• Током последњих година чак је и детету било јасно да ни Русија ни САД не могу себи да дозволе да изгубе ни у Сирији ни у Украјини, ни било где другде, и управо тиме је узрокована жестина конфронтације суперсила
  • У јесен 2015. Русија је победила у важним биткама (можда баш најважнијим) у текућем геополитичком конфликту. Међутим, рат није завршен
  • Као што показују пракса и искуство, САД поседују високу отпорност на поразе и ниједан од њих не сматрају коначним. Довољно је сетити се како су 2013. оперативно пренеле главни улог са Сирије (где је Русија блокирала планирану интервенцију и рушење Асада) на Украјину (у којој је преврат успео захваљујући кукавичлуку и издаји Јануковича)
  • Може се са апсолутном сигурношћу тврдити да САД ни данас не размишљају о трагању за геополитичким компромисом (тамо су следбеници одустајања од агресивне политике апсолутна мањина), него о томе где се и како Русији може одговорити ударом на удар и ранити је што болније
  • Будући да је Путин у октобру фиксирао победу на свим пољима – предстоји Обамин неизбежни покушај да се реваншира. И то – такође на свим пољима
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и предвиђања

        БЕЗ обзира на држављанство, већина политичких коментатора су – људи чудесне психичке структуре.

        Сви због нечег сматрају да је оно што је њима очигледно недостижно за разумевање руководиоцима држава.

        Тако размишљају политички коментатори у САД, и у Француској, у Немачкој и у Израелу. Русија није изузетак.

        Током последњих година чак је и детету било јасно да ни Русија ни САД не могу себи да дозволе да изгубе ни у Сирији ни у Украјини, ни било где другде, и управо тиме је узрокована жестина конфронтације суперсила. Она која изгуби, губи све.

        И поред тога бројни експерти свих боја и нијанси редовно су разматрали питање: шта ће Путин предати Обами, а Обама Путину – Сирију или Украјину, је ли већ неко дао нешто неком и каква је размена за Русију/САД више исплатива.

        При том се такви разговори настављају – упркос фактичком стању ствари. Узмимо само последњу недељу.

Продор у неколико праваца

        Прво, Владимир Путин говори на 70. заседању Генералне Скупштине ОУН – не излазећи из оквира усвојеног правилника -успева да помене и Сирију, и Украјину, и низ других земаља. Све то – у контексту неприхватања позиције САД – „то се више не може трпети“, и отворене (без дипломатских околишења) изјаве о намери Русије да са савезницима гради свој свет по свом плану и у потпуном  складу са међународним правом. Ко жели – нека се прикључи.

        Ко се није сакрио, ми нисмо криви.

        Друго, руска авијација почиње операцију подршке армији легалне владе Сирије, која се одупире разноврсним бојовницима. При том се разлика између „добрих“ и лоших терориста налази само у томе што за добре имамо добре бомбе, а за лоше – лоше.

        Запад је приморан да скине са дневног реда питање уклањања Башара Асада са власти.

        Треће, у Паризу Путин учествује на састанку у такозваном нормадијском формату на којем од Француске и Немачке добија подршку за руску позицију у Минским споразумима које треба реализовати, а не тумачити.

        У вези са Украјином, наставља се дипломатска игра, а Порошенко све дубље иде у мат-позицију.

        Он не може у пуном обиму да реализује Минске споразуме – своји ће га свргнути. Париз и Берлин захтевају да се споразуми продуже и за 2016. годину. Москва и ДНР/ЛНР  се слажу и чак показују спремност за неке уступке који ништа не значе, али су информативно корисни.

        Вашингтон захтева од Кијева осујећивање минског формата.

        Осујећивање споразума у околностима када су Париз и Берлин дефинитивно одустали да на Русију пребацују кривицу, бременито је моменталним војним поразом на југоистоку Украјине зато што, ако се прекине примирје (а управо тако је Порошенко окарактерисао мински процес), онда се рат наставља, а Кијев не може да води рат.

        Осим тога, ситуација реалног дефолта, који чини неминовним даље нагло и масовно сиромашење становништва, а за државу такође губљење остатака финансијског ресурса (престанак кредитирања) и одустајање од ратне авантуре на југоистоку, довешће до унутрашње експлозије, до распада земље, а за централну владу до губитка контроле над било чим што се налази изван граница владиног кварта у Кијеву. Све ово – ако централна влада опстане.

Преговори у Минску

        Према томе, током једне недеље октобра, председник Русије добио је рунде на свим пољима, остављајући Русији све платформе на којима се настављају геополитичке конфронтације са САД.

Реакција је неизбежна

        На крају су се руске присталице варијанте „Путин је изгубио“ нашле у контрадикцији са америчком и украјинском браћом по разуму, која су се коначно сударила са варијантом „Обама је изгубио“.

        Ни једно ни друго није тачно.

        У јесен 2015. Русија је победила у важним биткама (можда баш најважнијим) у текућем геополитичком конфликту. Међутим, рат није завршен.

        Као што показују пракса и искуство, САД поседују високу отпорност на поразе и ниједан од њих не сматрају коначним. Довољно је сетити се како су 2013. оперативно пренеле главни улог са Сирије (где је Русија блокирала планирану интервенцију и рушење Асада) на Украјину у којој је преврат успео захваљујући кукавичлуку и издаји Јануковича).

        И исто тако, када је крајем лета и почетком јесени 2015. у Украјини била постигнута војно-дипломатска позициона блокада, улог је опет пренет на Сирију и САД се поново баве припремањем интервенције коју је Русија опет осујетила.

        Може се са апсолутном сигурношћу тврдити да и данас САД не размишљају о трагању за геополитичким компромисом (тамо су следбеници одустајања од агресивне политике апсолутна мањина), него о томе где се и како Русији може одговорити ударом на удар и што болније је ранити.

        Овде постоје четири критичне тачке.

Украјина и Молдавија

        У Кишињову  и даље траје локални „мајдан“ који у сваком тренутку може нагло да промени политичку слику те државе, што прети погоршањем ситуације око Придњестровља.

        „Десни сектор“ у Украјини (екстремистичка организација чије је деловање забрањено у Русији) након почетка блокаде Крима саопштио је да је спреман да заједно са молдавским екстремистима прошири зону блокаде и на Придњестровље.

        Довољно је да САД „пусте са ланца“ екстремисте Молдавије и Украјине и да настане нова конфликтна зона на коју се не односе принципи из Минска, а у коју ће се неминовно укључити Русија.

        Почетак блокаде Придњестровља истовремено ствара за екстремисте ефекат рата и привремено повећава стабилност кијевског режима не носећи непосредну опасност за моментални војни пораз.

        Ако блокада не пређе у форму војне интервенције, Русији ће бити тешко да аргументује извођење војне операције ради деблокирања.

Руски војник у саставу мировних снага у Придњестровљу

        Највероватније је да ће Москва почети са организовањем ваздушног моста. То пружа могућност да се покрене пропагандна кампања у вези са успешном блокадом, а такође омогућава поседовање полуге за заоштравање конфликта у сваком тренутку. Довољно је да се саопшти одлука о затварању ваздушног простора Украјине за руске авио-компаније, као и о спремности за обарање авиона.

Кавказ

        Од распада ССС Кавказ је – још једна традиционално врућа тачка.

        У сваком тренутку може да се одмрзне замрзнути конфликт у Карабаху. Није прецизно познат број младих људи из република Северног Кавказа, који су отишли да ратују на страни Исламске државе, али се претпоставља да се ради о стотинама.

        Последњи покушаји да се у Јерменији дестабилизује ситуација нису успели, али се могу поновити у сваком тренутку и у свакој кавкаској републици.

        Опет је укључивање Русије гарантовано, а спровођење краткотрајне ратне операције отежано, будући да очување позиције Москве на Кавказу тражи улогу поштеног посредника који инсистира на компромисном миру, а не жандарма који служи код једне од страна у конфликту.

Средња Азија

        Авганистански Талибани изашли су на границу са Таџикистаном и у сваком тренутку могу да дођу у додир са руским контигентом који је тамо лоциран.

        Сем тога, продирање исламских екстремиста преко Авганистана у дубину Средње Азије представља претњу за дестабилизацију главног руског савезника у региону – Казахстана.

        У случају да почне погранични конфликт са Талибанима, практично је неминовно укључивање Русије, а брза војна операција није могућа. То би била нова авганистанска кампања.

Белорусија

        Председнички избори у Белорусији одржаће се 11. октобра. Организатори „обојених“ преврата увек користе управо моменат избора.

        Власт Александра Лукашенка за сада изгледа довољно чврста. Међутим, током последњих година он је учинио неколико корака на истом путу којим је од 2010-2014. стигао да протрчи Виктор Јанукович.

        На државном нивоу почела је да се подржава концепција „литвинства“. Започета су активна трагања за древним коренима посебног белоруског народа. Власти покушавају да „проевропском“ реториком избалансирају повећани утицај Русије.

        Све то за сада није попримило хомеровске размере, као својевремено у Украјини, а споља белоруска владајућа елита изгледа монолитно. Ипак, Вашингтон може да проба да уздрма Минск, а кога су успели да заврбују и колико њих да купе – видећемо само ако преврат добије шансу за успех.

        Дакле, будући да је Путин у октобру фиксирао победу на свим пољима, нама предстоји да чекамо Обамин неизбежни покушај да се реваншира и то такође на свим пољима. Због тога у блиској будућности очекујем огорченост Исламске државе у Сирији, агресивност кијевског режима, а такође и активности агентуре САД у свим тачкама постсовјетског простора на које је Русија осетљива.

        Превела Ксенија Трајковић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/iscenko-u-odmeravanju-snaga-rusije-i-sad-ko-izgubi-gubi-sve

6 гласовa