ЈЕЛЕНА ВУКОИЧИЋ

Либералне демократе су највећи заштитници радикалног ислама који ће, ако освоји Француску, само њима моћи да захвали за свој тријумф
У својој књизи из 2016. године, састављеној од више интервјуа на различите теме, француски председник Франсоа Оланд изнео је и једну помало контроверзну и двосмислену тврдњу о једној од горућих тема у Француској – исламу и његовој (не)способности интеграције у секуларно француско друштво. На питање о преокупацији француске деснице националним идентитетом и муслиманским велом (хиџабом), Оланд је одговарио следеће: „Данашња покривена жена сутра ће постати француска Маријана (национална икона)”. На коментаре десничарских политичара да Оланд предлаже да национални симбол Француске постане жена у бурки, председник је објаснио да је својом изјавом заправо желео да истакне да је његов циљ „ослобађање” муслиманки од вела: „Ако успемо да јој обезбедимо праве услове за напредовање, она ће се ослободити вела и постати Францускиња, и даље остајући верница, ако је то оно што жели да буде, способна да постане носилац идеала. Ултимативно, у шта се ми овде кладимо? То је да ова жена више жели слободу од ропства, да вео може да буде начин заштите за њу, али да јој сутра више неће требати како би се осећала сигурном у оквиру друштва”.

Оландове речи могу да звуче примамљиво онима који не знају ништа ни о француском друштву нити о исламу, али како објаснити да у њих (и даље) верују милиони француских грађана који упорно гласају за либералне демократе у паничном страху од растуће популарности националиста. Ослобођена муслиманка која са главе скида хиџаб и прихвата своју једнакост у друштву као привилегију, а не светогрђе, популарна је тема либерално-демократског дискурса и нико не спори да је то идеал који би са радошћу дочекала већина становништва широм Западне Европе. Идеал је, међутим, једно, а реалност друго, а реалност нам већ годинама указује на то да се Оландове лепе жеље никада неће остварити ни у Француској нити било где у Западној Европи. Муслимански мигранти су у Француску почели да пристижу у већем броју средином прошлог века, од педесетих година па надаље. Ако узмемо у обзир да муслимани у већини случајева у складу са својом вером и традицијом раније од просечних Француза ступају у брак и постају родитељи, у Француској данас већ живе не само прва и друга генерација миграната већ и трећа и четврта, тако да је до интеграције, према свим релевантним мерилима, одавно морало да дође. Наиме, познато је да се успешна интеграција у већини случајева остварује већ у првој, евентуално другој генерацији миграната, када више не постоје језичке и културне баријере. Муслимани у Француској и другим западноевропским државама, међутим, углавном представљају супротан пример и познати су по томе да се у свакој новој генерацији све више удаљавају од земље и доминантне културе у којој живе и све више враћају својим (исламским) коренима. Много је примера који доказују ову тврдњу, а хиџаб, који носи већина француских муслиманки, је само један од њих. Зашто би иначе Оланд уопште и говорио о „стварању услова” за „ослобађање” девојчица и девојака чије су не само мајке већ и баке рођене у Француској?

ИСЛАМ У ФРАНЦУСКОЈ: СТАТИСТИКА И ПРОЈЕКЦИЈЕ
Непријатна истина коју либерали попут француског председника не желе и не могу да признају јесте да се већина француских муслимана не интегрише у француско друштво, не зато што немају „услове” који би тек требало да им се створе, већ зато што то не желе и зато што се то коси са њиховом религијом, која је уједно правни, политички и културни систем у потпуности некомпатибилан са секуларним, европским друштвеним моделом. Муслиманке у Француској носе хиџаб зато што оне тако желе, зато што тако желе мушкарци у њиховим породицама и зато што ислам то захтева од њих, а Оландова „идеја” о ослобађању је наивна и прозаична, вишеструко пропала либерална мултикултурална мантра, коју разни либерално-демократски политичари и интелектуалци већ деценијама понављају иако су и сами свесни да је то празна прича, идеја одавно „пропала у покушају”, која се никад и ни под каквим условима неће реализовати. Са друге стране, статистички подаци пружају реалан увид у стање ствари које се тиче ислама и муслимана у Француској и које, за разлику од испразних либералних фраза, указује на правац кретања и будућност исламске вере у француском друштву:

parizburka1. Невероватна, али свеједно истинита чињеница јесте да, услед строге примене либерално-демократских принципа „заштите људских права”, не постоје релевантни статистички подаци о броју и демографским кретањима муслимана у Француској. Процене се углавном крећу од 7-9 процената иако неки сматрају да муслимана има и више од 10 одсто. Што се демографских кретања тиче, процењује се да се број муслимана за последње две деценије повећао између 25 и 50 процената, док постоје и процене да се тај број удвостручио, што представља два, три или шест пута већи раст од просечног повећања укупног француског становништва. Велике разлике у проценама последица су непостојања званичне статистике, као што је већ истакнуто, али евидентна је чињеница да муслиманска популација расте далеко брже него француска већина и остале мањине, што и јесте реално и очекивано. Још један податак пружа увид у демографске предикције за француске муслимане. Подаци истраживања Ипсос центра из 2015. године о верским осећањима младих грађана Француске, објављени у фебруару 2016. године, показали су да се 25,5 процената младих изјаснило као муслимани, док је од тог броја њих 83,3 процената (за разлику од 40 одсто немуслимана) описало религију као нешто важно, односно изузетно важно у њиховим животима;

2. У 2008. години Вашингтон пост је објавио истраживање према којем је између 70 и 80 процената осуђеника у француским затворима исламске вероисповести, што је евидентно у великој диспропорцији са бројем муслимана који живе у Француској. Истовремено, Pew Research Center, познати амерички истраживачи центар, годину дана раније спровео је истраживање међу младим муслиманима широм света и дошао до запањујућих резултата, према којим 42 одсто младих људи исламске вероисповести у Француској у свим околностима подржава самоубилачке нападе исламских терористичких организација. Нешто нижи проценат, односно 27 одсто младих муслимана у Француској, подржава највећу савремену терористичку организацију – Исламску државу;

3. Истраживања показују да 30 одсто муслимана у Француској подржава примену шеријатског закона и не признаје легитимитет француског секуларног правног система. Иако је и овај податак довољно забрињавајући, још алармантније звучи то што половину од ових 30 процената чине људи млађи од 25 година. Овај се податак између осталог уклапа у генерално прихваћен став да су нове генерације муслимана у Француској све радикалније и све више непријатељски расположене према држави у којој су рођени и њеном већинском становништву.

parizmuslimaniСтатистичких података налик наведеним има много, и сви упућују у истом смеру – велики број француских муслимана не прихвата Француску као своју државу, жели шеријатски закон и има нескривене симпатије према исламским терористичким групама. Муслимани су у односу на свој проценат у држави много чешће починиоци тешких кривичних дела, укључујући убиства, силовања, трговину дрогом и тешке крађе. Починиоци и помагачи терористичких напада су у највећем броју случајева француски муслимани и нешто мање муслимански мигранти који су у Француску стигли у последњих пар година. Број муслимана, а самим тим и радикалних исламиста рапидно расте, а нико и нема прецизне податке о њиховом демографском кретању.

ЛИБЕРАЛНЕ ДЕМОКРАТЕ, НАЦИОНАЛИСТИ И ИСЛАМИСТИ
Кривица за овакво запуштено и хаотично стање пре свега лежи у деструктивном, мазохистичком и несхватљивом понашању либерално-демократских политичких елита, које деценијама проблем радикалног ислама у Француској гурају под тепих зарад мира у кући (односно земљи) и слепог поштовања наводних људских права, парадоксално посебно оних који и та права и француске законе непрестано крше, а јако ретко за то одговарају. Слабост и попустљивост француских либерала већ деценијама обилато користе исламисти који средствима француске државе индоктринишу младе људе у џамијама и исламским ”културним центрима” широм земље, развијају терористичке ћелије и ударају темеље будуће Исламске државе у Француској. Другим речима, запањујуће висок проценат радикалних муслимана директан је резултат пропале „мултикултуралне” политике либералних-демократа који прећутно (у форми наводне заштите људских/културних права) прихватају шеријатске законе, обичаје и традиције које жестоко крше све европске правне, друштвене и културне норме и који су под маском мултикултурализма заправо дозволили стварање паралелних исламских друштава у срцу Париза и других великих градова у Француској.

Све ово су чињенице итекако познате просечном француском либералном гласачу који живи у сталном страху од тероризма и криминала, свестан да у његовој близини постоји велики број људи који, иако њени држављани, заправо Француску презиру и мрзе, а од ње желе само финансијске бенефиције и системску заштиту која ће им требати до оног тренутка када сами постану релативна већина у држави. Због чега онда милиони просечних Француза и даље гласају за политичке опције које већ годинама показују неспособност да спрече растући хаос у овој великој (и наводно јакој и озбиљној) европској држави? Одговор на ово питање је вероватно то што се просечан француски либерал још увек више плаши победе националиста него исламских фундаменталиста и терориста, убеђен у веродостојност тврдњи либералних медија да би националисти Француску увели у рат са муслиманима.

Другим речима, већ навикао на спорадичне терористичке нападе и сталну терористичку претњу, просечни либерал живи у уверењу да је то нормално стање и да је и то боље него неизвесна будућност са националистима на челу државе који би можда својим одлучнијим обрачуном са исламским фундаментализмом испровоцирали радикалне муслимане да нападају много чешће, још насумичније и смртоносније. Постоје, наравно, и други елементи политичких платформи националне опције који можда нису прихватљиви либералним гласачима, али, с обзиром на ситуацију у којој се Француска налази, вера у систем који је своје грађане толико пута досад изневерио ипак представља један у крајњу руку необичан феномен.

Очигледно је да медијска и политичка кампања против најјаче француске националне опције – партије Национални фронт и њене лидерке Марин ле Пен – још увек држи либерале на власти упркос евидентним слабостима и катастрофалним резултатима њихове политике. Гласањем против националиста (чије гласачно тело, логички и очекивано, непрекидно расте) либерални бирач заправо „купује” свој релативни „мир” у страху од „неизвесне” будућности. То што ће тај „мир”, по чистој логици, сваке године нарушавати све већи и већи број терористичких напада различитог интензитета и све више криминала, све дотле док број муслимана и радикалних муслимана не постане толико велики да они крену у постепено увођење шеријатског система, а од ”мира” више не остане ни мртво слово на папиру, обични либерали не желе или (још увек) не могу да схвате. Свесно или несвесно, на овај начин, као и на много других начина до сада, либералне демократе (п)остају, са једне стране, највећи противници националиста, а са друге, највећи заштитници радикалног ислама који ће, уколико једном заиста и освоји Француску, само њима моћи да захвали за свој тријумф. Просечни француски либерални гласачи на неки начин подсећају на поједине туристе у време великог цунамија на Тајланду 2004. године, који су, према речима очевидаца, као хипнотисани седели на плажи гледајући у огроман талас који их је прогутао неколико тренутака касније, и нису ни покушали да побегну и барем покушају да се изборе за свој живот.

marinlepen01Да се вратимо на празне речи француског председника с почетка овог текста о „ослобађању” муслиманки и њихово „претварање” у (либералну и секуларну) националну хероину Француске чувену Маријану. Ако је судећи по прецизној и неумољивој статистици и реалполитици, које једине обликују и друштва и државе и сам живот, француске муслиманке никада неће постати Маријане, неке због тога што више воле „ропство него слободу”, неке због притиска мушкараца из својих породица, а већина због тога што ислам не предвиђа никакву слободу за своје вернике, већ, сасвим супротно, потчињавање, које се на посебан и добро познат начин нарочито односи на жене. Са друге стране, ако милиони Француза наставе да тврдоглаво и упорно гласају за пропалу и самоубилачку политику либералних демократа готово је сигурно да ће се у не тако далекој будућности десити нешто сасвим супротно. Маријана ће се сама одрећи своје слободе и једнакости, сама ће сагнути главу, на њу навући хиџаб и постати – Маријам.

www.standard.rs/svet/37323-%D0%B1%D1%83%D0%B4%D1%83%D1%9B%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D1%84%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%86%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D1%9B-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%81%D0%BD%D0%BE

6 гласовa