А ТО ЗА СРБИЈУ МОЖЕ БИТИ СЛАМКА СПАСА И ШАНСА ДА БАР НАРЕДНИ ИЗБОРИ БУДУ СЛОБОДНИ

  • Размере цензуре и застрашивање бирача сведоче да Господар Србије данас осећа страх од губитка апсолутне власти, и стрепњу од њеног значајног ограничавања
  • А свако ограничавање власти у којем она од неограничене и апсолутне опада до ограничене и контролисане, заправо је значајан прогрес и довољан разлог за хистерично узнемирење Господара Србије
  • Ако се подсетимо резултата прошлих избора, видећемо да је од 3,5 милиона гласајућих, око 48 одсто бирача обезбедило Вучићу 158 посланичких мандата. На предстојећим изборима гласаће барем четири милиона, а подржаће га значајно мање бирача. Уз вероватну претпоставку да ће цензус прескочити више политичких групација него што се то догодило на прошлим изборима, те да ће растур бити мањи – није немогуће да СНС неће имати већину да влада самостално

Пише: Славко ЖИВАНОВ

        РАЗМЕРЕ цензуре и филтрирања информација, застрашивања бирача, и фарсично препуштање приученим и примитивним квазиновинарима хушкачима попут Митровића и Вучићевића да спроводе агитпроп акције његове политичке опције, указују на велику нервозу, забринутост, а можда и очајање доскора неприкосновеног Господара Србије.

        То што се Вучић насанкао верујући да му ова двојица, заједно са Весићем и екипом могу помоћи у било чему, није чак ни битно, но последица његовог убеђења у функционисање добитне формуле коју, сви они заједно, наводно обезбеђују, јесте да Господар Србије данас осећа страх од губитка апсолутне власти, и стрепњу од њеног значајног ограничавања.

        Свако ограничавање власти у којем она од неограничене и апсолутне опада до ограничене и контролисане, заправо је значајан прогрес и довољан разлог за хистерично узнемирење Господара Србије.

        Елем, његови свакодневни позиви на помоћ и референдумско опредељивање народа за њега, председника Владе Србије, уз тврдње да ће се сви други ујединити против њега и тиме онемогућити избор кандидата СНС за мандатара – јесу непристојни, али нису бесмислени.

        Ако се подсетимо резултата прошлих избора, видећемо да је од 3,5 милиона гласајућих, око 48 одсто бирача обезбедило Вучићу 158 посланичких мандата. На предстојећим изборима гласаће барем четири милиона, а подржаће га значајно мање бирача.

        Уз вероватну претпоставку да ће цензус прескочити више политичких групација него што се то догодило на прошлим изборима, да ће растур бити мањи – није немогуће да СНС неће имати већину самостално. Притом треба имати у виду да им је пожељна оптимална комотна већина која свакако није бројка 126 (а и ту је бројку тешко досегнути) јер доноси релаксиран степен властодржачког самопоуздања.

        Највећи непријатељ тог самопоуздања су коалициони партнери, јер многи, рецимо Расим, имају низак праг толеранције за евентуално престројавање. Ни остали са Вучићеве листе нису много бољи што не значи да једва чекају да промене дрес, него значи да им, у првој фази, енормно расте апетит.

        Зато је прва последица коју доноси танка победа СНС дестабилизација апсолутне Вучићеве власти, што је за њега и фрустрирајуће и ограничавајуће. Она доноси трговину великим вредностима са коалиционим партнерима, али и страх од губитка премијерске фотеље…

        На другој страни је много теже то да се рогови у врећи сложе и направе постизборну коалицију каквом Вучић плаши своје бираче и оне који су мање за њега, а више против опозиције.

        Могућности за то удруживање теоретски постоје, али оне нису вероватне. Вероватније је значајно скраћивање његових полуга власти и значајно умањивање моћи коју поседује, што није мали квалитативни помак за Србију и друштво.

        Био би то исти онај бумеранг који би премијера оштро звекнуо по глави након што га је он јуначки џилитнуо расписујући изборе.

        Зашто Вучић плаши своје бирачко тело удруживањем опозиције – једном тако маловероватном претпоставком?

        Реч је о скривању истинских разлога. Када би својим бирачима рекао истину, указујући им на пропорционалност између бројности подршке и количине моћи коју прижељкује, то не би наишло на разумевање. Ако би био довољно глуп и рекао шта заправо хоће – то не би добио.

        Друго, жели да активира своје бираче, консолидује их и динамитузује, и треће, важно као и прво, да бираче који су млаки у подршци њему, али снажни у противљењу опозицији убеди да гласају за њега.

        Истовремено зна да тим бирачима нису прихватљиви његови кадрови, његова посланичка листа „с коца и конопца”, зато истура себе, вапије за подршком Вучићу-премијеру и зато је све камуфлирао формулом по којој му је потребна што већа подршка јер ће се на супротној страни сви удружити против њега.

        Али, на жалост, опозицији не може поћи за руком масовније удруживање не само због тога што су многобројни, непомирљиви, препотентни и егоистични, него што с једне стране постоји тежак сукоб њихових политичких програма, а на другој страни – некима је Вучић згоднији коалициони партнер због вредности компензацијâ које им обезбеђује.

        Али, опозицији може поћи за руком да прихвати обједињење у апелу бирачима да изађу на изборе масовно, гласају пре свега за демократију и тиме не само ограниче моћи садашњег Господара Србије, него и значајно допринесу предусловима за формирање владе која неће имати апсолутну подршку једне странке и уз коју ће бити лакше изборити се да се садашња политичка и друштвена атмосфера деконтаминира и демократизује бар до нивоа да у догледно време можемо имати слободне и фер, демократске изборе.

        И у тој влади велику улогу могла би да има СНС, али под утицајном контролом Скупштине и без Вучићеве апсолутне власти.

        У овом тренутку изгледа да се не доводи у питање победа СНС, али се и те како може довести у питање наставак Вучићеве апсолутне владавине, а то за Србију може бити сламка спаса.

fakti.org/srpski-duh/aprilski-izbori-nece-dovesti-u-pitanje-pobedu-sns-ali-mogu-vucicevu-apsolutnu-vlast

Прочитај без интернета:
0 гласовa