздани, али такви ни њима не требају. Мађари? Е, преко њих би нешто могли… та коњица из Тунгузије воли да буде господа… Румунија? Не може одатле, немају одступницу…Бугари? Ни то неће моћи, батко Бугарин ће да им тражи велики рачун, па ће и то да испадне поголема работа
  • ОФИЦИРКА: Али ће свакако требати да потуре некога?
  • СТАЉИН: Хоће! А најбоље би било, да им га ми одаберемо? Ево га Валтер… Он воли да експериментише, ионако стално нешто измишља – па нека га, нека и он ратује против нас са њима – све тако специјално! А, шта кажете?
  • ОФИЦИРКА: Ах, да, значи, Валтер би био лизалица… личи, додуше, мален… а да ли ће да буде сладак?
  • СТАЉИН (Титу) : А да ти Черчил у Напуљу није нудио после рата, онако у четири ока, пола Југославије?
  • ТИТО: Да, нудио је. Рекао сам… да ћу размислити. Али рачунам – шта мени тај Енглез да нуди? Помучићу се, издржаћу, и имаћу читаву земљу…
  • СТАЉИН (насмеје се): Фино! Ма шта фино, сјајно! Помучићу се и имаћу све! Сјајно Валтер, сјајно! Добро си то урадио. Јако добро! Гледај, послао сам по тебе овај тајни авион, јер сам за тебе припремио један велики задатак. О томе ћеш већ да чујеш после, имамо времена…

          УСКОРО излази из штампе драма „Другачији Тито”.

          Факти објављују четврти одломак „Лизалица за Черчила”.

          Разговарају: прво Стаљин и официрка совјетске тајне службе, а потом – Стаљин и Тито.

          „Лизалица за Черчила”

          СТАЉИН: Шта је у тајним фуснотама?

          ОФИЦИРКА: Њихови стручњаци се слажу у следећем: читава Европа је много разорена, али Немачка, тај њихов део, спржено, спржено све. Они предвиђају да ће то на нешто да личи тек за тридесетак година. Да би нешто тамо направили, треба неко на плати. Али, то Американци неће ни да чују – за сада неће да дају ни кредит, чак. Опет, ту су и они остали, траже и они. Зато Американци кажу, ако дамо Швабама, мораћемо онда свима. А да им се та инвестиција врати за 50 година, толико им се не чека, па је ту запело. Око давања пара увек запиње.

          СТАЉИН: Значи, опет Немачка проблем.

          ОФИЦИРКА: Да. Треба још да врате у ту рушевину више од два милиона заробљених Немаца. Не знају шта ће са њима. Толики људи без посла на једном месту.

          СТАЉИН: Значи, они висе. Претпостављам, Черчил зна шта би са њима.

          ОФИЦИРКА: Његова је идеја, да их сакупе у Турској, наоружају и убаце нама, преко Крима, или Црног Мора. План је и да успут баце најмање две атомске бомбе, на Доњецк и Стаљинград, и тако би почели, са јужне стране, са Кавказа.

          СТАЉИН: Да, тако би ушли… Разлог би већ нашли. Уф: Швабо. Кажеш му, иди. Он иде. Послуша наређење. Пушка му ни не треба, кад их већ толико има. Па још и та бомба… и тако, Шваба си се ратосиљао, а богме и нас…

          ОФИЦИРКА: Нас?

          СТАЉИН: Нас, нас стојимо јако лоше. Ма шта стојимо, лежимо од краја рата. Земља је срушена. Све што вреди – полупано одавно. Најбољи људи изгинули. Колико рањених, инвалида, и сви гладни.Ни пре рата нису били сити. И са тим да ратујемо, не, то не можемо. И са много слабијим, не бисмо добро прошли. А још и та бомба, ми је и немамо. Има да нас збрише и ово мало што је од нас преостало.

          (Обоје праве малу паузу.)

          СТАЉИН: Већ дуго је ово мени пред очима. Знао сам ја да они нешто смишљају. Лоше је, видим, али да не буде још горе. И сад, чујем ово што сам чуо. Верујте ми, читав рат је прошао. Никад се нисам ни најмање бојао да нећемо да га добијемо, али сад кад сам ово чуо, не да се бојим, него ме језа. Страх ме јер знам да смо исцрпљени. Ровити смо много и нисмо за рат. Очекивао сам то од њих. Предосећао неко време. Онда и та бомба, атомарка, много је и она скупа, не могу лако да је бацају. Зато сам дуго разбијао главу, како поступити, шта урадити?

          Закључих да ипак – имамо времена, барем пола године, годину. Док се они организују, док припреме јавност, имају они тамо поред парламента, и то њихово јавно мнење, та јавност, медији, штампа, и шта све не, да не набрајам, док они све то скоцкају, изгубиће много времена, а дотад – и ми треба на ноге да се дочекамо. Ми треба да то у овом тренутку некако избегнемо, тај први удар, да ту ситуацију пребацимо на неку другу страну, док не будемо могли да узвратимо. Ееееј, како то иде. Онамо, у Јалти, нешто се договарамо, као нешто планирамо о том светском миру, а овамо, „заклао погрешну свињу”. Никад, никад они нас неће оставити на миру, таман и ако не буде рата, опет ће ратовати против нас.

          ОФИЦИРКА: Ратовати, у миру?

          СТАЉИН: Прво ће подизати ту гвоздену завесу колико год буду могли, да нас окруже, и тако ће увек да нам роваре и смештају – да нам никад не дају мира… Може се ратовати и у миру… Културом, музиком, има начина.

          ОФИЦИРКА: Да, специјални рат, свакако.

          СТАЉИН: Они ће да ударе – али где? Са истока не могу никако. Ту сте се прешли код жутих. Са запада? Преко Немачке – ту баш неће моћи, ту је тврдо. Пољска? Њих ће само да чачкају и испробавају, знају да би их ми брзо згазили. Чеси? Они су непоуздани, али такви ни њима не требају. Мађари? Е, преко њих би нешто могли… та коњица из Тунгузије воли да буде господа… Румунија? Не може одатле, немају одступницу…Бугари? Ни то неће моћи, батко Бугарин ће да им тражи велики рачун, па ће и то да испадне поголема работа.

          ОФИЦИРКА: Али ће свакако требати да потуре некога?

          СТАЉИН: Хоће! А најбоље би било, да им га ми одаберемо? Ево га Валтер… Он воли да експериментише, ионако стално нешто измишља – па нека га, нека и он ратује против нас са њима – све тако специјално! А, шта кажете? (Стаљин диже обрву.)

          ОФИЦИРКА: Ах, да, значи, Валтер би био лизалица… личи, додуше, мален… а дали ће да буде сладак?

          СТАЉИН: Сладак? Енглези све варе, не бојте се за то. Добро ће он доћи Черчилу – уз томпус, таман толико да се занима… да да… Черчиле, лако је нешто рећи, треба то и урадити. Видећеш ти већ да ћемо се ми и тебе сетити. Добићеш и ти већ уз свој томпус и лизалицу, од нас, таман да се занимаш. Биће већ нешто и за тебе.

          (Стаљин се намешта у столици, официрка гледа у папир испред себе. Мала пауза, Стаљин припаљује малу лулицу и одува дим.)

          СТАЉИН: Ви не пушите? То вам је добра навика.

          ОФИЦИРКА: Не, пушим.

          СТАЉИН: Па где су вам цигарете, када већ пушите?

          ОФИЦИРКА: Нисам понела са собом, а мало сам се дуже задржала и тако…

          (Стаљин устаје и одлази до бифеа, сагиње се и отвара га, вади одатле неколико кутија и даје официрки)

          СТАЉИН: Ево.То је за вас. Узмите, да имате.

          (Обоје пуше, Стаљин лулу, официрка цигарету.)

         СТАЉИН: Ха, дуван. Неки кажу, штетан је за здравље. Али, шта да им радим. Коме смета, нека га остави. Мени је дуван драга ствар. (Вуче лагано дим из лулице, прави мале кругове.) Јесте ли послали некога по Валтера, Тита или како га већ зову? Требало би да је већ овде.

          (Лагано гледа на свој ручни сат, па уздахне): Еее… Валтере.., мангупе, мангупе…

          ОФИЦИРКА (Гледа у папире): Хоћете од почетка?

          СТАЉИН: Каквог почетка? Ах, да, слушам вас…

          ОФИЦИРКА: У великом рату два пута је одликован у Србији и у Русији, пре но што се као предао нама. (Гледа по папирима) Послат је у Сибир… после обраде, истиче се … баш се истиче… потом смо га послали у Шпанију.(Диже обрве)…Ово је овде чудно – плаћа француској полицији пребацивање наших бораца, а ипак никад нема пара. Толики промет – и ништа?!

          СТАЉИН: Како ништа? Трпао је он све колико је стигао у свој џеп, али, толеришемо… Е, Валтер, Валтер… То су знате, мангупи у нашим редовима… И такви нам требају у изградњи социјализма… Боље да је код нас него код других… наш мангуп…Валтер… Ко зна… Можда буде од њега кадар… а кадрови… они решавају све…

          ОФИЦИРКА: Ево, стигао је, на улазу је.

          СТАЉИН: Добро. Понесите ове материјале, све, дајте их где треба. И карте са стола, све то понесите. Нека на столу остану само ове пепељаре, вотку, ено је, пребаците на сто, и те две чаше, тако. Чим га уведете, после поздрављања, идите. Зваћу вас када ми будете потребни.

          (Стаљин испраћа официрку, таман мало погледа по просторији, официрка се враћа, уводи Тита. На њему је лепа, нова униформа. Носи мали кофер.)

          СТАЉИН: Јошка, здравствуј! (Поздрављају се. Стаљин је опуштен, Тито мало стегнут) Изволи, седи. Како си путовао?

          ТИТО: Добро. Врло добро, друже Стаљине.

          СТАЉИН: Како си, како здравље?

          ТИТО: Добро, друже Стаљине.

          СТАЉИН: Какво је у држави стање? Исто добро?

          ТИТО: Радимо, боримо се. Било је тешко, али сад, прошао рат, градимо социјализам…

          СТАЉИН: Јесте ли се консолидовали?

          ТИТО: Било је тешкоћа, али рачунали смо са тим. Онда реакција, и то решавамо. Ту је и ваша братска помоћ – идемо напред! Ваш другарски поздрав учврстио је у нама веру да нисмо заборављени ни препуштени судбини.

          Дозволите ми да у првом реду изразим у име Народноослободилачке војске и народа Југославије наше дивљење и честитке…(Мало се накашље)… Много је крупних ствари и изазова је било разних које сам, срећом, овај, имао част да решавам вођен, навођен са ваше стране, уз кажем вашу велику, братску помоћ… Трудићу се да свом својом снагом и убудуће држим чврсто у својим делима ваше мисли и идеје, које ће и даље у нашим будућим походима да се вијоре високо као славна застава новог доба!!

          СТАЉИН: Одлично, само тако. Гледај, ситуација се код тебе поправља, и то је добро…упамти. Тек сад, са ослобођењем, за нас настаје посао и рад!… Много је њих који ће нам се наћи на путу, све ћемо то требати да елиминишемо, да их се решимо, било како, њих треба да нема!… Добро, биће времена за то све, него да се вратимо на ситуацију код тебе. Шта ту има?… Краљ је елиминисан, ено га код Енглеза. Те унутрашње реакционаре си похапсио. Можда има и код тебе нешто тих кулака и индустријалаца, али то није битно. Лако ћеш то позатварати. Нема их много. Ах, лако је теби. Мала држава, мала брига! Нађе се тих проблема, није да није, али реше се… Велика држава, велика брига! И кад имаш један проблем, не можеш да заспиш. Ма шта један. И кад их нема, не ваља, јер никад не знаш шта ће доћи. Али шта (одмахне руком за себе)… Дакле, организовати државу, за то имате све услове, а ту је и наша братска помоћ… Да, да, само се сила поштује… Зато, не брини… И још једно, да знаш… метком се може убити човек, али — реч за собом одводи пукове. Не само пукове, него и бригаде, читаве армије за собом води… упамти то.

          ТИТО: Разумем, друже Стаљине!!

          СТАЉИН: Видиш, зато ову песмицу сви код тебе треба да знају, а ти ћеш их научити… казаћеш им… ко је био ништа, тај ће постати све! Тако ће последњи бити први, а први – последњи!… А!?… Није ли то генијално, дивно?

          (Тито га гледа и ћути, а Стаљин наставља)… Идеолошки рад је непроцењиво важан… Од сваке се ситнице може направити проблем, а од проблема – ситницу. Зато ни један друштвени процес не смемо пустити да тече сам. Да, ово је јако битно и важно, на овоме увек треба радити, даноноћно… Него, нешто сам хтео да те приупитам. Ти си онда ишао у Напуљ да се видиш са Черчилом. Можеш ли да се сетиш теме о којој сте разговарали?

          ТИТО: У Напуљу? Могу.

          СТАЉИН: Па реци онда кад се сећаш.

          ТИТО: Прва је тема била да га одвратим од искрцавања на Јадранској обали. Био је тврд, али сам успео – по вашој инструкцији. Затим сам тражио помоћ у муницији и санитету, пристао је. Покушао сам да нам да и помоћ у авијацији, али о томе није хтео ни да разговара. То су биле најважније теме.

          СТАЉИН: Има ли још нешто? Било је пре пар година, знам, ако се сећаш….

          ТИТО: А, да. После те авијације, да га искушам, тражио сам његов став о избегличкој влади у Лондону и краљу Петру. Ту ми је одговорио дипломатски. Избегао је да се изјасни. Али о овоме смо причали у четири ока, то за краља.

          СТАЉИН: А, да, слушам.

          ТИТО: Онда, док смо се освежавали, понудио ме томпусом. Новинари су били баш далеко. Пред конференцију, ту је покушао да буде духовит, око тог томпуса, као и комунисти то користе и тако то. Прљави енглески трикови. То би било све што је битно.

          СТАЉИН: Слушај, то твоје мишљење о триковима, то задржи за себе.

          (Тито се лецну и ућута. Стаљин га ни не гледа, него полако повлачи из луле. Тек тада га погледа, малко испод ока.)

          СТАЉИН: А да ти није нудио после рата, онако у четири ока, пола Југославије? Јеси ли то заборавио?

          ТИТО: Да, нудио је.

          СТАЉИН: И шта си му ти онда на то одговорио, ако ниси досад и то заборавио?

          ТИТО: Рекао сам… да ћу размислити. Али рачунам – шта мени тај Енглез да нуди? Помучићу се, издржаћу, и имаћу читаву земљу. Шта да ми он нуди само половину, како је рекао да је договорено у Јалти. Пошто од вас нисам чуо ни да се прича о томе, нисам ни сматрао да је то имало озбиљно. Рекох онда, помучићу се, проћи ће рат.

          СТАЉИН (Насмеје се, малко рашири руке): Фино! Ма шта фино, сјајно! Помучићу се и имаћу све! Сјајно Валтер, сјајно! Добро си то урадио. Јако добро. А те његове понуде не би прошле ни код неке тетке на пијаци, ха, ха. Помучићу се, баш сјајно…(Гледа према чаши која је испред Тита) … Слушај, Валтер, па ти слабо пијеш. Да те понудим водом? Да је вода добра, жабе би биле као волови. Зато узми ти мало ове моје перцовке. То ти је вотка са љутом папричицом. Страшно изгледа, али ко да умре здрав. (Пију вотку, наздрављају.)

          Гледај, послао сам по тебе овај тајни авион, јер сам за тебе припремио један велики задатак. О томе ћеш већ да чујеш после, имамо времена… Пре него што почнемо о томе, нешто ћу мало да те приупитам још… Зашто си ти уопште послат у Србију, по ком задатку?

          ТИТО: …Да будем на челу покрета отпора, да објединим леве снаге у рату, па после да градимо социјализам и да ја будем на челу обнове.

          СТАЉИН: Добро. То си урадио добро и даље тако радиш. Али, видиш, Валтер, треба друже мало да имаш и сам те… другарске – самокритике. То коферче које стално носиш само је за стани-пани. А ти си барем пет пута у току тих тамо твојих офанзива тражио евакуацију. Не иде то тако, знаш… ето, и сад га носиш. Као да си трговачки путник, тако то изгледа… Ти си сад председник, шта ће ти сад? Да сад код тебе почну да се буне и лармају, шта ће ти то коферче? Да дођеш код мене у Москву? Ниси га за то добио, буразеру мој, него би ти боље онда било да са полицијом растерујеш банду. То ти више не треба. Сад си главни у држави. Па ако имаш негде немире, сам то реши. Шта си запржио, покусај. Имаш власт. Ако те избаце, сам си крив. Коферче ти тек онда неће помоћи.

          (Тито гледа у под, па поред Стаљина, па у своје руке. Нигде не може да задржи поглед. Стаљин га ни не гледа и наставља)

          СТАЉИН: Доста си задатака до сад обавио боље од осталих, Валтер… још си се у Москви истицао. Зато си и добио онако одговорно место док смо се борили у Шпанији. Одлично си то радио, то пребацивање другова који су долазили преко Француске, али…

          (Стаљин са стола узима папир, прстом прелази по њему, као конобар код заборављеног рачуна који је преостао.)

          СТАЉИН: Требало је дати нешто и француским цариницима, шефовима полицијским… Чудно, сви су тражили много, више од осталих.

          (Тито се ухвати за столицу, трзне се, али ипак гледа у правцу Стаљина)

          СТАЉИН: Све се мислим, а да нису рачуни мало, како би се рекло, напумпани? Шта овде још има?… Шкољке у Антибу… кавијар и шампањац у Ментону… чак, и до Италије се, видим, ишло, Сан Ремо, два дана, кратак излет… Шта има у том граду, шта људи траже тамо, да не гледају како се њишу палме?

          (Лагано погледа у Тита и наставља.)

          Путује се, једу се шкољке, а Коминтерна то плаћа? Може се, неће Стаљин све да сазна? Пуно је рачуна, тешко се снаћи у њима, неће Стаљин све да гледа… А Стаљин сазнао? … Мућни мало главом, Валтер… Тако је могло раније! Неће моћи више… Друга времена долазе. Неће више бити тога као што је било у Шпанији. Готово је са тим. Тражиће се још и нешто више, а не само учинити како тражи партијска директива. Зато, памет у главу, да остане глава на раменима.

          (Стаљин се благо искези и погледа према Титу, који се благо држи за наслон столице али ипак гледа према Стаљину)

          СТАЉИН: Онда, и та твоја армија. Имаш више генерала од мене. Правиш с њом параде на сваких десет дана. На свакој паради доделиш себи виши чин. Прикочи Валтер мало! Мада, знам да народ воли параде, али, кажем ти, прикочи! Гледај, ратовали смо, гинуло се много. Сада и ми који смо на челу ове битке за изградњу социјализма, жртвујемо се и одричемо, даноноћно. И не само ми, него сви у нашем социјалистичком блоку. Жртвовање и одрицање. А мени јавили да ти у Београду, поред свих обавеза, тучеш само коњак и виски. Затим, томпус не испушташ. Јављају и да жене, чак ни генералице не штедиш. И њих нападаш! Шта још… билијар, па и клавир засвираш! Добро је мало се опустити после обавеза, државничких обавеза и проблема, састанака, али… ту га мало претера, знаш!

          ТИТО: Друже Стаљине, ја… ја сам спреман… овај… у сваком тренутку да станем пред суд наше партије. Хоћу да кажем да ни у једном тренутку ја не бежим од одговорности…

          СТАЉИН (Полако подиже обрве и погледа мало изненађен према Титу): Стани Валтер, стани! Ти мене уопште не пратиш… Ти ниси овде на суђењу. Немој да се правдаш. Нема за то разлога… Да сам хтео нешто да ти урадим, могао сам то урадити у Београду. Не бих слао авион по тебе… Опусти се… Нешто друго је у питању. Стигао си овде тајним летом. Значи нико никада, нити један једини историчар неће чути једно слово овога о чему будемо овде разговарали. Ово што сам ти говорио, било је зато да ти укажем на неке ствари… Значи, ради како си радио и до сад, али немој да се то баш толико види. Да ли ме сад пратиш?

          ТИТО: Да, друже Стаљине, разумео сам.

          СТАЉИН: Опусти се. Устани.

          (Тито устаје, малко несигурно ,тако и гледа према Стаљину.)

          СТАЉИН: Отиђи до бифеа и узми ту кутију.

          (Тито одлази по кутију, узима је и гледа у Стаљина, не зна шта би с њом)

          СТАЉИН: Шта ме гледаш? Није бомба унутра. Отвори.

          (Тито отвара кутију и чуди се.)

          СТАЉИН: То су ти кубанске цигаре. Знам да их волиш, па сам припремио поклон за тебе. Сада запали ако хоћеш и седи. Слушај даље шта треба да радиш…

fakti.org/srpski-duh/staljin-nikada-nas-zapad-nece-ostaviti-na-miru-ratovace-protiv-nas-i-ako-ne-bude-rata

Прочитај без интернета:
6 гласовa