ПРЕ НЕКИ ДАН ПОКАЗАНА СКИЦА РУСКОГ НУКЛЕАРНОГ ТОРПЕДА ИЗАЗВАЛА ПАНИКУ НА ЗАПАДУ
  • Пројекат Статус-6 је снажно повезан са идејом о Цар-торпеду академикаСахароваТ-15. Та, чудовишна по величини направа представљала би 24 метара дугачки торпедо тежине 40 тона са термонуклеарном главом од 100 мегатона, која би могла да разнесе велике америчке градове (по један торпедо усмерен на Њујорк, Чарлстон, Њу Орлеанс или Пенсаколи и по два на Лос Анђелес и Сан Франциско).
  • Циљ њиховог лансирања био би - изазовати огроман цунами који би поплавиополовину земље, у којој у близини два океана традиционално живи велики део становништва. Осим чисто деструктивне функције, примена Т-15 би довела до уништења главних поморских база САД и већег дела флоте, укључујући и носаче авиона, који у том моменту не би били на мору
  • Претпоставља се да је бука мотора торпеда у потпуности пренета на високефреквенције. А то значи да амерички систем раног подводног откривања не може да „напипа” торпедо на удаљености већој од неколико стотина метара (сензори овог система распоређени су на дну океана на приближно таквој удаљености један од другог да Статус-6 може неприметно склизнути између њих)
  • Ово очигледно чини САД рањивим, при чему не само њихову територију, већи групе носача авиона распоређених на мору, који су раније сматранинерањивим
  • Ово би значило да у случају „Статуса-6” неће бити важно да ли ће носити кобалтну бомбу или обичну термонуклеарну главу. Од групе америчкихносача авиона не би остало ништа. Друго, беспилотна технологија не захтева учешћње човека у навођењу торпеда, што значи да се овај торпедоможе користити и као оружје одмазде, то јест може испунити своју мисијучак и онда када су уништени командни центри и системи контроле

         Пише: Јевгениј КРУТИКОВ

         КРЕМЉ је прилично лако признао да су до сада тајни системи наоружања заиста „откривени” у програму федералних телевизијских канала. Ова лакоћа сугерише да је овде реч о психолошком рату, чији је циљ – убеђивање САД да одустану од пројекта глобалне противракетне одбране.

         Ако је тако, провокација је успела – англосаксонски медији су у паници.

         Прича о наводно „случајном откривању” планова новог тајног нуклеарног оружја – подводног аутономног (тј. беспилотног) торпеда пројеката „Статус-6” усталасала је западни свет и постала безмало главна вест већ неколико дана.

         Већина највећих и најугледнијих листова енглеског говорног подручја испунила је своје странице текстовима на ову тему и бројним коментарима стручњака. Није ни чудо: говори се о неочекиваној рањивости Сједињених Америчких Држава од фундаментално новог типа руског оружја, као и његовом „људождерском” карактеру.

         Тек  у другом палну је да се уставари ништа принципијелно ново није догодило и да о „људождерству” нема ни говора.

         Почнимо са чињеницом да је у телевизијски кадар ушао само један презентациони лист, чији је већи део био нејасан, што указује на цензуру потпуно својствену оваквој ситуацији. А цела „процурела информација” је ионако била позната свима, па и самим Сједињеним Америчким Државама, у којима се о креирању новог типа руских нуклеарних торпеда расправља већ неколико година. Јер, овде је у суштини реч не о суперновом пројекту, већ о префабрикацији старог пројекта.

         На пример, претпостављени спољашњи изглед пројекта 09851 „Калитка-СМП”, сада познатог као подморница (станица) „Хабаровск”, објављен је још прошлог лета. Прецизније, одмах после презентације и банкета који је уследио после објављивања пројекта 27. јуна 2014. године у бродоградилишту „Севмаш”, учесницима овог догађаја подељени су поклони, између осталог и оловке, на којима је био изгравиран труп будуће подморнице. Међутим, тек је њена сврха била пропраћена гласинама.

         Најбезазленија од њих је била гласина да је „Хабаровск” – дуго очекивана подморница за сонарну патролу – фундаментално нов и руској флоти крајње неопходан тип оружја (попут старог „Афалина”). Тада се управо и родила претпоставка да је „Хабаровск” предвиђен за транспорт и управљање дубинским апаратима, укључујући и оне строго поверљиве.

         У вези са овим пројектом, амерички стручњаци  су за протеклих годину дана измислили и полу-фантастичне верзије. Нарочито треба поменти недавну причу како је командант америчке подводне флоте у Атлантику, адмирал Фредерик Пере претпоставио да руске подморнице могу оштетити оптичке каблове постављене на дну океана. Тада су се адмиралу смејали сви, не размишљајући о томе да је Пери имао у виду теоријску могућност опремања „Хабаровска” и „Белгорода” дубоководним апаратима који су стварно способни за такве диверзије. Зашто – није јасно, али адмирал Пере је просто објавио једну од гласина, коју је њему пренела војно-морнаричка обавештајна служба – трећа по капацитету обавештајна структура САД.

         Следећа, по времену објављивања, била је гласина о преквалификовања „Хабаровска” у класу нуклеарних дубоководних станица (АГС), која је мутирала до претпоставке да пројекат уопште неће бити борбени, већ ће бити намењен само за тестирање будућих оружаних система. Сада се ова претпоставка практично претворила у тврдњу да је „Хабаровск” намењен за коришћење у оквиру пројекта „Статус-6”, иако уз њега може бити коришћена и експериментална подморница „Саров”.

         Генерално, за опслуживање торпеда „Статус-6” неопходна су најмање два пловила (укључујући специјално), која треба да обезбеде сигурност торпеда у случају ванредне ситуације. Уосталом, „Саров”, који је ушао у флоту 2008. године, такође је древни пројекат: његов труп је изграђен још у совјетско време, а затим је пребачен у Новгород на разраду и дораду.

         Подаци о носачима, укључујући „Хабаровск”, понекад су се појављивали и у штампи. Довољно је да пажљиво прочитате отворени годишњи извештај „Севмаша” за 2014. годину, у којем је објављен уговор №120-14 од 03. 06. 2014. године. Промоција подморнице је обављена тек 27. јула 2014. године у радионици №50.

         Сам пројекат „Статус-6” је снажно повезан са вековном идејом о „Цар-торпеду” академика Сахарова – Т-15. Ова, чудовишна по величини машина представља 24 метара дугачки торпедо тежине 40 тона са термонуклеарном главом од 100 мегатона, која би могла да разнесе велике америчке градове (по један усмерен на Њујорк, Чарлстон, Њу Орлеанс или Пенсаколи и по два на Лос Анђелес и Сан Франциско). Циљ – изазовати огроман цунами који би поплавио половину земље, у којој у близу два океана традиционално живи велики део становништва. Осим чисто деструктивне функције, примена Т-15 би довела до уништења главних поморских база САД и већег дела флоте, укључујући и носаче авиона, који у том моменту не би били на мору.

         У том периоду, када је ова идеја настала, совјетске подморнице још увек нису носиле балистичке ракете, и торпеда су представљала перспектвне носаче нуклеарног оружја. Али, израда гигантског “Цар-торпеда” била је изнад моћи совјетске морнарице.

         Тада је Сахаров предложио нову варијанту превентивног напада на САД: коришћење нечега, што су он и Американац мађарског порекла Лео Сцилард испрва назвали „кобалтном бомбом”, а што се у модерном свету зове „прљавом”. То није нуклеарна бомба у правом смислу, већ, радиолошко оружје које подразумева веома снажно, али краткорочно загађење огромне територије.

         Сахаров је предлагао изградњу брода (не торпеда већ, управо брода), чији би труп споља био изграђен од кобалта-59. Унутар брода би била постављена обична нуклеарна глава, чији би неутрони након експлозије бомбардовали труп, који би се претворио у крајње радиоактивни кобалт-60. Овај брод би се могао маскирати у обичан „трговачки” и увести у њујоршку луку. Обала града би једноставно обезљудила, при чему је париод полураспада кобалта-60 мали – око пет и по година, након чега би на угроженом подручју поново био могућ живот.

         Андреј Сахаров, који је у другом делу свог живота постао велики хуманиста, у мемоарима је навео морално-етичке факторе који су зауставили развој његовог пројекта. Наводно, након разговора са адмиралом Фомином, који му је указао на „људождерски карактер” плана, он се „ужаснуо” и одбио да ради на томе.

         То је, у најмању руку, погрешно тумачење његових речи. Прво, Сахаров у својим мемоарима погрешно наводи чак и име адмирала Петра Фомина, а друго, конструктор није могао на сопствену иницијативу да заустави развој пројекта. Да је он одбио да на њему ради, предали би га другом конструктору или другом конструкторском бироу.

         У СССР-у је практикована конкуренција између различитих тимова конструктора, истраживачких института, између родова војске којима су истраживачки и развојни центри били припојени, па чак и између различитих фракција у оквиру војно-индустријског комплекса и између чланова централног партијског апарата и министарстава који су подржавали поједине тимове. Реалност је проста: тадашња флота једноставно није била у стању да обезбеди коришћење ни „цар-торпеда” ни „кобалтног брода”.

         Верује се да је развој кобалтне бомбе прећутно прекинут широм света на иницијативу Леа Сциларда, који је објаснио да је само 510 тона кобалта у стању да уништи сваки облик живота на Земљи. Тада су и настале познате шале о бубашвабама, које су у стању да преживе нуклеарни рат.

         Паралелно са овим, совјетски научници су развили такозвани концепт „нуклеарне зиме”, према којем, након ограниченог нуклеарног рата, наступају неповратне промене у клими (пад температуре због „завесе” од чађи и прашине, које неће пропуштати Сунчеве зраке). Концепт сада изгледа споран, њега данас успешно критикују, ослањајући се, између осталог, на реално искуство Заливског рата, када је због масовног паљења нафтних бушотина небо прекрила тама и температура се у Заливу смаљила просечно за 4 степена.

         Популарна је верзија да је „нуклеарна зима” управо измишљена како би се западне владе заплашиле и натерале да одустану од распоређивања офанзивног нуклеарног оружја у Европи, посебно, „Першинга”.

         У принципу, то је дуга и компликована прича. Довољно је рећи да су последице нуклеарног сукоба прорачунаване по математичком моделу који се не темељи ни на каквим подацима природних наука. Чак и податке о „години без лета” (1816-ој), када су две велике вулканске ерупције довеле до ненормално хладног времена, било је немогуће применити на овај случај. Поред тога, ефекат „ватрене олује”, који је описан после бомбардовања Јапана и Немачке (и обичног бомбардовања, а не само нуклеарног) не узима у обзир тренутно стање индустрије и ефекат уништавања штетних индустрија.

         То је све због тога што је низ америчких медија спекулисао да је демонстрација система „Статус-6” – понављање пропагандног ефекта концепта „нуклеарне зиме” који би требало да заустави америчку идеју о стварању противракетног система довољно ефикасног да се не очекује повратни нуклеарни напад. Или да га се Американци, у крајњој мери, не морају плашити.

         Наводно, Русија као свој одговор на амерички противракетни систем демонстрира фундаментално другачије облике напада, комбинујући елементе нуклеарног оружја и нових технологија, што јој омогућује да нанесе Америци и њеним савезницима ненадокнадиву штету. Посебан нагласак се ставља на агресивност ове технологије. То изгледа заиста чудно, јер се заснова на арогантној претпоставци да док Америка ствара противракетни систем Русија треба да седи скрштених руку.

         У том контексту, у самим САД Обамину администрацију критикују због преласка на концепт „малих форми” нуклеарног оружја за разлику од поновног наоружања стратешких снага, којима се бави Русија. У том смислу, поготово се осврћу на недавно преоружавање европских војних база новим „бункеробојним бомбама” са малим нуклеарним пуњењем. А паралелно са тим се пажљиво прате публикације у руским специјализованим медијима.

         На пример, током последњих годину дана су бројним дискусијама подвргнути материјали о могућности масовног бомбардовања Јелоустонског парка, који је у ствари вулкан монструозних размера. Сагласно овим публикацијама (које постписују људи са научним титулама и пуковничким еполетама), масиван нуклеарни напад на парк би изазвао огромну ерупцију, у поређењу са којом Сахарова идеје о усмеравању цунамија вискоког 300 метара на Америку изгледа као дечија игра. Све се ово добро уклапа у систем узајамног застрашивања најегзотичнијим методама.

         Међутим, пројекат „Статус-6” има очигледне предности које су остале изван кадра телевизијских камера и које немају никакве везе са практичном наменом овог оружја.

         Прво, претпоставља се да је бука мотора торпеда у потпуности пренета на високе фреквенције. А то значи да амерички систем раног подводног откривања не може да открије торпедо на удаљености већој од неколико стотина метара (сензори овог система распоређени су на дну океана на приближно таквој удаљености један од другог, па „Статус-6” може неприметно склизнути између њих). Ово очигледно чини САД рањивим, при чему не само њихову територију, већ и групе носача авиона распоређених на мору, који су раније сматрани нерањивим.

         А онда неће бити важно да ли ће то бити кобалтна бомба или „обична” термонуклеарна глава. Од групе носача авиона неће остати ништа и то неће бити чак ни тотални, већ ограничени нуклеарни рат, на који су теоретски спремне чак и Сједињене Државе, чији је хуманизам јавног мњења жестоко преувеличан.

         Друго, „беспилотна” технологија не захтева учешћње човека у навођењу торпеда, што значи да се оно може користити као оружје одмазде, то јест може испунити своју мисију чак и онда када су уништени командни центри и системи контроле.

         У САД систем „оружје одмазде” сматрају „нечовечним”, међутим то је чисто лицемерје: у нуклеарном сукобу нико не може рачунати на некажњивост првог удара. Онај ко се први усуди да притисне „црвено дугме” не би се требао осећати безбедним и морао би сносити одговорност у пуној мери.

         Превео: Срђан Ђорђевић

извор: fakti.org/oruzje/ruski-kalibar/supertajni-projekt-status-6-podseca-na-ideju-akademika-saharova-o-car-torpedu

Прочитај без интернета:
4 гласa