Пише: Владимир ПАВЛЕНКО

        СИТУАЦИЈА у Сирији и у вези с њом веома се погоршала. Судећи по понашању и реторици америчке дипломатије, скоро да су исцрпљене резерве за „мировне“ споразуме.

        Преговори су вођени ради преговора и самим тим се претварали у обичну формалност.

        Ситуација се полако креће ка новој „Карипској кризи“, а то да се повећава вероватноћа за такав смер догађања било је јасно још пре око годину дана када је почела операција руских Ваздушно-космичких против Исламске државе и других екстремистичких организација.

        О чему су вођени преговори? И о чему се уопште могло толико „преговарати“ када је распоред јасан до најситнијих детаља и у теорији и у пракси (на карти), кад су све стране изнеле аргументе, изразиле забринутост итд.

        По мом мишљењу, није се преговарало о Сирији, него „под изговором“ Сирије.

        Разговор се водио о „реалном статусу“: да ли ће Русија пристати да се под највећим притиском повуче и попусти или неће?

        Под БИЛО КОЈИМ условима да попусти – „не губећи достојанство“, не директно, за одређене повластице, укриво, укосо, било како. Али, да – уступи, чак не Сирију, а утолико пре, не Башара Асада – ради се о већем. О томе да, ако не чак читав свет, али део овог света који разуме, фиксира и „утуви“ једном заувек: хегемон остаје хегемон, а онај међу „домородачким“ елитама који иступи против њега – дан један неће проживети спокојно. Биће бичеван јавно и за пример и изопштен „из добробити руковања“.

        Груби испад новопеченог шефа британског МИП-а на рачун „Русије као „земље-отпадника“ због Сирије“ – управо је о томе и ни о чему дугом.

        Наравно, истина је да одлазећи председник САД – Афро-Американац – нема шта да поднесе као оправдање за осам година дугог седења у Белој кући сем авансно додељене Нобелове награде и погрома по квартовима тамнопутих („Obamacare“ се не рачуна, за разлику од расног питања – то је унутрашња ствар Америке). Ипак, то је лични проблем Обаме. Америчка и читава западна политичка класа углавном је већ равнодушна и заборавиће га.

        У питању је – судбина хегемоније као такве.

        А нама представници те „класе“ говоре отприлике следеће: „Па, ви сте се од горбачовских времена увек играли компромиса, попуштали, куд сад ударате? Сви рачуни ваших „птичица“ су познати, све активе и некретнине ми држимо под контролом, што се „пренемажете“? Каква, до ђавола „међународна руда“, то јест, „право“? Хоћете све да урушите? Ви немате смелости да то урадите! Ви – до ушију седите у нашем калу, улазили сте корак по корак, код нас су сви излази, нема вам пута назад. Ништа нећете добити, само ћете изгубити. Наравно, и ми ћемо са вама изгубити, али ми – понешто, а ви – све. Хоћете ли да пробате? … Да видимо…“

        Отприлике о томе се води разговор. Он се не односи само на судбину народа, него пре свега елита које иза леђа магарче народе тргујући њиховим интересима током читавог послератног времена, на читавом Западу и већем делу „трећег света“, а после 1991. – и на постсовјетском простору.

        То је само на речима „пут Кастело“, западни и источни Алеп, „Џебхат Фатах аш-Шам“ (или „ан-Нусра“) „умерени“ опозиционари и остало. Све то су изговори за настављање главног разговора.

        Они више од нас не траже, као раније, отворену предају, делују заобилазно. Кажу – хајде да се договоримо о примирју, слажемо се. Само, ви се претварајте као да не видите да су „аш-Шам“ и „опозиција“ – она иста „ан-Нусра“ коју ми (Американци):

        – нисмо бомбардовали због тога да „цивилно становништво“ не би страдало. У ствари, да јој не бисмо нанели губитке (па, замолили смо саудијске пријатеље да их мало причувају, али је и нама самима потребна Нусра, иначе, ко ће радити прљаве послове?;

        – након што смо их „предали“, према јулском споразуму у Москви, хитно смо им променили име да би их извели изван ваших (руских) удара;

        – сада их извлачимо из неприлика ради прегруписања снага и додавања муниције под плаштом „умерених“, иначе, ви ћете их докусурити.

        Кажу – хајде да мало играмо наше „игре“. Ви признајте опозицију за „умерену“ – они су дању заиста умерени, кад добијају нашу помоћ, а екстремисте, као што знате, „не подржавамо“. А то што се они ноћу преодену и са том нашом помоћи ратују већ као „Нусра“ или Исламска држава, онда ви, на пример, немојте ноћу да летите да не би то видели, као Сиријци, они не лете. А боље и дању не летите да не би приметили како и чиме их конкретно подржавамо.

        Хајде да формирамо „зону забрањеног лета“, као у Либији; зашто сте Либију предали, а Сирију нећете? Зашто вам је тај Асад дражи од Гадафија? Што је тада био Медведев, а сада је Путин – није било принципа, а сада су се појавили? Шта ће то нама?

        Нама је пут Дамаск-Багдад-Техеран потребнији него вама. Зато што смо ми садашњи хегемони, а ви – бивши. Зар ви не желите да се иза кулиса дружите са садашњим хегемонима? Ви се заклињете да делите „универзалне вредности“…

        Шта ми радимо у Сирији? Као у Шпанији крајем 30-их, бранимо човечанство од фашистичке нечисти и нељуди.

        У Сирији бранимо мир држава, и колико год да су несавршене, али су националне државе и против „глобализованог“ варварства транснационалних корпорација, пре свега банкарских.

        Тактички – није само Американцима било „до гуше“ неопходно да се „договоре“ с Русијом, него је то било и лично потребно Керију и Обами, уз то – пре избора. Тако произлази да је Обама, ето „одрадио Нобеловку“ и „остао у историји“. Демократе су – дошле до избора са „веселом“ нотом на међународном дневном реду.

        Односно, Обами, Керију& Хилари Клинтон, било је потребно да се зауставе борбена дејства код Алепа дотле док се град у потпуности не нађе у рукама сиријске армије, јер ће то покрити канале снабдевања бојовника „умерене“ опозиције, Исламске државе и ан-Нусре, путем који једини пролази преко њега и који је зато и стратешки.

        То је – руско-амерички аспект глобалних позиција, али, наравно, није и једини.

        У ствари, САД – нису никаква суперсила, већ шопенхауерска „гомила мишића“ на чијем рамену се налази мала глава глобалне олигархије и том гоблину показује маршруту којом треба да иде. САД немају сопствене „унутрашње ствари“, то је вештачка творевина састављена по масонском стандарду „једна земља – једна Велика ложа“.

        У САД је, за разлику од Европе, Велика ложа у свакој држави – не тужилац, него „државни тужилац“. Министарства се називају „департманима“, а министри – „секретарима“.

        Према сведочењу истраживача неких тамних страна америчког политичког живота, у низу званичних, али поверљивих докумената, фигурира формулација „САД или било који други политички субјект“, што је једнако познатом „самоопредељење све до отцепљења“.

        Према томе, у име Америке са нама „дијалог“ не води подметнута личност, Џон Кери, него глобално-олигархијски капитал, чије марионете су без претеривања, скоро сви статисти америчке политичке сцене. Интереси тог капитала добро су познати: коначно поново расподелити свет и нацртати његову нову политичку карту на коју ће уместо уништених држава (укључујући САД) бити назначене сфере утицаја транснационалних банака и корпорација.

        Управо о томе, још пре сто година, писао је В. И. Лењин у раду „Империјализам као највиши стадијум капитализма“, а као једину могућност за Русију да избегне ту судбину видео је њено претварање у језгро и лидера алтернативног, не капиталистичког света-система, са центрима не на Западу, него на Истоку (то је из Лењиновог рада „О нашој револуцији“, једног од последњих, датираним 1923.)

        Колико је данашњој Америци остало да живи – то се сада одлучује у Сирији, и исто то – садашњи амерички избори. Трећем рајху, чак и после шпанске „викторије“ остало је да постоји тачно шест година. „Meneh, meneh, tekel, upharsin“: „Бројао је Бог царство твоје и до краја избројао, измерен си на мерилима и нашао си се лак“. (из Књиге пророка Данила, 5. глава).

        Је ли вашингтонски Афро-Американац налик на вавилонског Валтасара, који се до миле воље ругао – рукама Исламске државе – наравно, древним светињама? А Хилари Клинтон – сва, час у белом, час у црвеном?

        Истина, народима планете тек предстоји да сазнају у какве ће се потресе претворити остварење овог библијског пророчанства.

        Превела Ксенија Трајковић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/amerikanci-gube-zivce-jer-su-shvatili-da-je-u-siriji-na-kocki-sudbina-njihove-hegemonije

3 гласa