Евгениј Супер

У Дому друштвених организација почела је израда програма о патриотском васпитању малих и младих Руса. Тај програм за основне школе предвиђа и  увођење часова патриотизма. Концепција је још увек на стадијуму израде али већ постоје неки оријентири. Да продискутујемо о њима, а такође и о препрекама на путу за масовно патриотско васпитање у Русији.

Циљеви

Пре свега ћемо  поставити питање сврсисходности патриотског васпитања уопште. У смислу: зашто да се „патриотизам“  васпитава. Колико год  је аутор последњих година читао  програма, концепција и пројеката који се односе на политику развоја омладине – тамо нисам нашао, било како да било, јасан одговор  на ово, рекло би се, одређујуће питање. Одговор  углавном тоне у опширним објашњењима  о потреби пропагирања традиционалних породичних вредности,  толеранције и очувања животне средине.

 Држава још није почела да се бави васпитавањем  а од,  рекло би се  патриотских чиновничких  печата одмах бисмо хтели да побегнемо што даље. За  сада нема јасног одговора на питање, за које мислимо да је једноставно: који је разлог да ми намеравамо да уводимо систем патриотског васпитавања младих. Одговор изгледа тако јасан, да о њему не треба ни да се дискутује. Сматра се да то треба да се ради зато што је „патриотизам – добра ствар, правилна, и он мора да се учи још од детињства“.

Само, сачекајте мало: градња комплетне државне политике у сфери образовања и културе на тако неодређеним формулацијама  представља врхунац  формализма и јасну гаранцију да то неће успети.

Свима је јасно зашто нам је био потребан  совјетски систем васпитања. Прво да бисмо се изборили за право постојања младе републике, окружене непријатељима, државе  која пати од огромних унутрашњих противуречности и проблема.  Затим – како би се извршила грандиозна индустријализација, па још да се издржи у великом рату  и још да се опоравимо од њега, и да се предухитри  нов, вероватно још ужаснији рат. И све то време – како би се васпитали градитељи новог, принципијелно бољег и света који ће се стално и стално развијати, зато што само у таквом свету земљи неће моћи ништа да прети.

Лако је запазити да су чак и у совјетско време према васпитању личности у различитим периодима  постављани потпуно конкретни и очигледни задаци. Укључујући најважније. А кад су они престали да буду конкретни  и очигледни, они су постали „непотпуно дефинисани“ и формални, и сам тада је престао да постоји и сам васпитач.

Како би се документ попунио примерима, морају да се одреде   једноставне ствари, као што су:

  • Где смо сада , и
  • Где намеравамо да стигнемо.

Односно – ако смо пред вратима великог рата, а намеравамо да у њему у будућности  будемо победници – полазећи од тога треба да градимо систем патриотског васпитања. Тако да клинци маштају да буду пилоти, а не правници. А девојчице да играју медицинских сестара у ратним условима, а да не гледају по цео дан глупе „риалитије“ о томе како да се пређе сопствена другарицу и уграби њен дечко.

Ако је пред нама задатак реиндустријализације, хајде да нагласак ставимо на популарисање радничких професија, уз све неопходне мере. Ако већ хоћемо да направимо скок у науци – и ту се зна кога и како да васпитавамо. И тако даље.

Предмет

Али за сада нема одговора на два напред постављена питања, па произилази да држави није нужан патриотизам, већ лојалност. Уосталом, и сами аутори будућег програма то кажу:

„…међу задацима програма је паметно разграничавање патриотизма од национализма и других испољавања агресије, ксенофобије. Често, прикривајући се патриотизмом, деца се уводе у крајње десну или, супротно, крајње леву страну. Патриотизам је врло „нежна“ супстанца, најкомпликованије је држати се златне средине како се  у нашој многонационалној и многоконфесионалној земљи не би нашла увређена ова или она осећања“.

Ово није фраза, није мисао и није „задатак програма“ ово је неопрана сапуница који говори да њени аутори нису апсолутно ништа схватили и да је буквално све најдрагоценије искуство (зато што је свеже) из последње године уз звиждук одлетело поред њих  а да никога није ни дотакло.

Патриотизам не може да буде „нежно, у средини“, такав је само пофигизам. А патриотизам је – енергија  која се ствара кроз  деловање. Петнаест година се друштво налазило у стању сомнабулизма, а реч „патриотизам“ се сматрала за баналну. А када се у састав Русије изненада вратио Крим, одједном је без икаквих напора чиновника-васпитача патриотизам постао друштвени тренд који је сваким даном све јачи. А ту енергију сада не стимулишу наши чиновници, већ западни који организују навалу на нашу земљу и који крчкају на  тихој ватри под нашим боком – опет   нашу – Украјину.

Ја хоћу још једном да подвучем да патриотизам – то нису речи, то није комплет драгоцености,није ни партијска заповест – то је баш енергија. И уколико се она схвата тако, много шта ће да постане очигледније. Например, постаће јасно да ће власт која се сударила са њеним буђењем, али која не зна куда да је усмери, тежити да је притегне у менгеле „центризма“ и да је тамо полако гуши, „да не би до нечега дошло“.

Да то поткрепим свежим примером. Недавно се у наш град вратио борац – устаник, који се борио у редовима јединица ДНР. Добар момак са правим искуством из ратовања и „ванкабинетним“ познавањем рата. Неко је дао иницијативу да га проведу по школама како би   старијим разредима причао о свом искуству, показао фотографије, видео снимке. Чиновници су прво са обе руке гласали „за“ а затим су, пошто су размислили, одустали, за сваки случај. А шта ако одједном неко затражи одговорност за распиривање? А шта ако можда још нешто? Не, не, боље је да позовемо, као и до сада, ветерана ВОВ од 90 година и он ће да лепо исприча како су пили воду из Елбе. А шта ће бити када једног дана више не буде било ветерана? Замениће их, вероватно, формалним екскурзијама по меморијалним центрима.

Средства

Ако је неко стекао утисак  да смо ми против патриотског васпитавања, погрешиће.  Ми  смо од свег срца  „за“ и на то се позивамо још од времена када је држава покушавала да васпитава не „патриоте“ већ „креативне иноваторе“. Зато нас та тема толико и интресује: чини нам се да су озбиљно одлучили да патриоте сахране у папирима и празноглавом формализму.

Конкретно, много смо пута позивали да се у васпитању младих прекине са застарелим методима и средствима, указивали смо да са децом у школи треба да се разговара савременим језиком, па и оним из социјалних мрежа, он-лајн игара и т.д. Сада су најзад о томе почели да   говоре и аутори програма из Дома друштвених организација:

„На жалост, често иницијативе које су усмерене ка патриотском васпитању становништва миришу на нафталин. Видимо прилазе који су некада описивани и широко коришћени још у Совјетском Савезу. На  пример, ти прилази се јасно осећају у раду особља, задуженог за наставу, по школама, који су студирали у „старим“ педагошким академијама или у студентским саветима. Данас мора да се призна да су такви прилази застарели и да су неопходни нови. Да би се одгајили прави патриоти ученике треба учити патриотизму не по уџбеницима,већ из треба упознавати са правим херојима који живе са нама и праве савремену историју. 

Предлаже се да се максимално оде од теорије и да се деца упознају са савременим јунацима. Да би до тога дошло треба организовати периодичне посете Руској академији наука, киностудијима, центрима з припрему олимпијских шампиона и томе сл.“

Све је то одлично, мада предлози да треба организовати периодичне посете Руској академији наука, киностудијима, центрима за припрему олимпијских шампиона заиста миришу баш на онај нафталин који аутори псују. Зар совјетске ђаке нису водили у посете? Зар у совјетско време није призивано са трибина да се „призна да су прилази застарели и да су потребни нови“, као и „храбрије да се искористе достигнућа научне мисли“?

Нафталин је нафталин. Ови данашњи не схватају чак ни то. Они не схватају да сада у социјалним мрежама слободно фомиране групе патриотског усмерења које броје и милионе учесника само за дан без икакве помоћи државе практично ураде сто пута више него сви чиновници у свом радном веку. И зар је толико тешко ући у ту средину са одлучношћу и непревртљивошћу,   својственим тој државној класи, и она ће на наше очи да се распадне.

У време мог школовања је експериментисано на сличан начин. Прво увођењем часова „духовне културе“. Ти часови  се нису задржали, а у деци су створили одвратност према самом помињању „духовности“ и „културе“. Још је храбрији био експеримент са часовима „полног васпитања“ када је уз дивљу радост ђака завршног разреда приказан у биоскопу један андерграундски порно-филм који, речено је, „разоткрива изопачености и алкохолизам“, а од кога су учитељи били спремни да се завуку под седишта, а ђаци – да хитно пробају све изопачености, као и алкохол.

А још се сећам како су уместо „застарелих часова НВП“  код нас покушавали да освоје часове ОБЖ. Али, због нечега су, једног за другим, као наставнике слали младе дипломце педагошких високих школа који су били нетрадиционалне сексуалне оријентације (такви су, благо речено, покушавали да избегну и сам упис на њих). И тај експеримент је пропао – пошто су једног од њих у школском ВЦ-у, учитеља са танким гласом, изубијали ђаци завршних разреда.

 Ја то говорим јер су и тада чиновници били сигурни да говоре нове ствари о васпитачком раду и да користе најсавременије методе и средства.

Али ми немамо ништа против савремених средстава васпитања, само што мора да се схвати да уколико не постоји циљ – та средства ништа не гарантују, већ често само шкоде.

Како не може

Припремите се да чујете баналност коју сте до сада чули бар милион пута: уколико власт није патриотска, она никада неће моћи да васпита никакве „патриоте“ (тј. – у смислу који је њој потребан „патриота“: лојалисте) једноставно – неће јој се веровати. Чак ни свакодневне посете Руској академији наука неће дати позитиван резултат када се истовремено чује и пише да је сваки пут неки нови губернатор украо милијарду, мада је још колико јуче код себе спроводио идејни патриотизам и  чим отвори очи, уз шум листића са нотама,  певао химну Русије.

Нормалног патриотског васпитања неће бити ни уколико не постоје циљеви, разумљиви друштву. Патриотизам „за сваки случај“ и „за резерву“  не може да се одржи. Он мора увек да буде повезан са неком стваралачком делатношћу, мора да се супротставља или да одговара на неки изазов. Све остало је пофигизам, преобучен у патриотизам.

И најзад, систем васпитања не може да се издвоји од других аспеката државне политике. Најпре информативне. Јер док по школама ученику причају о традиционалним вредностима, а он увече на телевизији преко федералних канала гледа нетрадиционалне, њему ће оне бити све ближе (чак и ако већ буде научен да понавља празне мантре о оним првим). Једноставно зато што  порок, уколико се не ограничава, увек  изгледа живље, а деградирање је једноставније од борбе и рада на самом себи.

…Не, у томе што Дом друштвених организација  и влада припремају свој програм, а Министарство образовања и науке се припрема да га размотри, нема ништа лоше. Једноставно треба да пажљиво пратимо сва та кретања. Управљање друштвеном материјом представља праву уметност. А за сада изгледа  да „они који управљају“ чак и не схватају шта су то одлучили да деле.

П.С.Виктора Мараховског

Хтео бих ономе што је колега написао  да додам неколико речи. Од „посета Академији наука и сусрета са ветеранима чињеница је да ће расти традиционална совјетска представа о патриотизму. Она свакако постоји – као у подземљу, само је неартикулисана, званично – „прекида се у пола речи“. Управо зато је руководећа елита која покушава да кентаура направи од совјетског идеала човека-ствараоца и заштитника и постсовјетског „толерантног  квалифиованог потрошача“  –  осуђена на пропадање.

Стварни, практични патриотизам представља суштинску енергију која нигде не може да побегне. И милиони људи, који несебично помажу један другом и Донбасу, пример су за то.

Али код такве љубави према Отаџбини неће постојати и не може да буде нешто што се зове „лојалност“. Напротив, код ње, што даље, то ће се више сакупљати питања у вези са садашњом ситуацијом земље и њеном будућношћу. А то значи – и у вези са актуелном елитом.

————————

          Превод са руског: www.odnako.org/blogs/o-gryadushchih-urokah-patriotizma-v-shkolah-kak-vospitat-oppozicionerov/

2 гласa