Пише: Јевгениј САТАНОВСКИ
БОРЦИ Исламске државе потиснули су 11. децембра из Тадмора, историјске Палмире, Асадове снаге и по други пут заузели тај провинцијски град од светског историјског значаја, стратешки не толико важан.

Индикативно је да се офанзива пет хиљада војника са тенковима, оклопним транспортерима и ракетном артиљеријом одвијала на пустињском терену и то у дужини од неколико стотина километара, али је ниједна Асадова обавештајна служба није приметила, што наводи аналитичаре на помисао о могућој издаји на највишем нивоу од стране команде сиријске армије и њених обавештајних служби.

Посебна је тема одакле се створило тих пет хиљада војника Исламске државе, када се зна да је у Мосулу, који држе под „опсадом“ САД и њихови савезници, у тренутку заузимања Палмире од стране исламиста, остало, по проценама „антитерористичке коалиције“, 3-5 хиљада бораца.

Они су делимично дошли из Мосула, упркос томе што су пут ка сиријској Раки у то време већ затвориле снаге Багдада и његових савезника које су опседале Мосул. Делимично су се састојале од сиријских одреда ИД који је требало да држе саму Раку.

Ти одреди су престали да бране Раку чим су САД саопштиле да је напад на тај град одложен за најмање два месеца.

Како су ти одреди напустили Раку пред носом курдских и турских снага које се надмећу за право да је – заједно са Американцима – освоје?

Како су непримећени стигли до Палмире са свом својом тешком ратном техником – непримећени и од Американаца и од авијације Асада и од Ваздушно-космичких снага Русије?

Поготово што планирање такве операције подразумева професионални штапски рад, за шта џихадисти тешко да су способни.

Пола првих таласа нападача уништиле су Ваздушно-космичке снаге Русије, што није утицало на генерални исход битке: она је изгубљена.

Палмира је својевремено повраћена после сложене и пажљиво припремљене операције, која је испланирана и изведена под непосредном командом руских војних саветника. И први и други пут Сиријци су је изгубили брзо, иако су сада покушавали да је одбране, али су попустили под ударима надмоћнијих непријатељских снага.

Асадов губитак Палмире се сувише тачно поклопио са завршетком војне операције у источном Алепу, да би био случајан. Сасвим је вероватно да су САД у овом случају или директно искористиле ИД као инструмент војног притиска на Дамаск, или су зажмуриле док су га користили њихови савезници из „антитерористичке коалиције“ – вероватно Катар и, могуће, Саудијска Арабија и Турска.

Доха, Ријад и Анкара својевремено су, по потреби, координирали своје потезе у Сирији. Питање је која верзија одговара стварности. Засад је јасно једно: Вашингтон и његови савезници нису предузели и, највероватније, у будућности неће предузети никакве мере против ИД, ако та терористичка структура буде ратовала против Асада и руске војске.

Садашња ситуација у Палмири је одговор САД и њихових савезника на блиставе резултате које су Русија и снаге којима помаже постигли у Алепу. Тај град неће бити престоница сиријских џихадиста, као што је својевремено био Бенгази у Либији. Али, пад Палмире показује да је рат у Сирији далеко од завршетка.

То захтева анализу ситуације како у самој Палмири, тако и у Мосулу и Алепу. Јер, предстоје чишћење Идлиба, ослобађање Палмире, скидање блокаде са Деир ез-Зора и – није искључено – уништавање ИД у Ираку, пошто САД у пракси ништа не предузимају против те организације, пружајући јој све шансе да се одржи.

Завршетак борби против исламиста у источном Алепу довео је до великих несугласица у њиховим редовима. Део бојовника је положио оружје. Други су пристали да напусте град, пролазећи коридором који им је направљен у провинцију Идлиб, која остаје под контролом Асадових противника. Против капитулације су биле вође Џебхат Фатх аш Шама (бивше Ан Нусре) и Катаиб Абу Амара.

Они су напали штабове бригада Џејш ал-Ислам и Фејлак ал-Ислам, за које су сумњали да ће се предати, и заузели њихова складишта с оружјем. Хапсили су командире на челу са Абу Абдом аш Шејхом, који су започели преговоре са владиним снагама.

Притом су пропали покушаји да се маневрише са називима група и мења Џебхат ан Нусра у Џебхат Фатах аш-Шам, како би се компромитована структура растворила у савезу девет група.

Пропали су и покушаји да се вођство Џебхат ан-Нусре јавно одрекне алијансе са Ал Каидом, који је објавило под притиском турске и саудијске обавештајне службе.

Али је то учињено тако да је Вашингтон морао да изјави да не верује у прекид веза са Ал Каидом. Само, то не смета Вашингтону да се уздржава од ваздушних напада на положаје Џебхат Фатах аш-Шама. Ријад не може да се одрекне Ал Каиде, пошто је то – поред новца – фактор који обезбеђује нове добровољце. Међу онима који ратују у Џебхат Фатах аш-Шаму има много убеђених исламиста.

У светлу пораза наоружане опозиције у Алепу, турска Национална обавештајна организација и катарска Служба државне безбедности покушавају да трансформишу алијансу девет опозиционих група која се распада. Како сматрају у Анкари и Дохи, са Алепом као центром отпора, а тим пре ослонцем будуће експанзије антиасадових снага, сада је завршено. С тим у вези је постављен задатак да се организује централизовани сунитски отпор у Идлибу, куда одлазе бојовници из Алепа и предграђа Дамаска.

То ће омогућити да се добије на времену, избегне дефинитивни пораз и поврати борбени потенцијал.

Притом, не само да се коалиција Џејш ал-Фатах распала на групе, већ се у две највеће од њих догодио унутрашњи раскол.

Џебхат Фатах аш-Шам се поделила на присталице Ал Каиде и њене противнике. Главни опонент просаудијским елементима је Јорданац Абу Хадиџа ал Урдуни, који је тесно повезан са обавештајном службом Јордана.

Ахрар аш Шам се поделила на присталице селафија и Муслиманске браће. Ту групу су финансирали Ријад и Анкара. Између њихових креатура је дошло до конфликта.

Катар и Турска се труде да сачувају централизовани сунитски отпор у Сирији и да му „ушприцају“ идеологију Муслиманске браће са политичком легитимизацијом на Западу. Још настоје да га позиционирају као главну опозициону снагу која би требало да буде уграђена у будућу државну архитектуру Сирије.

Смисао Керијевих предлога је био да спасу опкољени исламисти, како би се иницијатива избила из руку Москве. У Стејт департменту су сматрали да ће ново хуманитарно примирје помоћи противницима Асадовог режима да се прегрупишу и утврде барем у једном делу источног Алепа.

Зато је генерално важно не дозвољавати Западу да преузме информативну и политичку иницијативу у сиријском сукобу.

Треба обратити пажњу на став Пекинга, који је почео да појачава подршку Москви у УН. То је изузетно уплашило Запад.

Међутим, задатак свргавања Асада, који су својевремено поставили Ријад и Доха, нико није скинуо са леђа Анкаре и Вашингтона.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/amerikanci-turci-i-saudijci-organizuju-u-idlibu-centralizovani-sunitski-otpor

2 гласa