Аутор написа, Светозар Радишић, сматра да су избори један од инструмената за наметање тзв. новог светског поретка, те да нема важнијих избора у свету без непосредног утицаја Сједињених Држава. Може се рећи да су избори показатељ глобалних трендова у блиској будућности.

Треба схватити, шта значи чињеница да је напис објављен пре скоро 20 година (20. септембра 1996. године) под насловом „Избори са америчким шлагом“, у листу „Ревија 92“ бр. 181.

Шта показују накнадна искуства? Да ли се садржај потврдио? Да ли се нешто променило у Србији, на Балкану, у Европи и Свету? Уосталом, подсетите се, јер су сви људи познати по слабом памћењу.

Купљени амерички генијалци, у процесу „одлива мозгова“, сасвим извесно су у својим пројектима до ситница разрадили поступак за остварење „америчког сна“, односно тзв. новог американизованог, доларског, планетерног поретка. Природно је да се сваки, па и такав, поредак темељи на приврженим и послушним људима, а најкраћи пут до њих су добро припремљени избори с правовремено и потпуно препарираном јавношћу.

Занимљивост да су сва три кандидата за председника САД у новембру 1992. године захтевали од народа да се уједини у остварењу „америчког сна“, тврдећи да су Американци највећи народ и да ће буквално променити свет, може да послужи као критеријум за анализе већине избора у време стварања фамозног „новог светског поретка“. Јер, очигледно је да, од тада, такозвани Запад, више не користи „беле рукавице“ ни када се меша у унутрашње ствари суверених држава.

Све је под контролом

Непуну годину дана након што је Џорџ Буш сениор у ОУН, 1. октобра 1990. године, говорио о „новом светском поретку дуге ере мира“ Југославија је „на својој кожи“ осетила како ће се, а нарочито ко ће, градити наведени порадак.

У процесу отцепљења Словеније и Хрватске показало се колико су сепаратисти далекосежно размишљали, јер су правовременим изборима с перфидним изнуђавањима, распоредили своје кадрове на кључна места у савезним институцијама и иностраним представништвима, а могло се и тада назрети и за шта су се на Балкану определиле организације тзв. међународне заједнице.

Наиме, пошто је следећи председник Председништва СФРЈ требало, по уставном редоследу, да буде Стипе Месић, који је већ изјављивао да ће разбити СФРЈ и бити њен „последњи председник“, дошло је до природне реакције свих који су били за социјалистичку Југославију. Нису желели да га изаберу.

Захтев Европске заједнице (ЕЗ) за избор контроверзног Стипе Месића за председника колективног шефа државе био је ултимативан и подржан од Сједињених Америчких Држава. Проширеној седници Председништва СФРЈ, приликом „избора“ и именовања новог председника, присуствовали су, и тако нарушили државни суверенитет СФРЈ, чланови трочлане мисије Европске заједнице. Инсистирање ЕЗ, тадашњег КЕБС и САД, да председник тадашње Југославије буде човек који је обећао да ће да је разбије, знак је да су желели да потпомогну сепаратисте и да је распад СФРЈ био и њихов циљ.

И изборе који су уследили на просторима претходне Југославије Американци нису препуштали случају – нису интервенисали само када је ситуација на терену одговарала њиховим интересима. На изборима у Хрватској, 2. августа 1992, поново су победили ХДЗ и Фрањо Туђман, с 56 одсто гласова оних који су изашли на изборе.

Вођи друге сукобљене стране, Алији Изетбеговићу, после нескривене америчке подршке, избори нису били потребни. Наиме, иако је његов кредибилитет споран од децембра 1992, такав, „незванични Алија“, заступао је босанске муслимане на готово свим међународним скуповима, а неретко је приман и у званичне државне посете (такве посете нису дозвољене само србским властима).

Најзанимљивија предизборна личност ванредних свеопштих избора у СР Југославији, одржаних 20. децембра 1992. године, после неуспелог октобарског референдума, био је тадашњи председник савезне владе, америчко-југословенски бизнисмен, Милан Панић, који је очигледно знао цео амерички сценарио, али се чинило да га је политички (не)вешто спроводио. Панић је добио нескривену помоћ Запада у предизборној кампањи не би ли потиснуо тада на Западу сатанизованог Слободана Милошевића. Та подршка и његове недовољно коректне изјаве, у којима је вређао и део сопственог народа, допринели су да му народ не укаже поверење.

За утицај на резултате поменутих избора светски моћници одабрали су руског дипломату Андреја Козирева и политички готово утрошеног америчког дипломату Лоренса Инглбергера. Они су, само шест дана пре избора, својим гафовима у вези са санкцијама према Србији, на састанку КЕБС у Стокхолму, направили „дипломатски шоу“ у три чина. У трећем обраћању присутнима, Козирев се, заједно са Инглбергером, обратио Србима тражећи да гласају за промене у Србији, „ако хоће поново у Европу“. Нагласили су да се, „уколико се начини правилан избор на изборима који следе, Русија и САД обавезују да ће са владом Србије радити на поновном успостављању њене позиције у свету“.

Све остало се зна. Превремени избори добили су тежину референдума на којем се српски народ определио против било које врсте подаништва и тако одговорио на уцене, претње и притиске западних земаља, (не)свестан своје објективно веома тешке позиције.

До ванредних парламентарних избора у СР Југославији, одржаних на Никољдан 1993. године, на којима су социјалисти обезбедили скупштинску већину, много тога се изменило, али Сједињене Америчке Државе нису пропустиле улогу политичке мирођије. Наиме, десет дана пред изборе у Комитету за санкције УН, иако је руски амбасадор Јуриј Воронцов упутио драматичан апел да се пружи помоћ становништву СРЈ, против одлуке о увозу гаса за хуманитарне потребе СР Југославији гласале су Велика Британија и САД, тврдећи да Војска Југославије има довољно горива те да га треба дати за грејање становништва.

Имали су двоструки циљ: да искористе предизборни период за колику-толику промену владајуће политике и изазову још веће подозрење народа према често оптуживаној Војсци. Међутим, нешто се политички и дипломатски значајно догодило током 1993. године. Вашингтон је направио велики заокрет. Поздравио је победу Слободана Милошевића, наглашавајући да, „победа социјалиста омогућава Милошевићу већи маневарски простор на женевским преговорима“, закључујући, при том, да су, „у Србији потиснуте екстремне снаге“.

Руски пример – поучан

Још није заборављен референдум у Русији одржан 25. априла 1993. године. Запад је, на челу са САД, на себи својствен начин учинио све да исконструише атмосферу која ће имати одраза на резултате референдума. Наиме, Русији је још једном понуђена до тада највећа помоћ, од 43,4 млрд. долара – да би народ гласао за проамеричког Руса, Бориса Јељцина; извршен је притисак на средства информисања која су иначе у највећем броју већ више година (од 1990.) финансирана са Запада; у америчком Стејт департменту унапред су прогласили референдум у Русији нерегуларним и Јељцина за победника, без обзира какви били резултати у Москви. За Јељцина је гласало око 55 одсто оних који су изашли на референдум. Јељцин је о(п)стао, а уместо долара добио је још једно честитање чланова „светске владе“ („група – 7“, односно Елита).

Пошто је Борис Јељцин одавно био у „западној шеми“ никога није зачудило што се поиграо са својим народом објављујћи 18. септембра 1993. да ће изборе за председника организовати у јуну 1994. године, будући да је већ у новембру наговестио је одлагање председничких избора за 1996. годину.

Међутим, парламентарни избори у Русији одржани су баш како је најавио председник Русије, 12. децембра 1993, али са референдумом за усвајање новог устава у Русији, према којем је Јељцин добио неограничена лидерска права. На тим изборима Владимир Жириновски је остварио „сензационалну победу“, после које се очекивао још већи парламентарни конфликт од оног због којег је Борис Јељцин одобрио убијање парламентараца у Белом дому.

Иако је Вашингтон био „све забринутији“ због резултата избора, а Михаил Горбачов тврдио да су изборни резултати крајње опасни, показало се да је управо Жириновски највише помогао Јељцину да се утврди на трону, уз непрестану и очигледно искрену бригу за Борисово здравље. Наравно, Борис Јељцин је и те изборе искористио за смењивања недовољно послушних.

Следећи парламентарни избори одржани су у децембру 1995. Тада се показало да Русија никад није била мање самостална.

Према одлуци министара иностраних послова из 53 земље чланице ОЕБС, изборе за посланике руске Думе пратило је 100 посматрача из 25 земаља. Победили су комунисти. Два месеца раније волгоградски комунисти наговестили су свој повратак на политичку сцену, преузимањем на изборима 80 одсто места у градској скупштини.

Непосредно пред изборе објављено је да ЦИА „снима“ руске партије пред изборе и прогнозирано да ће, ко год да победи на изборима руска спољна политика бити мање проамеричка. Многи су веровали да ће након парламентарних избора Русија ући у нову епоху великих промена. Промена односа снага у државној Думи није се, барем до септембра 1996, значајније одразила на руску спољну политику.

Кључни избори су, ипак, били избори за првог човека Русије, одржани 16. јуна 1996. године. Борис Јељцин је доказао да му нико није раван у политичком балансирању. Прво је (23. мај 1995.) ставио вето на изборни закон, а затим отворио широм врата за помоћ са Запада. При руци су му се поново нашли Хелмут Кол (18. фебруар 1996.) који редовно долазио у посете Русији пред изборе и преносио руској администрацији нове обавезе (о)смишљене у „светској влади“ и Жак Ширак (20. април 1996.), који је овог пута имао задатак да „поради“ за изборе председника Русије.

Јељцину није сметало што ЦИА шпијунира изборне штабове у Русији, а није демантовао изјаву главног противкандидата (22. јуни 1996.) да је на предизборну кампању потрошио више од 10 милијарди (чијих?) долара. Главни потез Јељцин је повукао пред другу рунду избора. Прво штимовањем термина, а затим договором с генералом Александром Лебедом, трећепласираним, који се (у току избора) прихватио дужности секретара Савета безбедности Руске федерације и помоћника за националну безбедност, истовремено смењујући министра одбране Павела Грачова. Такав изборни шоу, толико мешетарење за време избора и тако некоректан утицај на њихов исход, још нису виђени.

Иако је Генадиј Зјуганов водио испред Јељцина у предизборној трци, када је Строуб Талбот, заменик америчког државног секретара, тврдио да је америчка администрација спремна за сваки могући исход избора у Русији, било је очигледно да се ништа ново неће догодити у Кремљу. После избора, Генадиј Зјуганов се тешио да је руска левица добила 4 пута више гласова него 1993. године, „иако се вољом народа манипулисало у Башкирији, Дагестану, Татарстану, Мордовији, Астраханској области и неким другим деловима Русије у којима је Борис Јељцин изгубио у првом кругу“, јер су председници република запретили шефовима локалних администрација да ће бити смењени ако не обезбеде победу Јељцина.

Епилог је био „већ виђен“. Бил Клинтон је изборе у Русији назвао историјским достигнућем, поздрављајући изборну победу Бориса Јељцина и тврдећи да је његова победа гарант стабилности и безбедности у свету.

Нова слика света

Чини се да бахато понашање Сједињених Америчких Држава и тежња да створе поредак према свом сну већ изазива промене у свету које никако не пристају уз америчку слику света. У Паризу је 25. марта 1993. године одржана последња седница социјалистичке владе, пошто је на изборима победила коалиција деснице. Када је Андреас Папандреу победио у Грчкој у октобру 1993, САД, Француска и Аустрија су изразиле незадовољство, јер је и тај избор значио једног пиона мање за Запад.

За творце глобалног поретка није без значаја политичка нијанса добијена након што су 9. новембра 1994. године, на изборима у САД за представнички дом и трећину Сената, демократе катастрофално поражене. Јер, републиканци од тада први пут после више од четири деценије контролишу Конгрес. Тачно је да су у источноевропским земљама (на пример, у Пољској у септембру 1993. и новембру 1995, у Бугарској у децембру 1994), с аспекта „светске владе“ постигнути вредни резултати, победом на изборима анационалних левичара, најчешће социјалиста.

То је изазвало масовно и готово стихијско прикључивање „Партнерству за мир“, пакту од аналитичара дефинисаном као „ничија земља на подручју Источне Европе и ‘дил’ са Америком, у којем је наводно уважен безбедносни интерес Русије“. Изборима су изазвани и захтеви за искључиви пријем у НАТО (Мађарска, Пољска, Чешка, Словачка, Румунија, Бугарска и Албанија). Али, сасређеност на Источну Европу плаћена је пировом победом послушног Џона Мејџора (јул 1995.) на изборима за лидера британских конзервативаца, који је на допунским изборима у Великој Британији у априлу 1996. остао захваљујући само једном гласу.

Непроцењиво већа цена плаћена је у Турској, где су на изборима 24. децембра 1995. победили наднационалисти другачијег кова. Исламски фундаменталисти, на челу с Нехметином Ербаканом, шефом исламистичке партије просперитета, негују наднационални приступ супротног смера у односу на наднационализам садашњих носилаца светске власти, а очигледно је, по броју америчких црнаца који прелазе у исламску веру, да је ислам дубоко продро и у „амерички сан“. Да Турска више неће бити Ататуркова земља која за рачун Запада кроти ислам потврђено је и на локалним међуизборима у Турској (3. јун 1996.) на којима су, такође, победили исламисти.

На американизованим Тајвану победио је 23. марта 1996. године Ли Тенг – Хуи, заговорник тајванског отцепљења. Избори су обезбеђивани и америчком флотом и претњама Кини, али, сви знају да тајванска прича не може имати исти крај као хаићанска.

Контролисани избори смењују једни друге. Неки, због арбитраже међународне заједнице, и накнадних подешавања, трају нешто дуже. На пример, на захтев Савета Европе, после оцене ОЕБС-а да су последњи избори у Албанији били нерегуларни, због кршења изборног закона, организовани су нови избори.

Година важних избора

Велика је вероватноћа да ће избори у Босни понети епитет најдраматичнијих и најконтролисанијих избора у историји. Улози ангажованих су огромни, а заинтересованост великих сила изузетна. Зато није чудно, само што је америчко-немачки НАТО престао да бомбардује Србе у Босни (23. септембар 1995), у Вашингтону је направљен нацрт о слободним изборима и босанским политичким институцијама. Одмах се знало да ће тај исти НАТО посредством IFOR-а обезбеђивати безбедносно и материјално изборе, што је Хавијер Солана, генерални секретар НАТО-а, и потврдио. Чак је део јединица са тешким наоружањем замењен лако покретљивим јединицама, ради контроле избора.

Избори у Босни били су основна тема разговарао у Дајтону. Посебан значај изборима придат је и Резолуцијом 1022 Савета безбедности од 22. новембра 1995. године, којом је предвиђено „потпуно укидање економских санкција против СРЈ – десет дана после слободних и поштених избора у Босни“.

Још пре него што је у Фиренци на министарској конференцији одлучено да се избори у Босни одрже 14. септембра 1996, у Бањалуци је отворена канцеларија ОЕБС-а са задацима да припреми и контролише спровођења предстојећих избора, заштити људска права и ради на враћању међусобног поверења. Иначе, ОЕБС има значајну, договорену улогу у организовању избора у Босни. Занимљиво је, да су контролори јавно запретили да ће за контролу избора у Босни бити коришћена нова мера – уцене. Наиме, ко буде ометао изборе, кршио људска права и нарушавао слободу медија неће добити економску помоћ.

Није тешко закључити каквим притисцима су изложени гласачи када знају да су администрације САД и Немачке захтевале само од српских вођа да не учествују на изборима у Босни; да је Хавијар Солана упозорио да ће понашање НАТО-а у Босни зависити од резултата избора: да ће у Босни „због потреба избора“, а потом и изнад Балкана, да буде инсталирана „независна“ НАТО ТВ; да ће повлачење IFOR-а из Босне почети после избора у тој републици, итд.

Међутим, паралелно с организацијом избора почеле су и разноврстне манипулације које ће имати одраза на строго контролисане, регуларне и поштене изборе. Ејуп Ганић је запретио да ће бојкотовати изборе ако се не промену изборна правила и ако Караџић и Младић не заврше у Хагу. Флавио Коти, председавајући ОЕБС-a и дипломата – бизнисмен Ричард Холбрук, заборављајући Фрању Туђмана и Алију Изетбеговића и њихове одлуке које су узроковале многе ратне злочине, изјавили су да „у одстрањивању Радована Караџића и Ратка Младића из политичког живота виде неопходан услов за изборе и шансе да Дејтонски споразум успе“.

Званични Вашингтон је показао своју „непристрасност“ када је затражио од ОЕБС-a да онемогући учешће на изборима Српске демократске странке, а ОЕБС када је забранио да се спроведу избори у Српској Костајници, Милићима и Скеланима у Републици Српској.

Јасна и нескривана опредељеност за једну од стране потврђена је и овом приликом. Само дан након што су 25. августа 1996, Флавио Коти, председавајући ОЕБС-a и Роберт Фровик, шеф мисије ОЕБС-a најавили могућност одлагања општинских избора, руководство СДА, као по договореном сигналу, запретило је да ће позвати на општи бојкот уколико се не одложе општински избори.

На то је Роберт Фровик одлучио да се одложе локални избори у Босни, „због нерегуларности регистрације српских бирача“. Наравно, дописнику „Танјуга“ одгађање избора образложено је као добијање времена за решавање проблема уочених на територији Републике Српске, у околини Мостара и код Бихаћа и због низа других разлога. Свако добија што жели да чује.

Занимљиво је да IFOR, који треба да обезбеди мирне изборе, ствара слику сталних инцидената са Србима (уништавање складишта у Маргетићима и препад на два војна конвоја), па не би било чудно ако већи инциденти тек уследе.

У сусрет америчким изборима

Скоро четири године прошле су од 4. новембра 1992. године и избора 42. председника САД. Када је Вилијам Џонсон Клинтон положио заклетву (20. јануар 1993.), на свечаности пред „Белом кућом“, тешко је било претпоставити да ће израсти у тако бахатог државника спремног да (13. јун 1996.) изустити: „Ја и лидери Европске уније сагласни смо да избори у Босни треба да се одрже у септембру“. Када је изрекао то велико ЈА многи су већ знали да су избори у Босни важнији за Клинтона него за „босанце“, јер је очигледно и оно што тврди Карл Билт да „главно следи после избора“.

Није садашњи амерички председник први подредио свет личним интересима, чинили су то амерички прваци и пре њега. Зато није чудно, што после неприхатљиве агресије САД на Ирак већина Американаца поздравља одлучност Била Клинтона, и што је искористио крстареће ракетeне би ли повећао разлику у односу на Боба Дола.

А заправо је јасно да је Клинтон повећао разлику у поенима смањивањем разлике у понашању, јер се потрудио да докаже да нема разлога да се бира Боб Дол. Ако Американцима треба „чвршћа рука“ има је и Бил, а може им приуштити и више доминације, како то заговарају републиканци.

Може се рећи, да се сви контролисани избори завршавају по принципу „тресла се гора…“ Међутим, нису све контроле успешне. Чини се да се међународни односи заоштравају, уместо да нови поредак у свету донесе трајнији мир. Није без разлога упозорење Џима Хоугленда („Вашингтон пост“) да предлог америчке администрације да Турска управља обуком и доставом наоружања у Босну поприма сасвим нове димензије после успеха фундаменталиста на изборима у Турској.

То што су на локалним међуизборима у Турској победили исламисти има много већи значај него што се и наслућује. Узнемирава, на пример, и чињеница да су у Мостару на изборима победиле ХДЗ и СДА, националне партије, а да је коалиција партија која је била за мултиетнички Мостар добила само око три одсто гласова.

Једно је сигурно, готово сви значајнији избори у свету (сем можда Кине, Јапана, Немачке, Француске и неколико исламских земаља), под назором су администрације Сједињених Америчких Држава. А земље које „треба да буду под контролом“ гарантовано на „поштеним“ изборима добијају свог Месића.

Зато, у босанском случају, стварне разлоге за одлагање општинских избора знају само Елита, америчка администрација и њихови посилни. Разлог свакако није политичка игра СДА и њен притисак на ОЕБС, како сматра Кристијан Хаусвирт, швајцарски амбасадор у Сарајеву, јер када то не би одговарало америчкој администрацији не би се ни поменуло, а камоли остварило.

Што се тиче америчких избора, вероватно је да ће други (што значи последњи) Клинтонов мандат бити по клишеу спремљеном за Босну – „главно следи после избора“.

Светозар Радишић / svetozarradisic.com

извор: http://www.vaseljenska.com/misljenja/administracija-sjedinjenih-drzava-frizira-sve-znacajnije-izbore-u-svetu/

5 гласовa