• Русија може и да заузме целу источну Украјину све до Дњепра и да на његовој левој обали формира одбрамбене линије. На плану одбране заузете територије – такав сценарио би био најлогичнији
  • Дњепар је на многим местима веома широк, на њему је мало подесних места за прелазак, а за операције форсирања – још мање. Ово значи да би одбрана могла да се сконцентрише на неколико места где је река ужа. То је за Русију најразумнији сценарио ако одлучи да се упусти у ратна дејства и да заузме чврсте одбрамбене линије
  • Али, и у овом случају би Русији биле потребне огромне снаге и средства. За заузимање тако велике територије – површине приближно 222.740 квадратних километара и за савладавање отпора противника – било би јој потребно од 91-135 хиљада војника, а морала би да продре у дубину 402 километра.
  • Руски штабови би морали да рачунају са ризиком да NATO притекне у помоћ Кијеву

        КАКО би изгледао војни судар САД-NATO и Русије у Украјини – „нацртао“ је најпознатији амерички стратешки аналитички центар Stratfor.

        Његов шеф, Џорџ Фридман, том „цртању“ додао је извесни опрез у форми уредничке напомене. Ево шта у њој пише:

         „Држећи се своје аналитичке методике, Stratfor периодично прави војна имитациона моделирања. У овој серији чланака се анализирају сценарији у којима руске и западне снаге могу ступити у директан конфликт у Украјини.

        Ова анализа се суштински разликује од наших стандардних анализа и није прогноза. Ова серија чланака је резултат брижљиве анализе војних могућности Русије и NATO, а такође обуздавајућих момената који тим снагама сметају.

        Ово је анализа у којој се пресецају политичке намере и политичке воље, са узимањем у обзир обуздавајућих фактора на плану реалног војног потенцијала.

        Само истраживање није коначна процена већ анализа потенцијалних одлука војних и органа који планирају.

        Надамо се да ће читаоци – захваљујући овој серији чланака – боље разумевати распоред снага и варијанте дејстава у украјинској кризи, а такође реалности које се могу десити у вези са применом силе у случају краха примирја и ескалације кризе“.

        Ево првог чланка који је на ову тему пласирао Stratfor:

         „Војне позиције Русије у Украјини су веома рањиве и она је до њих дошла по цену огромних напора који су неупоредиви са достигнутим политичким успесима. Стратешки бастион, Крим, погодан је за одбрану, али му прети могућа изолација.

        Позиције украјинских сепаратиста и њихових присталица из Русије на истоку Украјине – то је у суштини велики „језик“ који се може штитити само великим војним снагама које изискују велика средства. То Москви нимало не помаже у остваривању за њу важнијег циља – заштите сопствених граница.

        У вези са овим, намеће се питање: хоће ли Русија поћи на даља ратна дејства ради обезбеђивања својих интереса у Украјини?

        У трагању за одговором на ово питање, Stratfor је проанализирао шест основних варијанти војних дејстава којима може прибећи Русија ради решавања својих проблема безбедности у Украјини – почињући од мањих узнемиравајућих дејстава, до могуће широке инвазије и заузимања источне Украјине до Дњепра.

        Зато смо проценили снаге и време које би (Русији) било потребно за извођење тих дејстава и определили величину напора и трошкова које би тражила реализација тих задатака. Такође смо изанализирали могућности Русије да изведе таква дејства у свакој од шест варијанти.

        У сваки од размотрених сценарија, уградили смо, при садашњим условима, претпоставку да би једини противник (Русије) била украјинска армија која већ учествује у конфликту.

        Најчешће се разматра варијанта са надирањем Русије дуж црноморске обале Украјине ради спајања Крима са позицијама сепаратиста на истоку. Поводом овога сценарија претпоставили смо да би приликом планирања те војне операције био формиран прилично широк фронт да би се обезбедио главни извор снабдевања Крима водом, а то је река Дњепар. Узели смо у обзир и да би линија одбране, у максимално могућој мери била постављена управо на Дњепру јер је то једина линија рељефа у целом региону која је погодна за одбрану.

        Циљ такве операције било би прављење копненог моста који би обезбедио снабдевање Крима и онемогућио изолацију полуострва у будућности. Русија би ради тога морала да унутар територије Украјине продре 400 и нешто километара, да преузме контролу над 46.620 квадратних километара и да себи потчини два милиона становника.

        За заузимање такве територије и гушење украјинског отпора била би потребна војна групација од 24-36 хиљада људи и од 6-14 дана. При том би руски штабови морали да рачунају са ризиком да NATO притекне у помоћ Кијеву.

        Уколико би се то догодило, Русија би – да би задржала ту територију под контролом – број војника морала да повећа до 40-55 хиљада.

        Они који би планирали целу операцију морали би узети у обзир могући партизански отпор локалног становништва које је изван Донбаса одлучно антируски оријентисано.

        Структура и величина снага за борбу са партизанским покретом – обично зависи од бројности становништва и снага које пружају отпор. Природно, процене се зато могу знатно разликовати.

        При таквом развоју догађаја, ако би становништво било склоно нагодби и покоравању, против устаника би било довољно и само око 4.200 војника. Али, ако би партизански покрет добио максимални размах – против њега би се морало борити до 42.000 људи.

        У овом случају, максимални отпор се не може рачунати, за разлику од градова као што су Дњепропетровск, Харков и Кијев. Ако не буде спољне претње, војска која се брани и противпартизанске снаге ће се делимично дуплирати. Ако се таква претња појави, мораће да делују одвојено, а због тога би се могао удвостручити и број војника потребан за контролу територије.

        Размотрили смо још један сличан сценарио који подразумева заузимање целе обале Украјине и спајање Крима и Русије са њеним јединицама које се налазе у самопроглашеном молдавском региону Придњестровље. Логика те операције била би у томе да се Кијев одсече од Црног мора а сви интереси Русије у региону били би спојени у виду лука.

        За ову операцију би Русија, у суштини, морала да удвостручи број војника у поређењу са првом варијантом која је подразумевала само стварање копненог моста. Тачније, била би потребна офанзивна групација од 40-60 хиљада људи која би морала да савлада 645 километара и да за 23-28 дана заузме територију од 103.600 километара.

        За њену одбрану било би потребно 80-112 хиљада људи. Овоме треба додати и необходност извођења сложене и опасне операције форсирања велике реке. Осим тога, становништво те регије чини приближно шест милиона људи, па би за контролу над њим био потребан противпартизански контигент од 13-120 хиљада људи.

        Оба прва сценарија имају један озбиљан недостатак за Русију: њене позиције биле би крајње рањиве. Њене снаге би биле развучене на великом и углавном равничарском терену, а још би их у другом сценарију делила река. Задржати такве позиције у случају одлучног наступа савремене армије – било би тешко, па и немогуће.

        Линије снабдевања биле би веома развучене, а у другој варијанти би снабдевање морало да иде и преко велике реке.

        Трећа варијанта подразумева да Русија заузме целу источну Украјину све до Дњепра и да на његовој левој обали формира одбрамбене линије. На плану одбране заузете територије – такав сценарио би био најлогичнији.

        Дњепар је на многим местима веома широк, на њему је мало подесних места за прелазак, а за операције форсирања – још мање. Ово значи да би одбрана могла да се сконцентрише на неколико места где је река ужа. То је за Русију најразумнији сценарио ако одлучи да се упусти у ратна дејства и да заузме чврсте одбрамбене линије.

        Али, и у овом случају би Русији биле потребне огромне снаге и средства. За заузимање тако велике територије – површине приближно 222.740 квадратних километара и за савладавање отпора противника – било би јој потребно од 91-135 хиљада војника, а морала би да продре у дубину 402 километра.

        Пошто река јача одбрамбене могућности, снаге одбране могле би да буду приближно исте бројности, као и снаге онога ко напада. Али, на тој територији живи 13 милиона становника, па би за извођење противпартизанских дејстава требало додатно ангажовати од 28-260 хиљада војника.

        Копнене снаге Русије тренутно броје приближно 280.000 људи, па би за поменуту офанзиву биле потребне додатне значајне снаге руске армије. У случају почетка активног партизанског отпора на територији Украјине – Русија би морала да ангажује своје комплетне копнене снаге.

        Један од повољних момената је у томе што би за извођење такве операције било потребно само 11-14 дана, мада би била извођена на великој територији. Наиме, Русија би могла да наступа на неколико праваца.

        С друге стране, та операција би изискивала огромне мобилизационе напоре и ангажовање велике војне групације, па би намере Москве постале јасне унапред, то јест – Европа и САД би о њима сазнале на време.

        Проучили смо још две варијанте које су подваријанте већ размотрених.

        Учинили смо то у покушају да разумемо: може ли Русија да изведе мање операције са коришћењем мањих снага и средстава – решавајући при том исте задатке у сфери безбедности.

        Примера ради, размотрили смо сценарио у којем Русија заузима само јужну половину источне Украјине, ангажујући за то знатно мање снаге и средства. У том случају би Руси имали незаштићено крило и не би могли да рачунају на заштиту Дњепра.

        Осим овога, размотрили смо и варијанту са незнатним ширењем територија које држе сепаратисти у северном правцу – са заузимањем целе Доњецке и Луганске области, како би им била обезбеђена већа самодовољност. Извести такве операције је могуће, али оне мало шта доносе у крајњем збиру.

        Последњи сценарио је најограниченији по размерама. У овом случају Русија изводи мање изненадне нападе по целој дужини своје границе са Украјином у покушају да створи претње различитим кључним објектима у том региону и да максимално развуче борбену моћ Украјине. На плану ангажованих напора – то би за Русију било ефикасно и економично. Остварила би незнатне политичке и војне циљеве, рецимо – одвукла би украјинске јединице од садашње линије додира, а у целини би одвукла пажњу Кијева и појачала осећање забринутости његове власти, пошто би Украјинци живели у уверењу, да Русија може започети целовиту инвазију -уколико Кијев не пристане на њене услове.

        Поводом свих размотрених сценарија, закључци су непротивречни и веома логични.

        Руска армија технички може остварити сваку од размотрених варијанти, али свака од њих има озбиљне недостатке.

        Ни једна од тих варијанти не обезбеђује достизање војних и политичких циљева ограниченим и разумним снагама и срествима.

        Овај закључак не искључује да ће их руска војна сила остварити, али говори о томе да ће Русија при процени својих будућих дејстава морати да обави комплетну анализу која би сравнила трошкове и добити.

        Никакво теоретско моделирање није у стању да тачно предвиди исход рата, али руководиоцима даје представу о томе какве потезе предузимати и да ли их треба предузимати уопште.

         (следи други део)

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/stratfor-rusija-se-moze-odluciti-i-za-zauzimanje-istocne-ukrajine-sve-do-dnjepra

0 гласовa