Благоје Јововић, човек који је извршио атентат на Анта Павелића,кога је озлоглашени усташки вођа молио за милост, био је припадник бјелопавлићке четничке бригаде. Атентат је извршио да би осветио све жртве које су страдале од усташке руке.

Благоје Јововић пресудио је Анти Павелићу с два метка, а рекао је да је то учинио како би осветио све српске жртве које су страдале од усташке руке током Другог светског рата. Јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије. Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда, с којим је учествовао у борбама на Пљевљима.

Када је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао с дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.

После тога прешао је у четнике, код пуковника Баја Станишића, који му је пре рата био претпостављени у школи за подофицире у Билећи.

Септембра 1944. године налазио се у саставу делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре с Енглезима. За председника мисије је одређен Душан Влаховић, а за потпредседника Јаков Јововић.

Путовали су малим бродом који се звао „Тендер” од Котора до Тарантоа у Италији. Када су пристали, сачекао их је амерички капетан и одвео их у њихов клуб. После пар дана ступили су у преговоре с Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и партизана.

Благоје је у Италији боравио у разним избегличким логорима. Радио је једно време у Интелиџенс сервису и том приликом упознао Рандолфа Черчила.

За време рада у Интелиџенс сервису упознао је и неке Јевреје који су га обавестили да Анта Павелића у Италији крије Католичка црква, под лажним именом. Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и да га ликвидира.

Септембра 1947. испловио је из Ђенове за Буенос Ајрес. У Аргентини је радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац.

Благоје је био утемељивач и добротвор црквене општине „Свети Сава“, један од оснивача Удружења бораца „Дража Михаиловић” и члан управе удружења “Његош”.

Захваљујући једном бившем италијанском генералу, Павелић је откривен почетком 1957. Подаци нису садржали информацију о правом идентитету  Павелића, већ где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов рођак Благоје.

Касније им се придружио Мило Кривокапић. Донета је одлука да се атентат изврши 9. априла 1957, дан уочи прославе Дана независности НДХ. У предвиђено време Благоје Јововић и Кривокапић су се упутили у место Паламор, где је Павелић дуже живео.

Тог дана, Павелић је пошао са женом и ћерком, па су одлучили да атентат изврше наредног дана.

У среду, 10. априла у 9 часова увече, по изласку из омнибуса Павелић је посумњао у свог првог пратиоца и окренуо се и у правцу Благоја испалио неколико метака.

Јововић је потрчао за Павелићем и испалио пет метака у његовом правцу. Два метка су погодила Павелића, који се затетурао, али је погнут почео да јауче од болова и моли за милост.

Како је то изгледало можда најбоље описују речи самог Благоја Јововића о том случају, а које су записане у књизи Тиха Бурзановића “Два метка за Павелића”:

„Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осјетио, видео… Почео да виче: ”Мајку ти јебем српско-јеврејску, комунистичку! Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада. Како је носио ташну, она му испадне, са стране, у једну башту. Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега. У том тренутку помислим – боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити! Да ли да га пребијем?

Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… Али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом? И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу. Неко виче: ”Јуре, Јуре!”И пуца се према мени. Ја се окренем и пуцам у том правцу.Испалим три хица. Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом. Народ излази. Питају – шта је било ? Онако задихан, говорим им: ”Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се, па пуцају на све живо!” ”Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују. Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај“, сликовито је дочарао Јововић.

Аргентински новинари успели су да дођу до рањеног Павелића тражећи од њега интервју. Иако је био у болничком кревету, примио их је и представио се као човек „који је много учинио за хрватски народ”. Између осталог, осврнуо се се и на покушај атентата и рекао:

“Знајте, господо, атентат није извршио некакав емисар југословенског посланства, нити агент интернационалног комунизма. Иза овог крије се друга личност…”

Задобијене ране од атентата Павелићу никад се нису зацелиле, пошто је боловао од дијабетеса. Умро је у рано јутро 28. децембра 1959. у 71. години у Мадриду, од последица атентата.

После 55 година Благоје Јововић је 1999. посетио први пут СР Југославију. Допутовао је из Аргентине и посетио манастир Острог, сусрео се с митрополитом Амфилохијем Радовићем и том приликом рекао да је он човек који је убио Анту Павелића.

После тога шира јавност је сазнала прави идентитет човека који је пуцао на Павелића 1957. године у Ломас де Паламору, Буенос Ајресу. Благоје боравећи под Острогом, посетио је родно село Косић и гробље својих предака.

Умро је 2. јуна 1999. у Росариу, Аргентини, само неколико месеци после посете, прве и последње, свом родном крају.

Извор: jadovno.com

www.in4s.net/index.php/blagoje-jovovic-cetnik-koji-se-osvetio-antu-pavelicu/

Прочитај без интернета:
11 гласовa