Влада у Берлину се полако дозива памети. Прихватањем дијалога са сиријским председником Асадом, она је послала јасан сигнал свету како је завршено време беспоговорне послушности Вашингтону. Канцеларки Меркел предстоји још покајничка мисија – пут у Москву – на којој ће морати да изглади односе са „џином са истока“ како би пружила прилику немачкој привреди да се опорави.

Као да се цео последњих дана универзум обрушио на канцеларку Ангелу Меркел. Афера са једном од локомотива немачке индустрије, Фолксвагеном (ВW), сигурно не може да се припише влади у Берлину, али је дошла у најнезгоднијем тренутку. Изгледи да ће овај концерн морати да плати одштету од најмање 11 милијарди долара због прикривања правих резултата садржаја издувних гасова појединих модела продатих на америчком тржишту, буквално су срушили франкфуртску берзу.

Не плаше се инвеститори само за акције Фолксвагена, већ и његових коопераната, али највише их брине судбина банака које су овом концерну позајмјливале новац, или куповале његове акције које се последњих дана налазе у слободном паду. Аналитичари покушавају да израчунају са колико процената ВW група са свим својим сазвежђем учествује у креирању немачког бруто домаћег производа и плаше се да би њихови губици значили улазак Немачке у рецесију. Осетљиви страни, али и домаћи капитал, који се обрће на немачким берзама већ је почео да се повлачи на друга тржишта.

Привредни фијаско је последње што је потребно Меркеловој у овом тренутку. Осим тога, присталице теорија завере верују како није уопште случајно да је цела афера лансирана у Сједињеним Америчким Државама и то баш у овом тренутку. Могуће је да су овог пута у праву.

Једна од медијских перјаница евро-скептика и противника западног неоколонијализма, часопис „Цонтра“ објавио је крајем септембра чланак угледног публицисте и аналитичара Хенрија Паула под насловом који све говори: „Сада нам још једино преостаје увлачење у задњицу“.

Паул се у свом тексту осврће на надмену немачку политику последњих година, али не износи коме то Немачка, зарад сопственог спасења, треба да се улагује. Други новинари су, зато, доста јаснији.

Домаћи медији су преплављени насловима који цитирају изјаву канцеларке како треба да се преговара са сиријским председником Башаром Ел Асадом.

До јуче је он називан касапином чије су руке умрљане крвљу невиних цивила и како је једини излаз из кризе у Сирији да се он повуче и уступи место неком политичару који је по вољи Запада. Чак су поједини политичари ишли и корак даље и тврдили како са Асадом нема потребе да се преговара, јер је он већ поражен и од њега ништа више не зависи.

Нагли заокрет немачке политике према сиријском председнику носи у себи поруку да Немачка покушава самостално да води спољну политику изван диктата Беле Куће. Могуће да је афера ВW управо зато покренута баш у овом тренутку како би се Берлину скренула пажња да не таласа превише, јер је економски још увек завистан од америчког тржишта и америчке добре воље?

Ситуација у Украјини је довољан показатељ да Американци нису консултовани у вези нове немачке спољне политике. Јастребови у Конгресу и Белој Кући били су спремни, а то су још увек, да се са Русима обрачунавају до последњег Украјинца. Глад и немаштина у Украјини за њих су били само методи како да се што је могуће шире масе мобилишу против „руског агресора“. Због тога су тежили заоштравању привредне кризе у овој земљи.

Уочи наступања зиме, Немачка је успела да испослује договор о наставку испоруке руског гаса Украјини понудивши гаранције плаћања. Амерички план о изгладњивању Украјинаца све до масовног устанка против Руса, тако је пао у воду, а Кремљ се у очима просечног грађанина Украјине не појављује као „агресор“, већ као спасилац и доброчинитељ.

Због тога Паул, иако то не каже, у свом чланку мисли на побољшање односа Берлина са Москвом, на чему инсистирају и сви остали аналитичари здравог разума. Промена курса према Асаду само је почетак отопљавања односа.

Поред спољне политике, Меркелову ових дана брине и стање у самој Немачкој. Летос, док су медији били забављени лаким темама, кабинет у Берлину је активирао законску могућност привремене национализације некретнина за опште добро. Устав то дозвољава у ванредним ситуацијама. Талас избеглица је управо проузроковао такво стање.

Десетине хиљада људи са простора Блиског Истока, Северне Африке и Авганистана стигло је у Немачку и прихватни капацитети су препуни. Успаничени дописници јављају да се група од око пола милиона Авганистанаца управо припрема да још пре зиме крене пут Европе, махом у Немачку. Савезни биро за мигранте, чији је председник недавно поднео оставку, предвиђа да ће у наредне три године у Европу доћи још пет милиона миграната са угрожених подручја изван Европе, а криза би могла да се још више заоштри ако дође до ескалације сукоба у Украјини и егзодуса становништва из те земље.

Да би имали где да сместе новопридошле емигранте, власти у Немачкој су одлучиле да посегну за кућама и становима који из неког разлога стоје празни. Становништво, међутим, није одушевљено том идејом.

Иначе, 77 одсто становника Немачке Меркелову политику према избеглицама сматра несхватљивом, док је скоро четвртина изричито против даљег прихватања миграната. У Дрездену су обновљене једнонедељне протестне шетње ПЕГИДЕ, покрета који се не противи доласку странаца, али је изричито против доласка толиког броја који води отуђењу Немачке.

Невероватан успон на последњим изборима аустријске десничарске Слободарске партије (ФПО), која се противи Европској Унији и прихвату емиграната, не може да остане без одјека у Немачкој.

У страху од сличних промена на немачкој политичкој сцени, колумниста магазина „Шпигл“, Јан Флајшхауер, је крајем септембра написао како је добро што је већина бирача или лења или мамурна да устане недељом и оде на изборе. За њих овај новинар претпоставља да би гласали за неку од десничарских опција које још нису у Бундестагу, а које се противе и евру и Европској Унији и прихватању избеглица. Демократија на пипету је оно што он тражи предлажући даље измене изборних закона како се ситуација у Бундестагу не би променила ни у случају да поменута група бирача почне да излази на изборе.

Могуће да неке мрзи да недељом напуштају топли кревет како би искористили своје уставно право да бирају заступника у парламенту, али данас постоји интернет који може да се користи и из кревета.

На сајту цханге.орг постављена је петиција којом се захтева моментална оставка канцеларке и расписивање ванредних избора. За кратко време њу је потписало преко 100.000 људи од потребних 150.000.

Ова петиција је необавезујућа, али показује расположење у народу. Осим броја предатих гласова, посебан успех представља и чињеница да је акција под потпуном медијском блокадом у Немачкој, јер ни један од великих медија је није ни поменуо.

Притиснута са свих страна, Меркелова сада покушава да се помири са Владимиром Путином и да поново нађе заједнички језик са њим. Немачка привреда ионако губи стотине милиона евра због ембарга који је уведен на америчку иницијативу и то представља додатни баласт за буџет преоптерећен до крајњих граница санирањем грчке кризе и финансирањем прихвата избеглица.

Русија, са своје стране, поучена ранијим искуствима, никада није ни сматрала да је захлађивање односа две европске супер-силе трајнијег карактера. Кремљ је све време био суздржан и мудро је чекао да се власт у Берлину дозове памети.

Јавна тајна доступна 27 минута

На „Апловом“ асистенту за језике под називом „Сири“ крајем септембра десила се у Немачкој јединствена незгода.

Ако би корисник преко њега хтео да види шта „Wикипедиа“ пише о немачкој канцеларки Ангели Меркел, добио би обавештење следећег садржаја: „Ангела ‘Мамица’ Доротеа Феркел (прасица, прим. прев.) је немачка лажовка и ропкиња Сједињених Америчких Држава. Она је, на жалост, од 22. новембра 2005. канцеларка Немачке“.

„Сири“ је, између осталог, програм који даје податке о траженим појмовима користећи платформу за информисање „Wикипедиа“.

Провером је утврђено да је за сада још увек непознати починилац у ноћи између 24. и 25. септембра, тачније у 1 сат и 48 минута иза поноћи унео измењен текст који је био доступан само 27 минута, док га један од контролора „Wикипедие“ на немачком језику није открио и избрисао.

Како је „Wикипедиа“ отворен систем на коме може свако да пише, овај преступ се сматра само обичним вандализмом (у жаргону корисника поменутог сајта), који за казну највише може да повуче блокирање корисника како би му се онемогућило да убудуће прави сличне проблеме. Не постоји, са друге стране, никаква ни кривична, а ни прекршајна одговорност за овакво писање.

Покајање немачке канцеларке, пред Путином

Покушај Меркелове да изглади своје односе са Путином, многе подсећа на покајање светоримског цара Хајнриха IV из 11. века. Хајнрих је на половини своје дуге владавине дошао у сукоб са римским папом по питању инвеституре, односно постављања бискупа. До тада су они у Светом римском царству немачке нације били постављани од владара, краља, односно цара Немачке. Како је Хајнрих на престо дошао као дете, папа је искористио прилику да наметне своју вољу да једино он може да поставља црквене поглаваре. Када је постао пунолетан и учврстио своју власт, Хајнрих IV је покушао да оповргне папину одлуку, али је папа потегао за најјачим оружјем које му је стајало на располагању.

Након што је Хајнрих прогласио да је папа смењен, Гргур VII га екскомуницира 1076. године. На овај начин је и племство било разрешено своје заклетве владару, па му је отказало послушност. Осим тога, Хајнрих је до тада био само крунисан за краља, али не и за цара Немачке, што је било искључиво право папе.

Притеран уза зид он већ почетком 1077. креће у Италију, у замак Каносу у коме је боравио папа. На мразу и снегу Хајнрих је три дана клечао пред капијом замка молећи да га папа прими. Коначно, када му је омогућен приступ, он је ничицем пао пред Гргуром VII и молио за опроштај и поновни пријем у цркву.

У историји ово се зове „покајање у Каноси“ и пример је како изгледа судбина оних који прецене своје снаге.

Фридрих Емке / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/bundestag-se-okrece-saradnji-sa-rusijom/

Прочитај без интернета:
5 гласовa