Потресна исповест Славише Ђураша , сина мученика Благоја кога је Азра Башић заклала: Морали су да га држе, док су му крвници кости ломили, а онда му је зарила нож у врат

 Славиша Ђураш с фотографијом оца Благоја,Некадашњи Дом ЈНА у Дервенти

ДЕРВЕНТА – Мом оцу Благоју Ђурашу крвници су прво избили зубе, поломили кости, додатно га мрцварили убодима ножа, терали га да на коленима хода по стаклу, с каишем око врата, а онда га је Азра Башић, не трепнувши – заклала! Потом су хрватски војници са припадницима домаћих хрватско-муслиманских јединица, предвођени крвавом Азром, играли око мртвог тела. Она је добитно подврискивала: „Један војвода мање“.

Овако за „Новости“ почиње потресну исповест Славиша Ђураш (40), о страдању оца Благоја, 26. априла 1992. године у тадашњем српском губилишту и паклу у дервентском Дому ЈНА.

Први пут, за наш лист износи годинама гомилану муку изазвану свирепим злочином џелата о којем бруји не само регион, већ и медији у САД, одакле је 22. новембра крвава Азра испоручена БиХ.

– Још је страшније, она је тројицу наших комшија, Радојицу Гарића, Драгана Ковачевића и Мила Кузмановића, како су ми они лично испричали, терала да лижу и пију крв из пререзаног врата мог оца. Питала их је да ли би им уместо четничке, можда више годила и слађа била усташка крв – прича са горчином Славиша Ђураш.

За разлику од Гарића и Ковачевића, Миле Кузмановић, нажалост, неће дочекати излазак монструма пред лице правде. Преминуо је недавно. Шест поломљених ребара, готово смрскана глава, ишчупани нокти, урезана четири слова „С“ на телу, као и друге муке којима су га подвргли Азра и њена сабраћа по злочину, допринели су да прерано оде са овог света.

Атмосфера и дешавања у данашњем Дому културе у Дервенти, на чијем улазу је подигнута спомен-плоча, били су девети круг пакла. Међу крвницима који су се посебно истицали у ужасном премлаћивању Благоја Ђураша били су и Дервенћани, браћа Есад и Дервиш Чавалић. Они су за то недело добили пет, односно пет и по година робије, док Азри следи суђење – за клање.

Међутим, није Азра само терала Благојеве заробљене комшије да лижу и пију крв из његовог пререзаног врата. Терала их је и да га држе, док су му крвници ломили кости. Иронијом судбине, то ће се касније показати кључним у идентификацији његових посмртних остатака.

Злочинци су учинили све да заметну трагове. Чак и лансираним гласинама да је Благоје виђен жив негде у иностранству са ожиљком на врату. Тек 2003. године, сасвим случајно, у рејону Зеленика, шест километара од Дервенте, пронађени су посмртни остаци Благоја Ђураша. Чистећи одводни канал испод пута, згранути радник „Добој-путева“ грабљама је извукао лобању и потом одвојено тело, замотано у цераду.

– Срећом, заједно са мном на идентификацију је дошао наш комшија и очев сапатник Драган Ковачевић. Он је затражио да се утврди да ли на панталонама недостаје једна пертла за каиш, пошто се присетио да је на Благојевим пукла у његовим рукама док га је, приморан, држао док су га крвници тукли. Да смо тада испустили посмртне остатке мог оца, питање је да ли бисмо данас овако могли причати о његовој трагичној судбини – завршава потресну исповест Славиша Ђураш.

ЗАРОБЉЕНА СЛАВИШИНА МАЈКА УСПЕЛА ДА ПОБЕГНЕ

Готово да нема српске породице у Чардаку а да нема белег страдања од комшија Хрвата и Бошњака, односно њихових паравојних јединица при ХВО.

– Међу заробљенима је била и моја мајка. У тој несрећи имала је срећу да је с пушком у руци на оку држи млађи муслимански војник, њен бивши ученик. Вероватно због стида али и поштовања, он се у једном тренутку окренуо, што је она, са још неколико жена, искористила и побегла. С кантом у руци мајка је превалила добар део града, прегазила тада срећом плитку Укрину, и спас нашла у касарни ЈНА – присећа се Славиша Ђураш, који је у то време страдања имао 16 година.

Само који дан пре из Чардака је успео да се спасе одласком у родне суседне Календеровце. Данас је успешан привредник и новоизабрани одборник у СО Дервента.

ШТИТИО КОМШИЈЕ БОШЊАКЕ ОД ГРАНАТА

Тог кобног и крвавог Васкрса, 26. априла 1992. , Благоје Ђураш је заробљен заједно са још око 130 мештана насеља Чардак, упадом регуларних хрватских јединица. Пре тога од смрти и било каквог малтетирања он је спасао двојицу заробљених војника ХВО. Заложио се да буду упућени у дервентску касарну ЈНА, одакле су касније пуштени на слободу. Реч је о Дервенћанину Маиду Сипићу, док се имена тог војника из Хрватске више не сећам. Комплетну бошњачку породицу Зећо, као и више других несрпских породица, Ђураш је заштитио од муслиманско-хрватских граната које су падале по Чардаку. Њихови домови нису имали бетонске плоче, па их је сместио у заклон добро заштићене гараже, заједно са угроженим Србима. А онда је упала регуларна хрватска војска. Издвојила је Србе, међу којима је било жена и деце, и одвела их у пакао Дома ЈНА.

Новости

2 гласa