У засеоку Стублине у Великој Иванчи, код Младеновца, четири године од страшног злочина. Свуда пустош, куће побијених зарасле у коров

 Најближа родбина Деспотовића , Фото: В. Данилов

Најближа родбина Деспотовића , Фото: В. Данилов

КАЖУ да време лечи ране, али није тако. Све нам је теже! У селу пустош, куће побијених зарасле у коров. Туђа стока и дивље животиње лутају сабласним двориштима и њивама, које нико не обрађује. Тог 9. априла 2013. у Иванчи је стало време. Још ми у глави одзвањају јауци преживелих.

Овако, кроз сузе прича Радоје Стекић, док стоји крај гроба убијене супруге Драгане. Поред ње је сахрањена и његова мајка Даница. И њу је тог крвавог пролећног јутра из пиштоља убио помахнитали Љубиша Богдановић. Ни данас, четири године касније, нико од мештана не може да схвати мотиве злочина, који је починио до тада – добри и мирни комшија. Љубиша је свима њима био рођак и помагао им, никад глас на њих није дигао, а онда је њиховом крвљу упрљао руке.

– Тринаест људи је побио, а данас мислим да је то све могло да се спречи – говори нам Стекић. – Само да је Љубишина жена Јаворка викнула, да је позвала било кога од нас. Ваљда бисмо га некако савладали, неко би преживео. Овако, људи су убијани на спавању. Као јагњад. Није поштедео ни малог Давида. Шта му је било криво дете од две године?!

Сунчано је у недељу било у Великој Иванчи. Баш као и тог јутра када су лелеци одјекивали двориштима и кућама попрсканим крвљу. Сунце је у недељу окупало и 13 споменика на тамошњем гробљу. Богдановић је убио свог сина Бранка и мајку Добрилу, затим комшиницу Љубину и њеног сина Милоша Јешића. У суседној кући двоје Мијаиловића убио је хицима у главу, као и Даницу и Драгану Стекић на кућном прагу.

У смрт је послао и прве комшије, петоро Деспотовића – маленог Давида, његову мајку, оца, прабаку и прадеду. Ранио је своју жену Јаворку, а онда пресудио себи.

Родбина крај белега Јешићима,фото В.Данилов

Тешка тишина спустила се над овим младеновачким селом. Свака друга кућа завијена у црно, на свакој огради умрлице, које већ полако бледе. Ипак, све и даље подсећа на масакр. Иванча се није опоравила. И неће.

– Бар да је дете оставио – тихо проговара један од рођака Деспотовића дрхтавом руком милујући образе двогодишњака на хладном мермеру.

Великим спомеником доминира Давидова слика. На другој – у загрљају је мајке и оца. Љубиша га је и убио у мајчином наручју. Прво њега, па њу. А, онда и главу породице.

Недалеко од њих сахрањени Јешићи. Још једна мајка и њен син. И ту се окупила родбина. Да цвећем и сузама залију суманути чин Љубише Богдановића. Човека у кога су се до тог црног јутра заклињали.

– Не знамо шта му би, нема одговора, све је испричано, али и даље се питамо зашто, зашто је то урадио када је о свима њима бринуо – тихо проговара сестра од тетке убијене Љубине.

Радоје Стекић крај гроба убијене супруге Драгане,фото В.Данилов

На гробљу у Великој Иванчи сахрањене су и убичине прве жртве – његов син Бранко и мајка Добрила. Љубишина супруга Јаворка на гробље је изашла дан раније. Не може ни данас, четири године касније, комшије и родбину да погледа у очи. У недељу је са ћеркама обишла Љубишин гроб у Рајковцу. Да му запале свећу. Он је сахрањен далеко од Иванче, у друго село, да не дели гробље са жртвама.

У дому Богдановића у недељу злокобна тишина као и тог јутра, само секунд пре него што су одјекнули хици. Из његовог дворишта виде се готово све куће у којима је посејао смрт. Данас, не чује се ни лавеж паса. Нема их. Кривудав пут кроз село пуст.

Пустош-Заселак Стублине, фото В.Данилов

– Нема овде више ништа, нема живота – више за себе прича Радоје Стекић. – Седнем некад на терасу испред куће. Гледам унаоколо. Нема живе људске душе. Немаш с ким да проговориш. Само дивље звери.

НАЈВЕЋИ МАСАКР У ИСТОРИЈИ СРБИЈЕ

ЉУБИША Богдановић је најмасовнији убица у Србији. Злочин какав се не памти починио је из свог пиштоља ЦЗ 88. Већини жртава пуцао је у главу. Готово све их је побио на спавању. Масакр је започео сукобом са супругом, а после целе ноћи проведене у обору где му се прасила крмача. У њу је пуцао два пута. На почетку и на крају крвавог пира. Она је једина преживела.

www.novosti.rs/

0 гласовa