• Времена некадашње моћи, када је америчка прерађивачка индустрија давала од 35 до 40% светске производње – давно су прошла. Данас је та цифра тек 17-19%. САД су формално трећа економија света – иза ЕУ ​​и Кине – а извозе индустријских производа (2012.) за 1.547 билиона долара, при том увозе 2.273 билиона долара. Другим речима, купују један и по пута више него што продају
  • Проблем није толико у трговинском дефициту од 726 милијарди, колико у чињеници да, на пример, Немачка (пета економија света), која има БДП 4,5 пута мањи него САД, извози индустријских производа само 0,5% мање него Америка
  • Само 200 америчких фабрика има више од 2.500 запослених. На традиционалним производним тракама запослено је свега 6% индустријских радника. Просечан број запослених у 330 хиљада предузећа је свега десетак људи. Међутим, САД спадају тек у другу десетину држава по нивоу примене робота у производњи. Предњачи Јужна Кореја са 396 робота на 10 хиљада запослених. Следе Јапан (332 робота) и Немачка (273 робота). Ако се не рачуна аутоиндустрија, ниво САД је – 76 робота
  • Стратешка грешка идеје постиндустријализма, о којој се чуло пре више од петнаест година, показала се фаталном. Сада је само питање на који начин ће САД препустити своје лидерство – кроз релативно мирни компромис или уз покушај да се у хаос гурне максимални део планете. По свему судећи, то ће бити одлучено на предстојећим изборима за 58. председника САД, који су заказани за 8. новембар 2016. године

Пише: Александар ЗАПОЉСКИС

        СМАТРА се да је Американцима за одржавање глобалне хегемоније неопходан глобални хаос. Ово је делимично тачно, али само делимично. Јер, ескалација конфронтације САД са остатком света само је секундарна последица њихове хистеричне, недоследне и веома неодговорне спољне политике.

        Примарни и основни извор свега овог што се дешава је колапс америчке постиндустријске идеје.

        Током последњих десетак година приметан је губитак америчког лидерства у производњи индустријских производа, посебно у сегментима напредне, хај-тек индустрије и високих технологија. У суштини, Америка данас било које глобално међународно питање покушава да реши искуључиво инстурментима силе само зато, што нема ништа друго да понуди свету.

        Времена некадашње моћи, када је америчка прерађивачка индустрија чинила, према различитим проценама, од 35 до 40% светске производње, давно су прошла. Данас, је та цифра тек 17-19%. Осим тога, формално трећа економија света – иза ЕУ ​​и Кине – САД извозе индустријских производа (2012.) за 1.547 билиона долара, а увозе 2.273 билиона долара. Другим речима, купују један и по пута више него што продају.

        Проблем није толико у трговинском дефициту од 726 милијарди, колико у чињеници да, на пример, Немачка (пета економија света), која има БДП 4,5 пута мањи него САД, извози индустријских производа само 0,5% мање него Америка.

        Одлучивши да физичка локација индустрије није битна, већ да је главна ствар – чији је новац и технологија, САД нису приметиле како су слетеле са индустријског Олимпа. Ако је 40-50-их година прошлог века индустрија формирала половину националног БДП-а, а пољопривреда – четвртину, сада 79,1% – чине трговина и услуге.

        Колапс идеје постиндустријализма постао је очигледан 2009. године, када је удео америчке индустрије у укупном светском обиму пао на 16,9%, док је удео Кине порастао на 22%, а ЕУ – 21,3%.

        Од 2000. до 2009. године, Америка је у индустријском сектору изгубила 6 милиона радних места. А када се узме у обзир одређени мултипликатор – то је онда још 8,5 милиона, јер радник у прерађивачкој индустрији генерише у просеку 1,4 радних места у привреди као целини. Штавише, ако је број запослених у производном сектору опао само за трећину – данас запошљава 12 милиона људи, онда је број америчких научника и инжењера опао за половину, 887 хиљада.

        Самим тим почео је процес не само деиндустријализације, већ и општег технолошког заостајања. Званична статистика Сједињених Америчких Држава покушава да ову чињеницу замаскира растом националних расхода за истраживања и развој, указујући да је 2005. године у ту сврху било утрошено 158 милијарди долара, а у 2011. години већ 201 милијарду долара. При том се прећуткује да је због инфлације у овом периоду, 1 долар 2011. године био само 62 цента 2005. године. Гледајући на тај начин, за истраживање и развој САД су 2011. године потрошиле 21,2% мање новца него 2005. године. А потреба истраживачких пројеката за новцем се значајно повећала.

        Међутим, Америка не би била Америка кад не би покушала да на брзину све преокрене. За разлику од ЕУ, корпорације у САД су успеле да притисну синдикате и добију њихов пристанак за смањење  зарада за 15%. Плус, због „револуције шкриљаца“, којом су предвиђене ниже цене домаће енергије, рачунају да ће им то обезбедити још око 12-17% уштеда у трошковима. И, наравно, акценат је стављен и на технолошку револуцију. У металургији (на технологију редуковања гвожђа), базној електроници и рачунарској технологији (на технологију сафирног стакла), аутомобилској индустрији (електрични аутомобили и акумулатори), нанотехнологију (тачније, максимално ширење њихове примене од соларних панела до хране) и био-производњи (првенствено у медицини).

        Необично, на листи приоритетних циљева не појављују се роботи, иако се роботика у производњи активно користи. Данас, само 200 америчких фабрика има више од 2.500 запослених. На традиционалним производним тракама запослено је свега 6% индустријских радника.

        Истовремено, просечан број запослених у 330 хиљада предузећа је свега десетак људи. Међутим, САД спадају тек у другу десетину држава по нивоу примене робота у производњи. Предњачи Јужна Кореја (396 робота на 10 хиљада запослених). Следе Јапан (332 робота) и Немачка (273 робота).

        Ако се не рачуна аутоиндустрија, ниво САД је – 76 робота. Релативно високо место у роботизацији индустрије Америка има само у аутомобилској индустрији, где је четврта (1091 робота). Поређења ради, у истој индустрији Јапан има – 1562, Француска – 1137, а Немачка – 1133 робота на 10 хиљада запослених.

        Важно, чак и кључно постаје питање вероватноће успеха америчке реиндустријализације. На први поглед, може изгледати да су шансе готово апсолутне. У јануару 2010. године, Обама је позвао Америку  да у наредних пет година удвостручи извоз индустријских производа.

        Планове да врати своју производњу у САД најавио је Apple. Сличне послове започеле су и корпорације General Electric, Foxconn и Caterpillar. Штавише, GE намерава да поново највећи део профита оствари од реалне производње, а не од финансијских операција, како је то било у протеклих неколико година. Нешто слично се појавило у саопштењу за јавност Lenovа. Међутим, након пажљивијег посматрања, слика добија друго, понекад чак и супротно значење.

        Већ је јасно да идеја јефтине енергије шкриљаца у САД није успела. Она се заснивала на високим ценама нафте, од 100 долара по барелу или више. Претпостављало се да ће на домаћем тржишту угљоводоник из шкриљаца бити испоручен до потрошача за 24 долара. Садашњих 65 долара по барелу су америчку револуцију шкриљаца потпуно сахранили. Самим тим уништена је и нада да ће добити будуће уштеде у енергетским трошковима.

        Технологија редуковања гвожђа је несумњиво добра ствар. Али, против ње делују два фактора. Прво, глобална економска криза већ трећу годину заредом доводи до смањења тражње за тим металом. У свету постоје вишак челичана и општа презасићеност овим производима. На тај начин, метал, добијен новом технологијом, могуће је продавати само кроз смањење традиционалне производње. А то занчи да се ради о супституцији, а не о развоју. Друго, уштеда коју пружа DRI технологија, заснива се на могућности производње челика директно из руде, заобилазећи фазу топљења ливеног гвожђа. Самим тим, обим раста ове супституције ће неминовно довести до затварања фабрика ливеног гвожђа. Сходно томе, и до раста незапослености, што такође утиче на логистику.

Напуштени привредни гигант у Америци

        И тако је свугде. У Apple-у много говоре о намери да изграде фабрику у граду Меси, држава Аризона, али од планираних 100 милиона долара инвестиција нико пару још није видео. Па и у случају реализације пројекта, у САД се предвиђа пребацивање производње само одређених модела Apple, а не читавог асортимана њихових производа.

        Произвођачи кућних апарата Whirpool и лифтова Otis, обећавају да из иностранства врате максимално само део својих капацитета. Једино достигнуће, које Америка као адут за будућу технолошку супериорност има електрични аутомобил Tesla и најављени погон за производњу неких нових „великих акумулатора“. Али, све ово је донело америчкој прерађивачкој индустрији само 650 хиљада нових радних места.

        У најбољем случају, до 2024. године ће програм реиндустријализације донети само 2,5 милиона радних места. У поређењу са 6 милиона радника који су раније изгубили посао – ове бројке делују прилично бледо. Осим тога, остаје проблем кадрова.

        Како причају у Apple, када су градили фабрику у Кини, извођач је пре рока изградио производну халу, а ангажовање радника са потребним квалификацијама трајало је само три дана. Тако је већ после максимално две недеље производња могла да почне.

        У САД, за сличне акције потребно је најмање осам месеци.

        У принципу, не изненађује што су се жеље председника Обаме о дуплирању индустријског извоза САД оствариле само до пола. Уместо двоструког раста, остварена је само трећина. При том, од 191 милијарди укупног извоза – најбрже расте извоз горива. Пре свега – бензина чији је извоз порастао 114%. На другом месту су нафта и гас – 68,3%. У просеку, извоз сировина је порастао за 32,7% (у овом контексту, Русија има апсолутно супротне тенденције – извоз сировина се постепено замењује извозом прерађевина).

        Са индустријском робом ствари стоје веома лоше. Раст није остварен.

        Остварено је само смањење негативног трговинског биланса за 0,78%. Америка и даље купује за трећину више индустријске робе него што је сама продаје. А растући дефицит државног буџета јасно показује да сви они постиндустријски филмови и ланци брзе хране не могу обезбедити глобалну доминацију америчкој националној економији. Никако.

        Иако САД и даље остају трећа, по нивоу БДП, економија света, индустријски капацитети за светску доминацију су им испарили.

        У складу с тим је Вашингтон и започео глобалну експанзију у Европу, чији је потрошни материјал постала Украјина. Желе да под своју неподељену контролу узму европски удео у глобалној прерађивачкој индустрији. Да би, када је споје са својом, добили 38%. Самим тим ће сигурно повратити светско лидерство, на основу кога ће имати прилику да подреде себи БРИКС, интегришу се у кинески „нови пут свиле“ и осигурају Америци ведру будућност до средине текућег века.

        Али, планови се не одвијају онако како су замислили њихови аутори.  Русија не ратује са ЕУ. Украјина је постала бескорисни кофер без дршке. Исламска држава се на Блиском истоку отргла контроли. Антируске санкције су само убрзале процес руско-кинеске интеграције и консолидацију економије БРИКС. Упркос агресивној војној реторици, САД полако схватају да Америка више није најмоћнија у свему, чак да ни у једној области – не доминира.

        Стратешка грешка идеје постиндустријализма, о којој се чуло пре више од петнаест година, показала се фаталном. Сада је само питање на који начин ће САД препустити своје лидерство, кроз релативно мирни компромис или уз покушај да се у хаос гурне максимални део планете. По свему судећи, то ће бити одлучено на предстојећим изборима за 58. председника САД, који су заказани за 8. новембар 2016. године.

        Превод: Срђан Ђорђевић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/amerikanci-prave-globalni-hos-jer-vise-nemaju-industriju-za-globalnu-dominaciju

1 глас