Термин „самохрана мајка“ често се провлачи у медијима и јавности, асоцирајући на жену која сама подиже дете и бори се са разним тешкоћама и неправдама. А, шта је са самохраним очевима? Колико је њихов положај тежак и компликован, у којој мери су им угрожена права, само се наслућује, јер проблеме ретко износе у јавност. Међутим, они нису малобројни у Србији, било да су удовци или су их напустиле супруге и оставиле да се сами старају о деци. Самохрани очеви су принуђени да балансирају између егзистенцијалних проблема, притиска окружења и теже се од жена уклапају у улогу „мајке и оца“ и домаћице.

 Shutterstock

– Са појмом самохрани отац или самохрана мајка се у приличној мери манипулише. Није свако ко је сам са децом самохран. Пре свега су то удовци и удовице, а нису брачни партнери који живе са децом након развода јер они имају право на алиментацију. Ако она изостане, то значи да су заказале стручне службе, односно центар за социјални рад, тужилаштво и полиција. Међутим, код нас се те две категорије родитеља поистовећују и то не само из незнања, већ и због злоупотребе – наглашава Дејан Вишекруна, председник Удружења грађана „Тата“, који је самохрани отац.

* На који начин се врше злоупотребе?

– Мајка није самохрана чак и ако отац не плаћа алиментацију, а управо то покушава да докаже две трећине жена након развода. Оне, као и очеви који се нађу у таквој ситуацији, припадају категорији једнородитељских породица. Тачно је да око 100.000 деце редовно или уопште не виђа оца и да око 50.000 малишана редовно не прима алиментације, али чак ни у таквим околностима мајка није самохрана. Постоје правна средства и бесплатна правна помоћ која има саветодавни карактер, како да се неодговорни очеви натерају да испуњавају своје обавезе. Наше Удружење „Тата“ се овом врстом услуга, као и многих других, бави се успешно пет година.

УСПЕШНЕ И БОГАТЕ УЦЕЊУЈУ БИВШЕСа плаћањем алиментације нарочито имају проблема успешни мушкарци. Иако закон јасно каже да се висина одређује на основу потреба детета, зависно од његовог узраста, бивше супруге и мајке њихове деце често врше притисак на судове да тај износ буду вишеструко већи него што је прописано. По закону, висина алиментације се одређује на основу прихода мушкарца и углавном није већа од 1.000 евра, али незадовољне бивше супруге које често и самоиницијативно напусте брачну луку, како кажу због „неслагања карактера“, сматрају да им припада далеко више јер бивши добро зарађује. Код таквих захтева, судови не стају на њихову страну, али оне готово никада не одустану од идеје да добију већи део колача од његових месечних прихода.

* Углавном се спомињу неодговорни очеви, али постоје ли и неодговорне мајке?

– Наравно да постоје, али се већ у старту њима мање замера јер се мајка у традиционалном духу сматра особом која је најважнија у одгајању детета, што није тачно. Очеви могу бити врло одговорни и брижни у односу према детету, ако им се дозволи да буду тате на прави начин. Међутим, проблем је у томе што им се често не дозвољава да то и покажу, зато што постоји уврежено убеђење да су немарни и да нису довољно вешти да раде све око детета, поготово док је мало. Наравно да је ово заблуда коју је тешко отклонити, јер уколико су спремни, прихватају без гунђања и са уживањем сваку врсту обавеза, од повијања и купања беба, храњења, успављивања, одвођења у школу, спремања оброка… Спремни су да сопствени живот у потпуности да подреде детету.

* Како у Србији пролазе самохрани очеви?

– Самохраним очевима је много теже, јер они буквално немају на кога да се ослоне. Имамо примере очева и деце који немају никог блиског на свету. У таквим ситуацијама морају да се сналазе на најразличитије начине, да би детету пружили љубав и омогућили нормалан развој. Да би обезбедили егзистенцију, морају много да раде, а често не наилазе на разумевање послодавца као мајке. Послодавци их нерадо и примају, јер унапред рачунају на њихова одсуствовања са посла, што не мора да значи уколико се добро организују. За малу децу постоји обавезно примање у вртић, уз регресирану цену, што многи опет не знају, поготово у унутрашњости. Центри за социјални рад су у законској обавези да помажу не само њима, већ и родитељу код кога дете остаје након развода. У нашем Удружењу као и у другима сличне намене, сви могу да добију бесплатну правну помоћ, да би знали где и како да остваре своја права. Прецизно мора да се одреди модел вршења родитељског права са местом боравка детета, мора да се одреди модел одржавања односа родитеља и деце, као и модел издржавања детета.

* Шта у практичном смислу значи одређивање модела вршења родитељског права?

– Уколико је подобан, самохрани родитељ остаје са дететом, о чему воде рачуна надлежне институције, односно центри за социјални рад, тужилаштво и полиција. Код разведених родитеља би такође требало да се води рачуна шта је најбоље за дете, мада се у већини случајева деца додељују мајци. У сваком случају, родитељ који није са дететом, мора да плаћа алиментацију за његово издржавање. Да оствари самостално вршење родитељског права, отац може обраћањем суду, мада пракса показује да тек око 10 одсто деце остаје код очева након развода. На југу Србије нешто више, око 15 одсто.

 

* Шта се дешава када родитељи не могу да се договоре?

– Тада се ради о злонамерном разводу који је присутан у приличној мери. У здравом, договорном разводу, деца не морају да претрпе никакву трауму, али у вишегодишњим, оптужујућим споровима супружника, деца излазе оптерећена различитим психичким траумама. Овде се подједнако лоше понашају жене и мушкарци, јер најчешће оспоравају виђање детета родитељу са којим не живи или то виђање на ометају на све начине. Таквих злонамерних развода је од 25 до чак 50 одсто, већи је проценат у слабо развијеним срединама.

* Да ли дете може да изабере са ким жели да живи?

– До седам година се дете ослања искључиво на мајку и углавном остаје са њом. Након тога та веза попушта, поготово после десете године, када се све више угледа на оца. По закону, са детету од десет година се омогућава да изрази жељу са ким жели да живи, а онда се то стручно процењује. Међутим, уобичајено је да се тек после навршене 13. дететова воља уважава, а након 15. је жеља неприкосновена. Ипак, чак и тада се процењује шта је за дете најбоље. Води се рачуна о томе да се дете не доводи у суд, већ се бира место где ће оно бити потпуно опуштено у разговору.

ЖЕНЕ ИМАЈУ ВЕЋУ ПОДРШКУ

Истраживања показују да је трећина мушкараца у разводу потпуно посвећена деци, друга трећина је аутономна. Они коректно испуњавају све своје обавезе, али желе да остану по страни. Последња трећина очева након развода диже руке од свега и одлази не желећи да испуњава обавезе.

Међутим, код нас постоји још једна појава. Мушкарци који желе децу и добију их на суду, стављени су далеко више под лупу посматрања него жене мајке. Иако су потпуно посвећени, стално су у великом страху да ће им децу одузети, а то мора да се промени. Жене имају већу подршку и наклоност друштва јер се традиционално доживљавају као неодвојиви део живота и одрастања детета, без обзира што своје улоге не извршавају увек на прави начин – истиче Дејан Вишекруна.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/lifestyle.505.html:648633-100-000-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5-%D1%83-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%BD%D0%B5-%D0%B2%D0%B8%D1%92%D0%B0-%D0%BE%D1%86%D0%B0-%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%BE

0 гласовa