Народна банка Србије има две могућности шта да ради са девизним резервама: да их остави на рачуну неке од великих светских банака или да их пласира директно у привреду Србије. Уместо тога, она се одлучује за трећу солуцију: депонује их у релативно малу банку у иностранству која та средства преко више повезаних лица враћа у Србију да би за свој и рачун овдашњих политичара куповала државне обвезнице и обрадиво земљиште. Пошто на овај начин Србија трпи губитак од четири одсто годишње, депонована средства биће потрошена за највише 25 година.

Почетком 2015. године у је Београду основана „Мирабанк“ а.д. са основним капиталом од 15 милиона евра, прецизније 1.790.700.000 динара. Уплату је извршио власник поменуте банке, холандско привредно друштво „Дуинграаф Финанциал Инвестментс Б.В“ из Амстердама.

У међувремену је ова банка добила и дозволу за рад, коју јој је издала Народна банка Србије.

И ако не постоји нигде другде у свету осим (за сада само на папиру) у Београду, где је на адреси Шпанских бораца 3 изнајмила неколико просторија, ова банка најављује изузетно значајне инвестиције у Србији, у висини од чак пет милијарди долара.

Тај новац у овом тренутку немају ни „Мирабанк“, а нема га ни његов оснивач, али ће он убрзо стићи и то од Владе Републике Србије.

Онај ко покуша да пронађе „Мирабанк“ било где у свету, па чак и у Уједињеним Арапским Емиратима, одакле званично потиче њен капитал, биће горко разочаран. Нигде у свету нема банке са овим, или сличним именом.

Оснивач и тренутно једини званични власник акција ове банке, „Дуинграаф Финанциал Инвестментс Б.В“ је ништа мањи ребус. Компанија припада финансијској хоботници „Роyал Гроуп“ из Абу Дабија. То је све што о њој може да се сазна, поред адресе у Амстердаму, где јој је седиште.

Дакле, ни оснивач нема никаквих референци због којих би се неко одлучио да банци повери свој новац.

„Тхе Натионал“ је најстарији лист из Уједињених Арапских Емирата који излази на енглеском језику. У свом издању од 15. марта 2015. године ова новина је објавила један подужи чланак о планираним инвестицијама УАЕ у Африци, у коме, између осталог, наводи да је власник „Роyал Гроуп“ из Абу Дабија извесни шеик Тахнун бин Зајед ал Нахјан.

„Најплоднију земљу Вучићев режим даје Арапима дупло испод цене“

Угледни часопис „Форбес“ у 2014. години помиње поменутог шеика на месту 50 од 100 најбогатијих Арапа. По том извештају шеик Тахнун је председник борда директора и власник 5,4 одсто акција ФГБ банке („Фирст Гулф Банк“) из Абу Дабија, која је у већинском власништву владарске породице тог емирата. О неком евентуалном власничком уделу у „Роyал Гроуп“ нема ни речи.

Пошто је незамисливо да државни медиј „Тхе Натионал“ погрешно наведе власника једне компаније, који је уз све то још и члан владарске породице, нешто друго је по среди.

Одлично добро обавештени „Форбес“ покушава да утврди праве власничке односе, а занемарује оне фиктивне. Због тога овај амерички часопис у имовинској карти шеика Тахнуна не наводи да је он власник „Роyал Гроуп“, јер је стварни власник неко други. Шеик, очигледно, већ поседује искуство у закулисним операцијама.

Да је шеик Тахнун бин Зајед ал Нахјан човек од поверења емира Калифе бин Заједа бин Султана ал Нахјана, апсолутног господара Абу Дабија и председника Уједињених Арапских Емирата, који се ангажује за најповерљивије и најкомпликованије финансијске трансакције, види се и из његовог именовања за главног преговарача са врхушком немачког аутомобилског концерна ВW.

Шта шеици контролишу

ФГБ банка је уз породице Порше и Пиеч највећи појединачни власник поменутог немачког произвођача аутомобила, и због недавне афере са лажираним резултатима издувних гасова њене инвестиције су угрожене до висине од чак три милијарде долара. Прво што је самовурени шеик Тахнун урадио после постављања на место представника ФГБ-а у пословодству ВW-а било је да на рапорт у Абу Даби позове све директоре немачког гиганта, али и представнике породица Порше и Пиеч које традиционално воде главну реч у овом концерну.

Они који га познају, шеика Тахнуна описују као веома упорног човека, који се не задовољава речима, већ се занима само за бројеве и документацију истражује до најситнијих детаља. У односу на остале принчеве владарске породице Абу Дабија, не воли бахате проводе и живи релативно повучено. Има одлично професионално образовање стицано на најелитнијим светским школама.

Због свих ових својих особина, шеик Тахнун је човек преко кога највећи број чланова владарске породице Абу Дабија пере паре. Он истовремено руководи и ФГБ банком и „Роyал“ групом, која је коначни власник „Мирабанке“ у Србији, па је тако и кључни човек у операцији нове пљачке Србије.

Амбасадор и месар муљали са српски визама: Имућним Арапима обезбеђивали папире за 5.000 евра

Девизне резерве сваке државе представљају камен темељац њене монетарне стабилности. Све централне банке свој новац држе у преференцијалним банкама изузетно високог бонитета, јер се само њихове гаранције прихватају у међународном пословању.

Још од краја 2013. године Народна банка Србије своје девизне резерве постепено пребацује у ФГБ банку, која има рејтинг „А плус“, што јој омогућује пословање на међународном тржишту хартија од вредности, посебно државних обвезница.

Србија располаже девизним резервама од око 10,5 милијарди евра, а око половине те суме је на слободном располагању, док остатак чине обавезни депозити банака и резервисане гаранције за кредите јавног сектора. Новац поверен на чување ФГБ банци има каматни принос од мање од један одсто, а у појединим случајевима се зарачунава сано есконтна камата домицилне централне банке (Федералних резерви, када је у питању долар, односно Европске централне банке, када су депоновани еври). У појединим периодима она је износла и мање од 0,3 одсто годишње.

Држање девизних резерви у ФГБ банци је, очигледно, штетно по Србију јер, зато што не прати инфлацију, обезвређује депонована средства.

Овај посао је, међутим, веома уносан за властодршце у Србији.

ФГБ банка, којој је на челу шеик Тахнун, користећи средства која јој је на чување поверила Народна банка Србије, финансијски подржава „Роyал Гроуп“, коју контролише и шеик Тахнун. За почетак је предвиђена трансакција од 300 милиона долара која ће бити прослеђена „Мирабанци“.

Ову информацију на неки начин потврђује и адвокатска канцеларија „Карановић и Николић“ из Београда, која је била ангажована приликом оснивања „Мирабанке“ у Србији.

На веб презентацији поменутих адвоката појавила се вест како ће почетне инвестиције „Мирабанке“ у нашој земљи износити до 300 милиона долара, што одговара своти коју је „Роyал Гроуп“ добила из девизних резерви Србије депонованих у ФГБ банци.

Ове почетне стотине милиона долара биће употребљене као наводне арапске инвестиције у Србију. После њих уследиће даље повлачење средстава из девизних резерви ради „инвестирања“.

Арапи заинтересовани за луке у Србији

Интереси махера са државног врха

Најлукративнији посао је онај са државним обвезницама Србије које се купују уз каматну стопу од око 4,5 одсто на годишњем нивоу. Рачуница је јасна: новац Србије се „складишти“ уз трошак од 0,5 одсто годишње, али се инвестира са приносом од 4,5 одсто, што на годишњем нивоу чини чисту зараду од 4 одсто, односно четири милиона евра на сваких узетих сто милиона евра. Пошто Србија просечно годишње прода обвезница за око милијарду евра, то значи да махери са државног врха на овај начин сваке године зараде 40 милиона евра инвестирајући преко арапских саучесника.

Упроштеним речима, шема изгледа овако: Гувернер народне банке, данас Јоргованка Табаковић, по закону је једина особа која одлучује где ће се чувати државне девизне резерве, а о својој одлуци није дужна да обавести ни народ, а ни Скупштину, јер се то третира као државна тајна. Она, почевши од 2013, тај новац пребацује у ФГБ банку у Абу Дабију. Са овом банком се затим склапа уговор по коме се наше власти обавезују да један део средстава дугорочно депонују (најмање на две године, колико је потребно да се заврши „инвестициони циклус“).

Пошто није згодно да се банка, која чува наше девизне резерве појављује истовремено и као инвеститор у Србији, директор банке преко фирме коју такође контролише, а преко које већ пере паре, оснива „банку“ која нема ни педигре, ни референце, ни штедише, а реално ни потенцијалне муштерије. Тој банци се, затим, пребацују средства из депонованих девизних резерви НБС-а, која она „пласира“ кроз наводне кредите својим клијентима (чланицама исте пословне групације, у овом случају „Роyал Гроуп“), а они затим купују државне обвезнице Србије са годишњим приносом од 4,5 или више одсто.

Оваквим пословањем Србија „зарађује“ 0,5 одсто годишње, али истовремено губи четири одсто које међусобно деле овдашњи политичари и арапски шеици.

Према изјавама челника „Мирабанке“ она је основана да финансијски, кроз повољне кредите, помогне арапским инвеститорима у Србији и планира укупни волумен пословања од око пет милијарди долара. Ова банка може да даје изузетно повољне кредите, јер послује туђим парама које је добила без икакве камате, ако изузмемо оних смешних 0,5 (или мање) одсто.

ФГБ може мирно да пласира од Србије добијене девизе, јер се наша држава обавезала да један део средстава неће повлачити пре договореног рока. Осим тога, цео план и јесте разрађен са челницима ове унесрећене земље, који заузврат сваке године добијају неколико десетина милиона евра да би ћутали и жмурили.

Шта спремају Вучићеви „арапски пријатељи“ на Балкану и како Вучић помаже ИД

Велике инвеститоре не занимају државне обвезнице

Изненадно арапско инвестиционо интересовање за Србију има своју цену, која тренутно износи око 10,5 милијарди евра, колико су вредне наше девизне резерве депоноване у њиховој банци.

Да би тај новац могао да се поново пласира у Србију, овог пута под етикетом страног улагања, потребно је саучесништво највиших структура власти ове земље.

Гувернерка Народне банке Србије Јоргованка Табаковић једина унапред тачно зна када и колико средстава из поменуте суме морају да буду ослобођена за плаћање дугова или за враћање обавезног депозита банака. Због тога је њена улога непроцењива.

Сав новац који није потребан за исплате по поменутим основама може да буде „инвестиран“. Најчешће су „инвестиције“ у Србију, јер њихову безбедност и успешност гарантују саучесници из врха власти.

Како за депоноване девизе гарантује ФГБ банка, која је у власништву породице ал Нахјан, српске власти су морале пре почетка акције прања пара да нађу начин како да емиру гарантују да ће у случају непредвиђених околности (као што је долазак поштених људи на власт у Србији) новац правовремено моћи да буде повучен и враћен на рачун у ФГБ банци.

Због тога је влада Александра Вучића променила закон и омогућила и физичким лицима, обичним грађанима, да тргују државним обвезницама Републике Србије, јер се показало да велики инвеститори не показују нарочито интересовање за ове хартије од вредности. Како је принос на обвезнице виши од камата на штедњу у банкама, власт очекује да ће грађани без размишљања обвезнице куповати на секундарном тржишту уз одговарајући дисконт.

Државним обвезницама се сада тргује и на Београдској берзи, а у прва три дана примене измењеног закона, у октобру је промет износио 3,5 милиона евра. Ово показује да је власт добро израчунала да ће народ од накупаца откупљивати раније пласиране обвезнице. Минимална вредност девизне обвезнице је 1.000 евра.

После оваквих вести и емир ће пристати да се његова банка користи за незаконито реинвестирање девизних резерви Народне банке Србије. Крајем октобра НБС је на резервама имала 10,67 милијарди евра.

И ФГБ банка у Србији?

ФГБ банка је средином фебруара 2013. демантовала гласине како започиње рад на српском тржишту. Крајем новембра 2015. поједини инострани медији, који прате дешавања у банкарству и на финансијском тржишту, објавили су вест како ФГБ планира да ускоро дође и у Србију.

Осим у УАЕ, банка је тренутно присутна у Катару, Сингапуру, Лондону, Индији, Либији, Хонг Конгу и Сеулу. У Сједињеним Америчким Државама послује преко партнера, као што је „Wеллс Фарго“. ФГБ располаже сопственим капиталом од 33 милијарде долара.

Најлукративнији посао је онај са државним обвезницама Србије које се купују уз каматну стопу од око 4,5 одсто на годишњем нивоу. Рачуница је јасна: новац Србије се „складишти“ уз трошак од 0,5 одсто годишње, али се инвестира са приносом од 4,5 одсто, што на годишњем нивоу чини чисту зараду од 4 одсто, односно четири милиона евра на сваких узетих сто милиона евра. Пошто Србија просечно годишње прода обвезница за око милијарду евра, то значи да махери са државног врха на овај начин сваке године зараде 40 милиона евра инвестирајући преко арапских саучесника.

Милан Маленовић / Таблоид

извор: www.vaseljenska.com/misljenja/arapi-obrcu-devizne-rezerve-narodne-banke-srbije/

2 гласa