Тероризам се не може посматрати сам по себи, већ искључиво у контексту, када неминовно уочавамо његову повезаност са циљевима који се терором желе постићи. Тако је тероризам средство, односно метод, нужно не једини, помоћу којег се одређена идеологија настоји остварити. Та идеолошка, односно политичка потка, неопходна је у квалификацији терористичког дјела. Исти однос је присутан у корелацији глобализам – неолиберализам. Глобализам је метод који је у функцији, такође једне идеологије – неолиберализма. Наравно, економско језгро глобализма је најважније, али није једино. Широка лепеза глобализације у култури, образовању, и низу друштвених сфера, не смије се занемарити. Глобализам користи доктрину деструкције и хаоса, након чега слиједи фрагментација простора, затим његова дефрагментацију, али са новим државама и новим, неоколонијалним односима. Глобализација прати реконфигурацију и нову доктрину глобалне економије, а основна алатка је економска криза. Од свих америчких стратегија, осмишљених у циљу одржавања неприкосновеног економског и војног лидерства, као врхунско достигнуће издваја се стратегија циклуса. Наиме, у скоро једнаким цикличним размацима производе се велике економске кризе које погађају низ свјетских региона, најчешће Европу, како би се сачувала америчка привреда, односно долар. Користећи садашњу економску кризу у ЕУ, САД успостављају глобалну милитаризацију, траже измјене у ланцу командовања НАТО, као и неколико пута већа улагања у наоружање.

Талас глобализма заустављен је на границама Русије. Сада се акумулира енергија и концентрише снага како би наредни талас био разорнији и, по могућности,  незаустављив. Нови сценариј ће се почети реализовати након што САД у Европу инсталирају цјелокупан стратешки потенцијал ракета средњег домета, који ће, наравно, наплатити од чланица НАТО. Уједно, потребно је ријешити и питање командовања, односно линију руковођења, која убудуће неће подразумијевати консензус земаља чланица пакта. Да би Европа била спремна за ново „таласање“ према Истоку, осмишљеном медијском кампањом, Русија у очима европских земаља мора постати застрашујући непријатељ. Стога медији, које Пентагон назива тактичким медијима, Европу бомбардују зика вирусима, еболом, терористима који пријете ЕУ прљавим бомбама. Штрајкови, економија, насиље – силовање, корупција, климатске катаклизме, метеори, ванземаљци … Циљ ових „тепих бомби“ којима медији засипају и излуђују Европљане је да се доведу у такво психичко стање да не реагују ни на лансирање ракета средњег домета, у случају сукоба са Русијом. Пласирање дезинформација је дио психолошких операција, што указује да се НАТО припрема за вођење рата са Русијом, али туђим рукама, односно, користећи бивше чланице СССР-а, Украјину и балтичке земље.

Психолошке (псиоп) и специјалне операције проводе се на Балкану, на Блиском истоку, Закавказју, у централној Азији. За ове операције издвајају се непојмљиво велика финансијска средства. У том смислу се у специјалну операцију убраја и вјештачки изазвана економска криза, подстакнута ради стварања осјећаја безнађа, велике незапослености, а што све треба да поремети норме вриједности и произведе осјећај да људски живот не вриједи, и да ништа не представља. Тако ће се лакше регрутовати и попуњавати фаланге за пројектовани рат са Русијом. Као што се 1990-тих година дешавало на Балкану, растакање постојећих и стварање нових држава услиједит ће и на Блиском истоку, а сличан процес планиран је за Закавказје, као и централну Азију. Мултиетничке државе се планирају цијепати по националном и вјерском шаву, након што се подстакне рат на вјештачки пројектованој међуетничкој мржњи. Чак се на званичним састанцима користи термин „балканизација“ (Ирака, Ирана, Сирије, Саудијске Арабије). Стога „вођење рата против тероризма“ треба читати као „вођење рата помоћу терора“ за геополитичке интересе власника крупног капитала, банкарски картел и корпорације.

Геополитички играчи су међусобно подијелили карте. Бондстил, америчка база на Косову, треба да прерасте у највећу војну базу у Европи, а ракете са Косова да покривају Блиски исток, Закавказје, дио Русије. Турска рачуна на обнову неоотоманизма на подручју Косова, Санџака, БиХ, југа Србије. Игроказ њених сукоба са Меркеловом није стваран. Њемачка добија неспорну лидерску позицију у ЕУ и пролаз према Азији.

Као што су 1914. године,  1941. и 2001. године Србија и Срби, уопште, били на путу великих сила када су се њихове војске кретале према Блиском истоку и Азији, Срби су и данас на удару. Методе које се користе против Срба – етнички сукоби, економски слом, уништење културе, ревидирање историје – примијениће се и према Русији, која је већ проглашена за главног непријатеља геополитичких интереса Запада. У међувремену, „мале Русе“ треба наутралисати. Од Срба настоје направити аморфну политичку масу, како Срби не би били фактор ни у економском, ни у војном смислу. Слиједи даља сатанизација Срба. Креирају се полуистине, лажи, производе се ексклузивне, сензационалистичке информације, јавност се припрема да све прихвати „здраво за готово“. На подручју централног Балкана псиоп операцијама настоји се криминализовати власт, а потом срушити на улици. Иста се матрица примјењује у Скопљу, Бањој Луци, а планирана је и за Београд.

Македонија, Србија и Република Српска биће изложене свим аспектима хибридног рата. У Српској је за очекивати пресликавање ситуације из Македоније. Опозиција ће опструисати изборе, као што их Заев опструише, свјестан да ће их изгубити. Посљедња брана дезинформацијама, медијској пропаганди и псиоп операцијама у Републици Српској је РТРС. Зато и јесте толико на удару „шарених“ револуционара.

Федерални медији су повели оркестрирану кампању против Српске јер „у Приједору не дозвољавају да се погинулој дјеци подигне споменик“, на чему инсистира извјесни Срђан Шушница. Да се разумијемо, свака невина жртва заслужује споменик. Али, гдје то у Хрватској Срби могу спомен-плочу поставити? У Сарајеву, у Добровољачкој, на мјесту страдања најмилијих, Срби не могу поставити ни споменик ни спомен-плочу, чак ни оставити букет цвијећа.

24 гласa