Поступци пред међународним арбитражним судовима постали су веома уносан посао. Компаније (најчешће америчке), све чешће туже европске државе због наводне штете која им је нанета неким законом. Међународни концерни добијају скоро сваки овакав спор, а жртве су најчешће мале државе. Међутим, нису ни оне најмоћније поштеђене. Немачкој прети да плати скоро пет милијарди долара само у једној тужби, Канада је већ осуђена да плати скоро пола милијарди долара, а против Шпаније спор води 20 компанија од којих неке потичу из ове земље, али вешто користе рупе у систему.

Већају иза затворених врата, а одлучују о милијардама евра. Њихове жртве су најчешће државе, некада и мултинационалне компаније. Ако је неко читајући помислио на неко тајно братство, као што су масони, или на мафију, погрешио је. Ради се о нечем још горем и бескрупулознијем: о међународним арбитражним судовима.

Све више концерна све чешће пред овим судовима тужи државе и то када год помисле да су им послови, односно приходи угрожени. Када победе у поступку трошкове сносе порески обвезници.

Далеко од очију јавности око целог система арбитраже развила се једна приватна индустрија која се нагло развија. Арбитражни судови су одавно постали пример за углед како може да се развија посао. Одличан пример за то нуди немачки закон о изласку из коришћења атомске енергије.

Када је у марту 2011. после удара цунамија дошло до хаварије у атомској централи Фукушима у Јапану, свет се суочио са до тада најреалнијом опасношћу атомске катастрофе, такозваним ГАУ (скраћеница од немачког израза за „највећу замисливу несрећу“). Кабинет канцеларке Ангеле Меркел је због тога после опсежних консултација одлучио да Немачка полако затвори своје атомске централе.

Немци никада нису били одушевљени атомском енергијом, макар се она користила у мирнодопске сврхе. После катастрофе из Другог светског рата многи грађани су се питали шта би остало од Немачке да Трећи Рајх није у догледно време могао да буде поражен конвенционалним оружјем. Да ли би Американци тада једну атомску бомбу бацилли на неки немачки градић уместо на Хирошиму?

Осим тога, ни једна технологија није потпуно сигурна, па ни атомска, што се видело приликом несреће у Чернобилу.

Немачка, међутим, нема довољно капацитета за производњу струје од снаге воде, угаљ загађује околину скоро као и атомска енергија, а добијање електричне енергије из обновљивих извора ранијих деценија није било толико развијено као данас.

Захукталој немачкој привреди шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века струја је била преко потребна, па је решење нађено у изградњи атомских електрана. Оно о чему нико тада није размишљао јесте да ова постројења граде искључиво моћни мултинационални концерни.

Одмах после одлуке немачке владе да полако затвара атомске централе, али и да на разне начине ограничи коришћење струје добијене из атомске енергије у иностранству, велики енергетски концерни су одмах одлучили да крену у контранапад.

Тужба Уставном суду има мале шансе за успех, а не могу сви ни да траже међународну арбитражу. Једино је „Ваттенфалл“ у доброј ситуацији, јер је седиште овог концерна у Шведској, а не у Немачкој.Он је због тога ангажовао адвокате, пресавио папир и тужио Немачку пред арбитражним судом у Њујорку. Чак 4,7 милијарди евра жели „Ваттенфалл“ од немачке државе. И то не зато што сматра да му је причињена реална штета, већ као одштету за изгубљену добит. Тај новац ће у случају победе пред судом доћи из џепова немачких грађана. Пресуда је обавезујућа и нико не може више да је оспори. Поступак, међутим, још траје.

Немачки правни стручњак Маркус Крајевски мисли да тако нешто није у складу са демократијом, и највећи проблем види управо у арбитражним судовима и начину на који се организују и поступају.

Овај професор међународног права пише: „…Судије пред овим судовима често се као главним послом баве адвокатуром. Зато неретко имају економски интерес да их редовно бирају да суде. Због тога не могу да буду независни од система. Надаље, судови најчешће заседају иза затворених врата. Све што твори један судски поступак у некој правној држави овде недостаје…“

Са друге стране, док порески обвезници због одлука ових судова морају да сносе трошкове, радост стиже од адвоката и њихових канцеларија.

Од деведесетих година прошлог века број тужби концерна против држава је са нуле скочио на 600. Одавно су се неке адвокатске канцеларије специјализовале за овакво пословање. Адвокати ангажовани у оваквим поступцима зарачунавају и до 700 долара по сату за своје услуге. Најчешће једна оваква тужба доноси адвокату између 15 и 30 милиона долара.

У адвокатури зато влада расположење слично оном у неком казину: сви очекују велику добит. Банке, хеџ фондови и осигуравајући заводи инвестирају сваке године у све боље тржиште тужби пред арбитражним судовима. Финансијер процеса може добро да заради.

„Бурфорд“ је највећи амерички финансијер судских поступака и своје зараде је од 2011. повећао за девет пута. Његов конкурент из Велике Британије, „Јуридица“, увећао је зараду за 578 одсто.

Финансијери процеса у англосаксонском свету нису ретка појава. Постоје одавно. Њихова сврха је да новчано помогну странку у поступку и то чине ако процене да клијент има добре изгледе да победи. Зарада од пресуде се затим дели.

Финансијери не помажу само сиромашне који немају довољно пара да плате адвокате и судске трошкове, већ и мултинационалне компаније. Разлог за ово лежи у жељи богатих клијената да поделе ризик и могуће трошкове.

Канадски професор економије Гус ван Хартен вршио је истраживања поступака пред арбитражом. Он ову браншу назива „послом од више милијарди за све учеснике“. У свом интервјуу за један немачки лист, ван Хартен каже: „…Постоји невероватан потенцијал раста. Постоји ризик да ово постане нови начин да се узима новац из државних буџета…“.

Готово да нема земље против које постоји толико арбитражних поступака као што је Канада.

Недавно је један амерички концерн добио спор против Канаде. Поступак је покренут, јер је ова држава из еколошких разлога забранила изградњу каменолома. Због тога она сада мора да плати одштету од 300 милиона долара. При томе концерн у пројекат није уложио ни један једини цент!?!

Други сличан случај одиграо се у Шпанији. Влада ове земље је због притиска ЕУ да уведе штедњу смањила субвенције за соларне паркове. Због тога 20 концерна води спорове пред међународним арбитражним судовима против Шпаније која је ионако презадужена. Ако изгуби ове процесе земљи прети банкрот.

Међу тужиоцима су и концерни који су своје инвестиције започели пошто је влада у Мадриду одлучила да смањи субвенције. Очигледно су ове фирме шпекулисале да ће њихова тужба да прође. Доказ за ову тврдњу је и чињеница да су и домаће фирме покренуле тужбе пред међународним судовима, али преко својих ћерки фирми у иностранству.

Професор права Хозе Мариа Бенеито, и посланик владајуће партије Партидо Популар, је сигуран: „…Постоје фирме које су у Шпанији инвестирале само да би нас после тужиле. Цео систем је постао перверзан!“

Селвин Зајдел је њујоршки адвокат који се специјализовао за тужбе пред арбитражним судовима. Он планира још лепшу будућност: „…Размишљамо о креативним финансијским продуктима. Теоретски је могуће овакве тужбе увезати у један пакет и изнети на берзу. Тиме би се минимализовао ризик за све стране…“.

Тако би концерни могли да туже државе, а инвеститори би могли да купују тужбе као такозване берзанске деривате. Зајдел очекује ренте и до 400 одсто! Једино је трговина дрогом исплативија.

Замислите да се неко клади у исход неког редовног судског поступка. То би на крају довело до тога да судије суде како им се финансијски највише исплати. И они сами би могли да купе акције случаја који воде и да тако имају интерес да пресуде у корист странке која је изнела акције на берзу.

Европљани су уочили проблем са арбитражним судовима и у преговорима са Сједињеним Државама око ТТИП споразума о заједничком тржишту инсистирају да се уведу јасна правила и да се организује стални суд са сталним судијама. Америчка страна, међутим, отеже преговоре по овом питању. Вашингтон, очигледно, има интерес да компаније узимају паре од европских држава. На крају крајева, огромна већина тих фирми потиче из САД-а, и све оне су великодушни финансијери америчких политичара. Систем је, заиста, постао перверзан.

Фридрих Емке (дописник из Франкфурта) / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/americke-kompanije-pritiscima-i-prevarama-uzimaju-ogroman-novac-iz-budzeta-evropskih-drzava/

0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ