Ситуацију у Сирији је веома тешко пратити, барем ону на бојном пољу, јер се сваки помак на фронту, заузимање мањег села и фарме у пустињи приказује као „заузимање јаког стратешког упоришта“, посебно ако се ради о исламистичким изворима. Борбе се углавном воде у подручју Кваламуна, на граници с Либаном, где су сиријска војска и шиитски покрет Хезболах очистили готово цело подручје. У самом средишту града Ал-Забаданија је пре два дана проглашено 48-сатно примирје, једнако као и у два шиитска села, Фу’ах и Кефраја, која се налазе у провинцији Идлиб и у окружењу су исламиста.

Покушаја пробоја линија одбране сиријске војске има свуда, од јучернајвише у Дара’аи, главном граду истоимене јужне сиријске покрајине, ИДИЛ гомила трупе око Деир Ез-Зора, града на Еуфрату на истоку земље, док сиријска војска напредује у ослобађању Палмире.

Сваки пут када сиријске снаге и савезничке милиције покрену напад на исламистичка упоришта, огласи се Сиријска опсерваторија за људска права и наводи непроверене податке о десетинама и стотинама убијених цивила, који су страдали од такозваних „барел-бомби које користи Асадов режим“.

На дипломатској равни су Русија и Иран покренули две иницијативе. Русија ону војну која подразумева стварање велике регионалне коалиције у борби против „Исламске државе“, а Москва жели угостити и трећи круг преговора између сиријске владе и прозападне „Сиријске националне коалиције“. Реакције регионалних сила попут Саудијске Арабије и Турске, те „Сиријске националне коалиције“ на предлог Москве су углавном негативне. Са друге стране је сиријски председник Башар Ал-Асад је поновио „како за њега не постоји наоружана опозиција и сви који се боре против сиријских безбедносних снага су терористи“. У свом говору од пре неколико дана је појаснио разлоге због којих сиријска војска не може у сваком тренутку бити у сваком кутку земље и да тренутни губитак неког града или села није губитак овог рата уопште.

Истина, уз огромну помоћ Турске и Саудијске Арабије су исламистички екстремисти недавно заузели Идлиб и неколико околних градова и села, али је зато слична операција која је недавно покренута на југу Сирије претрпела тотални пораз. Једнако лоше је прошао и ИДИЛ у Хасаки на северу Сирије, где су исламисти привремено заузели јужна подручја и градске четврти, да би потом у координираној акцији сиријске војске, Националних одбрамбених снага, курдских Јединица народне заштите и асирских хришћанских милиција терористи били окружени са свих страна и потом уништени.

Што се тиче иранске иницијативе, кључни њен део је тренутни прекид ватре, промена Устава у којем ће све сиријске етничке и верске групе имати зајамчена права и представнике у политичком животу земље, стварање транзиционе владе (вероватно с Асадом на челу) и расписивање избора под надзором проматрача међународне заједнице.

С друге стране, изасланик руског председника у регији, Михаил Богданов, се са лидером сиријских Курда, Салихом Муслимом, сложио око стварања широке антитерористичке коалиције, али да је нужно покренути дијалог на политичкој равни, преноси турски лист Радикал и додаје како курдски ПЈД сада креће из Русије.

Иако су донедавно сиријски Курди словили као „једина снага која се може носити с милитантима Исламске државе“, данас то више нису. Након што су америчке зрачне снаге наводно одлучиле бомбардовати положаје ИДИЛ-а на мањем делу северне Сирије, „антитерористичке снаге“ су сада једна друга исламистичка фракција, група Арар Ал-Шам која је „покренула велику офанзиву против ИДИЛ-а у подручју северног Алепа“. Овај заокрет је разумљив, с обзиром да су Курди сада у немилости Запада и Турске, а од скупине која је прошла обуку Пентагона и вратила се у Сирију није остало ништа. Дакле, како би се оправдали авио-удари било је потребно пронаћи било кога ко се наводно бори против „Исламске државе“ и Сирији. Одабрана је група Арар Ал-Шам, иако је познато да се ради о исламистичким екстремистима које се повезује са селафистичким покретом.

Је ли Башар Ал-Асад заиста пред „сломом“ или има снаге за победу?

Медији који прате сиријски каос све чешће наводе како је сиријска војска на измаку снага и „како Башару Ал- Асаду није остало пуно времена“. Стручни „аналитичари“ излазе у јавност како је сиријском председнику остао само мањи контингент снага „сачињен од њему верних алавита“, потпуно игноришући чињеницу да у Сирији алавити чине око 18% становништва и да у обрани Сирије већином учествују сунити, као најбројнија група, тек онда алавити, хришћани, Друзи, Курди и друге етничке и верске мањине сиријског мозаика. Заповедни кадар такође одговара етно-религијској слици становништва, а готово идентична ситуација је са владом и парламентом. Међутим, извјештавајући о Сирији се од једног дрвета углавном не види шума и либералне западне демократије су у тим тврдњама на истој линији као и радикални исламисти из заливских монархија или Ердоганова Турска. Медији западних земаља, њихови заливских савезника и Турске само виде породицу Асад и Башарову наслеђену власт од оца Хафеза и сви углас кокодачу: „Доле диктатура!“

Рецимо, на пример,  актуелни сиријски „диктатор“ одлучио је да ухапси свог сестрића, Сулејмана Ал-Асада, који је пре неколико дана хладнокрвно у Латакији убио пуковника сиријског ваздухопловства Хасана Ал-Шеика. Сада ће бити послан пред војни суд где му прети смртна казна, преноси Al Masdar News, што баш и није неки пример непотизма и „алавитске диктатуре“.

Упркос свему, многи су уверени у слабост режима и његов скори пад и из тог разлога одбијају све предлоге које нуде савезници Дамаска. Но је ли то баш тако? Изгледа ипак да је реч о намерном подцењивању снаге Башара Ал-Асада и претеривању када се извештава о „Исламској држави“ и другим терористичким групама у Сирији.

Тренутно се увелико расправља о могућности новог покушаја агресије Запада, заливских монархија и Турске на Сирију, сличан сценарио којег је крајем августа и почетком септембра 2013. У Савету безбедности спречила Русија. Највећи заговорник овог плана је Турска, а Сједињене Државе су такође упозориле да ће бомбардовати положаје Асадове војске ако се усуди напасти такозвану „умерену опозицију“.

Но, недавно је руски министар спољних послова Сергеј Лавров још једном изјавио да би војно решење судбине Башара Ал-Асада значило предати Сирију у руке ИДИЛ-а, што је отворено рекао не само Турској и САД-у, него и саудијском колеги, министру спољних послова Аделу Ал-Џубеиру, који посетио у Москву. Упркос уверавањима, саудијски министар је одбацио могућност стварања антитерористичке коалиције против ИДИЛ-а заједно с Асадом. Можда то и није случајно, јер од свих противника сиријских снага ИДИЛ изгледа најимпресивније.

Сиријска војска

Током грађанског рата су оружане снаге Сирије двоструко опале и са 325000 су се смањиле на 150000 људи. У исто време је отприлике изгубљено до 30% од укупног броја оклопних возила. Међутим, сиријска војска и даље има борбени капацитет, иако се нашироко расправљало о утицају дезертирања. Осим тога, током грађанског рата је влада кренула да оснива паравојне снаге. То су пре свега Националне одбрамбене снаге – милиције етничких и верских мањина (алавита, хришћана, Друза, Јермена) које броје до 60000 људи. Готово сви извори указују на високу обученост и морал у редовима ових милиција које се ове године планирају повећати на 100000 бораца, пише руски аналитичар Евгениј Крутиков.

Многи кључни делови сиријских војних система су за време рата или тешко оштећени или застарели. Пре свега ради се о против-авионској одбрани и ваздушним снагама, које би вероватно тешкоиздржале судар с модерним војним стројем великих држава. Неки локални успеси попут уништења неколико турских извиђачких ваздухоплова су више случај него правило.

У исто време, за борбе на унутрашњем плану владине снаге имају довољно снаге и средстава, барем за сада. Но, видело се било какво снабдевање великим модерним оружјем у одређеном подручју Сирије, једне или друге исламистичке групе или владиних снага, одмах мења слику рата. Грубо говорећи, све зараћене стране у највећем делу зависе о снабдевању модерним оружјем, а изненадне офанзивне операције се хронолошки увек подударају са датумима таквих испорука.

На страни владиних снага се бори и либански шиитски покрет Хезболаха, који уркосп малим димензијама (према различитим проценама, више од 4 000 људи чини стално „језгро“ подељено у јединице, те има око 11 000 резервиста), игра врло важну улогу. Војници Хезболаха су добро обучени и организовани, не само да сами учествују у борбама, него раде и као инструктори сиријских милиција. Изузетно су добро мотивисани и имају своје канале за доставу муниције и опреме. Ово „језгро“ се у више наврата показало заслужним за акције сиријских трупа са врло добрим резултатима.

У овом тренутку сиријски владине снаге контролишу више од половине „кључне територије“, тј. густо насељених подручја, док остатак држе снаге „умерене опозиције“ и исламисти и то уз израелску, јорданску и турску границу. Изузетак су северна покрајина Идлиб, нека подручја око Хомса и пустињски предели источно од Палмире.

Сиријска „опозиција“

Процес фрагментације и осипања сиријске опозиције (иако се она може врло широко тумачити) непрекидно траје од почетка грађанског рата у лето 2011. године. У почетку су се обично мале побуњеничке скупине поступно спајале, бројчано расле и проналазиле заједнички политичку платформу, потом су постајале некаква организациона целина. Но, заједнички им је увек био само противник.

У Сирији је за „умерену опозицију“ све пошло по злу готово по уџбенику. Разлог је претерано активно уплитање у унутрашње послове земље спољних сила са различитим визијама, иако је циљ уједињења свима био исти: свргавање Башара ал-Асада по сваку цену, а онда ће се већ видети шта чинити. Земље Персијског залива, представници Сједињених Држава, Турске и Француске су у новембру 2012. године окупили представнике већине опозиционих снага и војних фракција у катарском главном граду Дохи, где се најавило стварање Сиријске националне коалиције (СНЦ). За челника је постављен Моаз Ал-Катиб, бивши имам џамије Умајад у Дамаску, што је очито био компромис. Међутим, овај „компромис“ није издржао више од годину дана и у лето 2013. Моаз Ал-Катиб подноси оставку, а његово место дуго остаје упражњено.

Појава ове „кровне“организације, између осталог, омогућила је да се одреди један канал за војну помоћ, а не да се кроз пустиње на девама јури до сваког заповедника појединог подручја како би му се доставиле против-тенковске ракете и рекло на који начин ићи према Дамаска. Но, вештачки прикован претњама и обећањима СНЦ се дуго држао прописаног обрасца, што на бојном пољу доводи до подела на мање групе различитих величина и политичке оријентације. Сада СНЦ у ствари постоји само на папиру и у машти бројних међународних организација попут Арапске лиге, која је место службених представника Сирије у том телу предала „Сиријској националној коалицији“. Са друге стране је Арапска лига признала Либију, али је то било могуће само уз дозволу Катара и страних земаља.

Најјачи дио „Сиријске националне коалиције“ је била и остаје „Слободна сиријска војска“ (ФСА), која се састоји углавном од дезертера из државне војске, углавном сунита. У почетку је ФСА предводио пуковник Риад Ал-Асад, а Високи савет ФСА је касније преузео бивши сиријски бригадни генерал Салим Идрис. Међутим, службено, „на терену“, ФСА већ дуго не надзире ниједно подручје. Опозициона војска се напросто распала у посебне групе које су се формирале на племенском, расним и другим начелима. Тај процес се наставља и током непријатељстава су се појавили нови господари рата који заједно са својим људима желе бити независни.

Дакле, бивши генерал Идрис у стварности никоме није заповедао, него је само служио као посредник између групаа које је уверавао да требају бити једна војна сила. ФСА сада није толико војска, него је само „бренд“ који се користи за стварање привида јединства. У тренутној клими се над појединим елементима потпуно изгубила контрола, а једина ствар која их веже је војна и финансијска подршка из иностранства, која још увек иде преко вођства СНЦ, ко год ти људи били.

То је у суштини темељни проблем сиријског сукоба. Неке „вође“, „лидери“, укључујући бивше војне вође, постају професионални „припадници опозиције“.

Иако ФСА и СНЦ имају врло мало људи, САД, Велика Британија и земље Персијског залива са невероватном упорношћу и даље финансирају овај циркус, инсистирајући на учествовању формалног вођства „Сиријске националне коалиције“ и ФСА у свим преговорима и консултацијама. Већина тих људи очима не могу видети једни друге, али су уједињени због безнађа њихове ситуације и заједничког циља, односно свргавања Башара ал-Асада.

На усмеравању војне помоћи у руке ФСА су инсистирали САД и Велика Британија, што је била окрутна шала. Ал-Нусра фронт, огранак Ал-Каиде у Сирији, није признао стварање „Сиријске националне коалиције“, а организацију је назвао „плодом западне завере“ и оштро се обрушио на ФСА. Након тога, Ал-Нусра Фронт својом радикалном идеологијом привлачи неколико великих група. Само једна група, Арар Ал-Шам, Ал Нусра Фронту доводи до 5000 људи, али су и бригаде Ал-Тавхид, Ал-Суриј и Лива Ислами. Ал-Нусра одједном постаје најбрже растућа сила и то захваљујући подели опозиције. Запад и заливске монархије и даље испоручују оружје такозваној „Слободној сиријској војсци“ као целини унутар „Сиријске националне коалиције“, иако она службено укључује бројне подељене радикалне групе. Резултат тога, све што је добила ФСА је Ал-Нусра фронт узео са собом, укључујући и значајан део модерног оружја.

Укупан број јединица које су формално укључене у ФСА је вероватно негдје до 50 000 људи. Они сами наводе број од 80 000, али је то више због самохвале. Још једна ствар коју је врло тешко израчунати је ко су Сиријци по рођењу, а ко плаћеници из других земаља? Ова размера је важна јер карактерише интензитет грађанског рата. На пример, је ли број Сиријаца који се боре против Асада  стабилан или се смањује? Анализа тих података може пуно рећи о изгледима за рат и мир.

Територија која је под контролом ФСА, сама или помешана с Ал-Нусра Фронтом, оштро је смањена у поређењу са 2013. годином која је била врхунац утицаја „опозиције“. Сада је то део којег ФСА покушава одржати на Голанској висоравни и делимично дуж израелске и јорданске границе, што увелико смета суседима. На северу Сирије ФСА и Ал-Нусра Фронт надзиру неколико покрајина између Хомса и Алепа дуж турске границе, осим у планинским подручјима где им то не допуштају Курди. Неколико центара утицаја су сачували око Хомса, те у близини Дамаска. Али та подручја немају везе са сталним фронтом и ради се о неколико одвојених центара и посебних локалитета. Успут, ФСА од оснивања користи терористичку тактику и немогуће је говорити о системском и планском ратовању.

Курди

Курди су у лето 2012. формирали Врховни курдски савет који је ујединио две главне курдске опозиционе странке, Демократску унију (ПЈД) и Курдско национално вијеће (КНЦ). Јединице народне заштита, војно крило ПЈД-а, за летних месеци су ослободиле готово све градове и територије где живе Курди. Сада под контролом владиних снага у сиријском Курдистану постоје само два главна градова Ал-Хасака и Камишли, али је влада курдским групама окружена и тамо.

Међутим, Курди се не могу приписати против-ладиним или опозиционим снагама, упркос чињеници да њихов представник формално седи у СНЦ-у. Већина јединица сиријских Курда је прошла без борбе када су владини војници отишли од тамо. У јесен 2011. године је Башар Ал-Асад вратио сиријску националност Курдима у покрајини Хасака, која им је била одузета у време Хафеза Ал Асада и све до недавно је више од 300 000 сиријских Курда живело с потврдом „странац“ и заправо су били лишени свих грађанских права.

Након што су напредовали према југу, Курди су се фронтално сукобили са претходно непознатом силом – ИДИЛ. Судар се одмах претворио у масакр. За „џихадисте“ су Курди или пагани или јеретици (зависно о религији). За „џихадисте“ су секуларни и политизирани Курди права ноћна мора у њиховом болесном организму. Посебно тешка ситуација је дуж турске границе, где је курдско становништво стиснуто између „Исламске државе“ и турске војске, те није јасно ко је за њих гори. У ствари, у Сирији и турским пограничним подручјима Курдистанске регије траје рат свих против свих, а однос снага зависи искључиво о подршци из ваздуха и сигурној достави муниције.

Као што је наведено, Курди се никако не могу сматрати против-ладиним или опозиционим снагама, што се најбоље видело у недавним борбама за ослобођење Хасаке и протеривања милитаната „Исламске државе“ из главног града истоимене покрајине. Наиме, после силовитог напада у коме су пробијене прве линије обране града, ИДИЛ је заузео неколико јужних градских четврти и припремао се за даљње напредовање према северу. Овде треба споменути грчевиту одбрану сиријске војске, Националних одбрамбених снага и хришћанских Соторо милиција који су се послецивила повукли на резервне положаје. Курди су чврсто држали положаје источно и западно од Хасаке, али ситуација није слутила на добро. Тада из Деир Ез-Зора стиже појачање и на аеродром сиријске војске у Камишлију, северно од Хасаке, слеће Републиканска гарда на челу с генералом Исамом Захерденом, етничким Друзом, иако је то потпуно неважно. Сви заједно – сиријска војска, НДФ, хришћанске милиције и Курди покрећу силовиту контраофанзиву у којој су Курди одиграли улогу затварања преко 1000 милитаната ИДИЛ-а у обруч и тако се завршава „епопеја митске непобедиве исламистичке армије“ у Хасаки.

Истина, бројни су медији ову победу приписали Курдима, иако је јасно да се само заједништвом свих етничких и религиозних група могао постићи овакав резултат и да тих неколико дана, колико је исламистичке екстремисте делило од „заузимања Хасаке“вероватно ниједан Курд, сунит из редова Националних одбрамбених снага или сиријске војске, хришћанин или било ко други, није гледао на етничку и верску припадност свог саборца.

„Исламска држава“

Ако узмемо у обзир „Исламску државу Ирака и Леванта“ искључиво као војну структуру, а не као квази-државни систем, непријатељ уопште није тако страшан како се приказује. ИДИЛ као стратешко језгро војне структуре, према проценама, на узбуну не може подићи више од 50 000 људи. Но, ови професионални „џихадисти“ у критичним тренуцима (на пример, током почетка 2014.) због прилива добровољаца различитих степени војног знања могу расти и до 1000 људи месечно. О полу-фантастичној слици митолошке војске ИДИЛ-а од 200 000 људи може се говорити само ако њима додамо све људе који живе на заузетим подручјима . Проблем је што су тим квази-државним апаратом задовољни многи Арапи у Ираку. Осим тога, та бројка обухвата све јединице „Исламске државе“, од којих већина није укључена у борбама у Сирији, него и даље одржавају напетости у Ираку. Дакле, тврдити сигурно колико „џихадиста“ има у Сирији је врло тешко, али се углавном претерује. Но, само таква „страшна исламистичка армија“ може оправдати војне активности такозване „међународне антитерористичке коалиције“ у Ираку и Сирији.

Осим тога, претјерује се и о успјесима ИДИЛ-а, док су они заправо били у стању заузети само један велики град – Палмиру, али се око тога дигла толика бука да су дан после заузимања Палмире сви причали о „паду Асадовог режима“. Амерички стручњаци у боје „Исламске државе“ радо префарбају готово половину карте Сирије и лукаво тврде да то „контролише ИДИЛ“. Било коју такву карту да упоредите са земљописном картом Сирије, онда ћете видети да је обојена ненасељена пустиња, одакле су ове средњовековне хорде дошле готово до турске границе. После пљачкања Палмире милитанти ИДИЛ-а нису кренули према Дамаску, јер напросто немају снаге да уђу у густо насељена подручја са непријатељским становништвом и способном државном војском.

Према једној теорији, ова врста полуобразоване војске не може дуго времена издржати судар са државним ратним стројем и професионалним армијама. Ако ћемо говорити о Ираку, тамо је војска била у слабом стању и лак плен за фанатичне исламисте. Но, чак и готово подељени Ирак је одмах показао слабост војног строја „Исламске државе“, који у отвореном сукобу није успео да победи чак и слабо наоружане Курде, али се зато окомио на цивиле.

Сада се сукоби између сиријске војске и јединица „Исламске државе“ одвијају углавном на истоку Хомса, док се већи градови који су делом (Деир Ез Зор) или у потпуности (Рака) пали под власт исламиста налазе преко пустиње и од тамо долази врло мало информација. Стални сукоби се воде у подручјима која држе Курди и где се ИДИЛ жели задржати и напредовати у смеру Турске. Фронт се углавном стабилизирао, а владине снаге ће највероватније смоћи снаге за протеривање групе „џихадиста“ из Палмире даље у пустињу, за руски Поглед закључује аналитичар Евгениј Крутиков.

Оно што Крутиков у својој рачуници није поменуо су бројне добровољачке јединице из шире регије које се боре на страни Асада, а које долазе од Палестине и Либана па све до Аванистана. Њихов број је непознат и често варира због одласка у „испомоћ“ у Ирак, али свакако није безначајан.

То је и главни разлог зашто је беспредметно говорити о помоћи у људству од стране Русије, док иранску подршку у људству и оружју, коју је руски аналитичар такође прећутао, нико и не доводи у питање. Са друге стране се Русија често помиње како у Сирију шаље „бродове са хуманитарном помоћи или како Сирији испоручује плин бродовима,  и друге потрепштине за какво-такво функционисање сиријске економије. Сигурно је да има и тога, али је војни блог Oryx објавио на десетине фотографија које су снимљене протеклих месеци, а на којима се виде сиријски војници и припадници елитне републиканске гарде са врло квалитетним руским оружјем.

На више десетина страница текста се говори о свим врстама руског оружја, од којега је део сиријска војска имала раније, остатак је вероватно добила током протекле четири године, али се посебно говори о делу који се у Сирији појавио после пада Идлиба у руке исламиста (1.) /(2.) /(3.) / (4.)/(5.) / (6.).

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је признао да је Русија Ираку и Сирији у оружју помогла можда више него такозвана „међународна антитерористичка коалиција“ коју предводе САД, али никада конкретно није рекао о којем је оружју ријеч. У једној од анализа се говори како је сасвим сигурно да Русија и Кина никада неће слати своје војнике у Сирију и Ирак, али да Москва због стратешки важне луке за своју Медитеранску флоту, а Кина због важности коју Сирија има за сигурност Новог пута свиле никада неће дозволити да те две земље падну у руке исламистичких екстремиста.

Из свега наведеног се да закључити да сиријска влада и није тако слаба како приказују западни медији, а посебно да ИДИЛ није никаква непобедива митолошка војска, него сила која се озбиљним приступом и сарадњом врло лако може искоренити.

Остаје проблем „Слободне сиријске војске“ која је на терену готово подређена Ал Нусра Фронту, а приказује се као „снага умерене опозиције“. То је можда већи проблем од саме „Исламске државе“, јер је реч о наоружаним исламистичким групама којима није циљ сукоб са својом сабраћом из ИДИЛ-а, него свргавање легитимне сиријске владе у Дамаску. Како се чини, сиријска војска има снаге носити се са непријатељима, а задатак сиријских савезника је отворити очи међународној заједници и после више од четири године коначно спречити војну и финансијску помоћ терористичким групама, и за преговарачки сто довести истинску сиријску опозицију и представнике владе у Дамаску. То неће бити лак задатак, али дипломатске активности Москве и Техерана, вероватно и Кине, говоре да Русија и Иран нису одустали од јединог могућег решења за Сирију, колико год то неизводиво изгледало.

Н. Бабић / Алтер Мејнстрим Инфо

www.vaseljenska.com/svet/sta-je-posle-cetiri-godine-ostalo-basaru-al-asadu-i-cime-raspolazu-naoruzana-opozicija-i-islamisti/

Прочитај без интернета:
0 гласовa