• САД уопште нису свргавале Хусеина и Гадафија да би поклониле власт исламистима у земљама које поседују значајне резерве нафте. Ни у Украјини нису довеле нацисте на власт ради њиховог (нацистичког) благостања. Имале су један једини циљ – да се промени тренд развоја светске геополитичке ситуације у којој су САД и ЕУ објективно слабиле, а јачале Русија и Кина и земље БРИКС-а у целини (и друге економије које су мање приметне, али се аналогно развијају)
  • Охрабрујући не само преврат у Кијеву, него и стварање нацистичке државе Украјине, САД су ушле у директну конфронтацију са Русијом. Шта год да изјављују званичне личности у Москви то је – рат. Прави рат до истребљења, засад без непосредног сукоба армија суперсила (кључна реч је „засад”)
  • Будући да је већ данас јасно да расход ресурса у зонама конфликата иницираних од стране САД неће омогућити Вашингтону да победи у трци за ресурсима, једини победнички потез (у датој ситуацији нерешен резултат није могућ) јесте – уништење Русије. Односно, да би САД могле за извесно време да сачувају глобалну доминацију, Русија мора да нестане (барем, у облику у којем сада постоји)   
  • Једини начин (сем узајамног гарантованог уништења) за решавање тог задатка је разарање земље изнутра. Отуда покушаји дискредитације руског руководства и подстицање активности свих врста на улицама
  • Русија је у стању да парира овим претњама. Али, у САД то знају. Према томе, да би потез имао успеха игра мора да се води „без фаула”. Односно, Москву треба довести у ситуацију у којој она неће моћи прецизно да прорачуна да ли ће мере које предузима за одбрану свог суверенитета довести до ратног одговора од стране САД, или све то није више од блефа. Ипак, најопасније је то што сам Вашингтон то неће знати 

         Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

         ПАРТИЈА великих шахиста и признатих шампиона одиграна пре двеста – триста година често запањује својом једноставношћу, а њихова открића данас представљају уобичајена места за сваког шахисту почетника. Исто тако стратешка и тактичка открића Милтиадеса и Епаминондаса, Кира Великог и Александра Македонског, Ханибала и Цезара данас су позната не само дипломцима војне академије, него и полазницима гимназије „Суворова”.

         Уосталом, због тога нема више војсковођа, као ни шахиста. Одавно је, и пре нас, забележено да доследно поштовање правила и у шаху и у војним питањима увек омогућава да се добија у игри против слабијег противника и да се има нерешена ситуација у судару са противником који има упоредиве ресурсе и сличну теоријску обуку (познати позициони ћорсокак Првог светског рата или бескрајни бесмислени маневри европских армија XVIII века).

         Праве велике победе, победе у којима су слабије и једнаке снаге у потпуности разбијале противника, постизане су у случајевима нарушавања правила. У том смислу, шаховска и војна теорија може да се опише једном фразом: „Ко не ризикује и не добија”. Што је ризик већи, тиме је и победа свеобухватнија, али ако се противник покаже талентованијим (или му се више посрећи), онда ће, такође, и ваш пораз бити разоран.

         У ствари, за победу је неопходно да се позиција отвори у потребном тренутку и да се после тога константно добија на темпу против противника доношењем брзих и доследних одлука. Велики шахиста, као и велики војсковођа, може прецизно да изабере време када унапред израчунату позициону конфронтацију треба пренети у област непознатог, онога што не подлеже прецизном прорачуну. Сигурност у прва три потеза, престизање у брзини и интуиција доносе победу. Међутим, човек који тако игра мора да буде потпуно сигуран у своје снаге и у своје ресурсе.

         Пошто су у свакој следећој кризи САД доследно губиле, оне су, да би одвлачиле пажњу опонената и развлачиле њихове ресурсе на парирање новим претњама, отварале све више нових криза.

         Знам да ће многи рећи да су САД побеђивале у већини криза.  Навешће и примере: у Ираку је свргнут Хусеин, у Либији Гадафи,  нацистички режим у Украјини, који је успостављен уз помоћ САД, контролише већи део територије земље. Примери се могу још набрајати, и наводно је све у реду. Међутим, постоји проблем. Све активности се предузимају ради постизања конкретног циља који се не подудара увек са видљивим резултатима.

         САД уопште нису свргавале Хусеина и Гадафија да би поклониле власт исламистима у земљама које поседују значајне резерве нафте. Ни у Украјини нису довеле нацисте на власт зато што су биле забринуте због њиховог (нацистичког) благостања. Сва та деловања предузимана су са једним јединим циљем – да се промени тренд развоја светске геополитичке ситуације у којој су САД и ЕУ објективно слабиле, а јачале Русија и Кина и земље БРИКС-а у целини (и друге економије које су мање приметне, али се аналогно развијају).

         Крај економске доминације Запада у савременом економском моделу био је видљив и могао је са релативном прецизношћу и да се прорачуна. Међутим, САД су поседовале огромну војно-политичку предност. Користећи тај аргумент, Вашингтон је покушао да створи ситуацију у којој ће се ресурси његових реалних и потенцијалних опонената трошити брже од његових.

         У најбољем случају, требало је да се база ресурса САД још и повећава на рачун опонената. У варијанти таквог развоја догађаја решавали би се проблеми САД. Међутим, у скоро свим кризним тачкама Америка није могла да постигне неко значајније расходовање ресурса од стране опонената, док је она сама морала да сноси трошкове за подршку или за режиме које је довела на власт. Односно, преврати су једно – споља је све у реду, али главни циљ није постигнут.

         Штавише, што су спољни успеси већи, тим је ситуација све гора (већи расход од ресурса) и све ближи коначни пораз.

         То је као са Наполеоном 1812. Он – у офанзиви, Руси се повлаче, а победе не само да нема, већ што је дуже трајало наступање Велике армије даље у дубину Русије, тиме је био гори њен стратешки положај. На крају Наполеон улази у Москву. Наизглед, остварена је победа. А он одмах шаље Лорисона на преговоре са Кутузовом и Александром I и захтева да се по сваку цену закључи мир (кључне речи су „по сваку цену”). И, испоставило се да је био у праву. У октобру је био принуђен да почне да се повлачи из Москве, а већ у децембру Велика армија није постојала.

         Једина територија где су САД успеле да постигну релативан успех јесте Украјина. Русија је приморана да због распламсалог грађанског рата троши одређене ресурсе за пружање хуманитарне, политичке и дипломатске подршке Донбасу, а такође и да буде спремна за даљи негативни развој војно-политичке ситуације на својим југоисточним границама. Таква спремност такође захтева трошење ресурса. Ипак, САД чак и у Украјини троше више за подршку функционисања кијевског режима, него Русија за подршку република Донбаса, пошто САД нису успеле да у ту конфронтацију потпуно увуку ЕУ.

         Сем тога, последњих месеци Европа покушава да се постепено дистанцира од САД и, ако се узме у обзир укупна количина потребних расхода у конфликтним тачкама, онда је за Вашингтон рђава ситуација.

         Ипак, не може се рећи да укупна геополитичка ситуација даје основа за оптимизам.

         Прво, стимулисање грађанског рата у Либији, Сирији и Ираку од стране САД, показује да су оне кренуле путем спаљивања платформи које не могу да задрже. Вашингтон је полазио од тога да пожар ништа не кошта, а ако се питање правилно постави може чак и приходе да доноси. Истина, за сада, платформе које горе свакако захтевају од Америке улагање средстава, али су расходи, ипак, мањи него што би били за подржавање условно стабилних (кључна реч условно) проамеричких режима.

         Друго, охрабрујући не само преврат него и стварање нацистичке државе Украјине, САД су ушле у директну конфронтацију са Русијом. Шта год да изјављују званичне личности у Москви то је – рат. Прави рат до истребљења, засад без непосредног сукоба армија суперсила (кључна реч је „засад”).

         То је као кад би Русија у Мексику довела на власт (оружаним превратом) и отворено и енергично подржавала снаге које су саопштиле да је главна тачка њиховог програма враћање оружаним путем свих територија које су изгубљене после Америчко-мексичког рата 1846.-1848., а такође и припајање Мексику бивших шпанских поседа на Флориди.

         Треба се надати да ће се овај рат тако и завршити као рат новог типа, али мере које предузимају САД све више гурају ситуацију у правцу који ће довести до губљења контроле (њихове контроле, у смислу – ма ко седео у Белој кући и шта год он о томе мислио, мораће да се ратује, при том ће САД морати да наступају као иницијатори армагедона).

         То потврђује трећа тачка. Губећи ситуацију у Украјини, САД се (подсетимо, да оне на Кијев троше више ресурса него Русија на Доњецк, иако је према замисли требало да буде супротно), припремају за нови потез у игри, који треба да одвуче пажњу Русије од оних тачака на којима Америка трпи пораз и да се бави парирањем новим опасностима у другим правцима.

         Будући да је већ данас јасно да расход ресурса у зонама конфликата иницираних од стране САД неће омогућити Вашингтону да победи у трци за ресурсима, једини победнички потез (у датој ситуацији нерешен резултат није могућ) је – уништење Русије. Односно, да би САД могле за извесно време да сачувају глобалну доминацију, Русија мора да нестане (барем, у облику у којем сада постоји). Једини начин (сем узајамног гарантованог уништења) за решавање тог задатка је разарање земље изнутра. У последње време очигледно је почео да се реализује сет мера у циљу решавања тог задатка. И то:

         Настављају се покушаји дискредитације руског руководства .

         Подстичу се активности свих врста на улицама (уопште није обавезно да су са „белим тракама”), које би могле да доведу до потпуног или делимичног губитка контроле над догађањима од стране власти, у једном или неколико региона (за почетак је довољан и један велики град, али је неопходно да буду у порасту).

         Траже се могућности за наглу дестабилизацију савезника Русије из ЕАЕС (Евроазијски економски савез ) – први мете су – Јерменија, Белорусија, Казахстан.

         Предузимају се покушаји за стварање конфликтних зона на руским границама (Прибалтик) или у зонама руског присуства (Придњестровље).

         Не искључују се директне оружане провокације (укључујући и терористичке акте) против руске територије (Крим, Краснодарски крај, пограничне области са Украјином, Калињинградска област) са територија суседних држава, укључујући директно или индиректно (у облику инструктора) ангажовање војних припадника САД и неких других земаља НАТО-а.

         Русија је у стању да парира овим претњама. Али, у САД то знају. Према томе, да би потез имао успеха игра мора да се води „без фаула”.

         Односно, Москву треба довести у ситуацију у којој она неће моћи прецизно да прорачуна да ли ће мере које предузима за одбрану свог суверенитета довести до ратног одговора од стране САД, или све то није више од блефа. Ипак, најопасније је то што сам Вашингтон то неће знати.

         Прво, зато што је у политици блеф успешан само онда када си сам сигуран да блефираш и спреман да у сваком тренутку изађеш из уских оквира блефа.

         Друго, пошто ће у оквиру унутарполитичке борбе на политичаре који блефирају увек вршити притисак опоненти, покушавајући да их приморају да признају да су блефирали, и самим тим изгубе поене на следећим изборима.

         Све ово значи само једно, САД су предодређене да и даље играју игру са константним повећањем улога. При том, то диктирају не само економски или спољнополитички интереси, него и карактер унутар политичке борбе у самим САД.

         Односно, политичка ситуација је стигла до оног нивоа када сваки појединачно узет политичар, колико год да је значајан или утицајан, више не може одговорно да изјављује да управо он контролише догађања. Сада се процеси већ одвијају према сопственој логици.

         Заједничким напорима већег дела заинтересованих страна – они још могу да се ставе под контролу. Али, за то је неопходно да се напорима Кине и Русије придружи макар Европа (чак и без Британије).

         И треба схватити да појам као што је цајтнот – не важи само у шаху. У војним питањима и у политици тај појам се испољава много драматичније. Дакле, ми смо већ на ивици цајтнота. Важно је да се не подудари са – цугцвнгом, да не крену изнуђени потези.

         Превела

         Ксенија Трајковић

fakti.org/rossiya/vitko-u-crnom-moru-nije-vidjena-osmica-kakvu-je-izveo-donald-kuk-bezeci-od-bastiona

5 гласовa