Када је у петак по подне пуштен да се брани са слободе, Александер Дорин (право име Борис Крљић) прво је отишао на кафу с пријатељима после три и по месеца проведена у истражном затвору у Базелу, који је по односу према затвореницима упоредио с Гвантанамом.

Да подсетимо, писац књиге „Сребреница – како се заиста збило“ који демантује званичну верзију злочина током рата у Босни и Херцеговини, ухапшен је 17. јуна ове године под оптужбом да је трговао канабисом. У телефонском разговору за „Вести“, које су заједно са његовом издавачком кућом Ахриман ферлаг учиниле много на медијском праћењу овог случаја, Дорин је отворено проговорио о данима у притвору и разлозима хапшења, уз обећање да ће ускоро у опширном интервјуу за наше новине изнети све сложене детаље његове приче.

Живи лешеви

На питање како се физички и психички осећа после скоро четири месеца проведена у истражном притвору, Дорин је рекао да му требају два-три дана да се одмори.

– Изашао сам тек пре два дана и за то време сам причао и дописивао се с многим људима, тако да од умора и стреса још нисам дошао себи и мислим да ћу морати две-три ноћи да се лепо испавам. У притвору сам видео доста људи који су тотално психички поклекли и изгубили контролу над собом – и то бивши криминалци који су навикли на много штошта, али услови у базелском притвору су прави ужас. Тако нешто нисам уопште замишљао да постоји.

Према његовим речима и они који су седели по разним затворима у Европи од Шпаније до Марока су рекли да тако нешто никад нису доживели.

– Замислите да сте 23 сата месецима затворени у 10 или 15 квадратних метара и можете само један сат дневно да се крећете. Ту човек кад-тад мора да пукне психички и физички. Друго је кад можете да будете у ћелији десет сати и да спавате, али 23 сата на тој ћелији – то заиста тешко може да издржи. Неки су изгледали као живи лешеви који су поред мене ходали, не знам шта су им то давали и којим медикаментима су их пумпали – прича Александер Дорин.

Мислио на родитеље

Њему су, како каже, снагу дали истина и правда.

– Мислио сам и на моје покојне родитеље и на оно што су они доживели у Другом светском рату и рекао сам себи да ћу некако и ово издржати. Ту је затим подршка људи и разгледнице које су стизале. Што сам дуже био унутра, то је било више реакција са стране. Није само то да људе држе 23 сата затворене у ћелији, него им забрањују и сваки контакт са породицом. Више од два месеца ми нису дали да се обратим пријатељима, забранили су ми да решим финансијску ситуацију и некако спасем кућу, јер је требало да уплатим хипотеку, да примим кирије од станара. Лагали су ме да то није могуће из затвора, иако има социјално одељење које је за то надлежно.

Намештање као Асанжу

С обзиром на то да је судски поступак у току, Дорина смо питали шта може да каже о оптужници.
– Званична оптужница је да сам трговао и био умешан у трговину канабисом. Почели су од пар килограма и стали су код 200 килограма, значи, сваких неколико недеља су подизали и подизали количине, тако да сам на крају престао да разговарам с њима јер сам видео да то нема никаквог смисла.
То га је, како каже, подсетило на Асанжов случај, коме су исто тако наместили силовање у Шведској.

Дорин је ходао недељама у истој знојавој гардероби по највећим врућинама јер су му рекли да немају ништа да му дају за преобуку.

– Комесар се драо на мене и вршио притисак тако да је од почетка до краја то била тортура у правом смислу речи. После пар дана људе су са те затворене притворске јединице пребацивали на отворену, где бар можеш да седиш, играш шах и причаш, чак су и убице, силеџије и дилере најтежим дрогама после недељу-две пребацивали на отворену притворску јединицу. Мене су пуних два месеца држали искључиво на затвореној – наглашава Дорин.

www.vesti-online.com/Vesti/Svet/523226/Aleksandar-Dorin-na-slobodi-1-Istina-pomogla-da-izdrzim-uzas

1 глас