ЗЕЧЕВИ и прави и политички обично ненадано искачу из својих грмова.

Премијер Александар Вучић само што је рекао: видео сам платформу Томислава Николића о Косову и Метохији, али о њој нисмо разговарали

Пошто је од појаве Платформе-2 прошло превише недеља, ово је одмах наметнуло више питања.

Значи ли ово да Вучић и Николић – „политички син” и његов „политички отац” – исто толико времена нису уоште разговарали, нити се сретали?

Ако се ипак јесу сретали и разговарали о чему су онда уопште разговарали?

Ако премијер оволико дуго држи „на леду”, игнорише „животно дело” свог „политичког оца” значи ли то да је међу њима, шта они сами тврдили, дефинитивно протрчала црна мачка?

Ако јесте, шта ће онда даље бити међу њима двојицом, шта ће формални разлаз међу њима делимични или потпуни значити за СНС и владину скупштинску већину, какви се земљотреси ту могу очекивати?

 

 

Санда РАШКОВИЋ-ИВИЋ, председница Демократске странке Србије

Нешто међу њима дефинитивно не штима, а Русија је на страни Србије

НЕШТО дефинитивно не штима у односима Вучић- Николић!

Они су дужни да сваки свој однос и неспоразум оставе по страни и да се посвете решавању најважнијег државног питања, а то је Косово и Метохија. Овакав однос према КиМ, та индоленција и одлагање да се питање стави на сто, а решење изнесе пред грађање, шаље јако лош сигнал.

Ствари се одлажу јер би криза између Владе и председника државе извела на чистац Вучићев став око КиМ: да је толико привржен Западу да жртвује Косово и Метохију евроинтеграцијама. Опозиција, ДСС и странке патриотског блока годинама о томе говоре.

Криза би довела до избора на којима би грађани имали прилику да одлуче коме ће дати поверење. А то је боља варијанта од ове где Вучић наставља политику свршеног чина, Косово добија независност, а грађани после немају о чему да се изјашњавају.

А зна се добро како се изјашњава српски народ. Истраживања јавног мњења, чак и Канцеларије за ЕУ, показују да је натполовична већина за заустављање ЕУ-интеграција ако оне буду условљене признањем Косова.

Срби у том ставу нису сами, имамо подршку Русије.

Москва је у Србији увек подржавала оно што одлучи српски народ, који неће хтети да преда срце своје духовности и свог идентитета.

 

Душан ЈАЊИЋ, саветник Центра за социолошка истраживања

Тома хоће да Србија дарује Албанцима аутономију, а Србима нешто слично РС

ПРВО морамо да се сетимо развоја догађаја и прве платформе. Обе су написане у Николићевом кабинету, мимо правила како се раде таква документа: у тајности, без консултација, третрајући Косово као питање свог кабинета.

Влада је у случају прве платформе направила резолуцију коју је усвојила Скупштина, али је морала да промени много ствари из Николићеве платформе које су биле супротне Уставу (увођење новог облика аутономије који би укључо ентитет заједнице општина, уклонила је све што је било ван договора које су пређашње владе преузимале као обавезу од Коштунице до Дачића пошто Николић те раније обавезе није уважио).

Тада се већ видела тенденција Николића да обуздава Владу, што није уставна обавеза председника.

Николић је тражио да ако нас ЕУ принуди да признамо Косово, онда треба да се одрекнемо ЕУ и још тврдио да за то има подршку Москве. Тако је у унутрашње односе Вучића и Николића увучена подела: Русија, Европа, Америка. Тако је и подела њих двојице постала опасна и за њих и Србију.

Ово сада је ескалација политичке разлике око тога како се види Устав (Николић хоће да заведе председнички систем где би он контролисао Владу) и како се види Косово.

Николић хоће да Србија одреди шта ће бити Косово, да дарује Албанцима аутономију и да одреди за Србе нешто што је слично Републици Српској. То је био предлог 2012. године.

Онда је Николић отишао у Њујорк, видео се са Јахјагом и већ тада преговоре делегирао Дачићу, показујући да неће да директно преговара него да контролише дијалог.

Он уводи обавезу Владе да пре сваке нове рунде дијалога иде пред парламент, добије мандат и када заврши разговоре, извести парламент. Ако се појави да је нешто кршење Устава, онда је Влада обавезна да Скупштини предложи, а Скупштина да сазове референдум. При томе би вероватно Николићев кабинет процењивао да ли је нешто противуставно. А он сам таквом платформом крши Устав.

Зашто се ово сада дешава? Па, да би се одлучило ко заправо у Србији влада. Ако Влада пристане на платформу, то је крај ње и Вучића. Ако Влада сада пристане на референдум о уставности, све одлуке из Брисела ће бити проглашене противуставним, јер су то политичке одлуке које производе првна дејства.

А Николићу се жури да референдум буде сада, јер ће то изазвати кризу и створити нову већину у парламенту: то је већина која не сања Европу него Евроазију! У самом парламенту они имају више шансе него на изборима. И то се ради овако: Николић тражи референдум, Влада каже НЕ, онда поменута већина изгласа неповерење Влади.

Вучић одлаже коначни моменат, али пошто је Николић поново активирао платформу, сматрам да Влада више ништа не би изгубила да ту платформу објави и покаже да је то политикантски противуставни акт који се коцка судбином Србије зарад власти једног човека. То коцкање би произвело да Запад каже да завршава са Косовом, а и они и Русија би добили отворени позив да утичу на унутрашње ствари Србије.

 

Жељко ЦВИЈАНОВИЋ, главни уредник Новог Стандарда

Мислим да сукоб Николића и Вучића не би био добар за Србију

ЗАШТО је платформа под тепихом?

Иако су далеко од тога да би један признао Косово и Метохију, а други да би га бранио до последње капи крви, та тема јесте тачка несагласности између Вучића и Николића, и то се видело још кад је председник Србије поднео предлог своје прве платформе.

Истовермено, у тој тачци се очитује да Вучић држи прозападни аспект владајуће политике, а Николић проруски.

Зашто они одлажу разговор о Николићевој платформи, ствар је јасна: прихватање платформе Вучићу би везало руке и ограничило сав маневарски простор његове политике, кога ионако нема превише; њено одбијање могло би да маргинализује Николића и доведе у питање његов други мандат. Осим тога, платформа би могла да их сукоби, што у овом моменту не треба ни једном ни другом.

Е сад, могли смо да приметимо да се питање платформе њима двојици поставља углавном успутно, али свакако редовно. Зашто? Зато што и западне силе и припадајуће им политичке и медијске снаге у Србији и, на другој страни, патриотске снаге – налазе интерес у томе да дође до разлаза Николића и Вучића. Зато их стално питају за платформу. Ако би се њих двојица сукобили – верују на Западу – дошло би до Вучићевог коначног изјашњавања према тој страни, док патриоте рачунају да би их тај сукоб померио са маргине преме центру политичког догађања.

Лично мислим да сукоб Николића и Вучића не би био добар за Србију. Зашто? Зато што је њихово „геополитичко двојство” можда последње што даје нешто маневарског простора актуелној српској спољној политици, ствари на којој Србија неће постати рајско место, али на којој може да се оклизне и погине. Другим речима, Николић не дозвољава Вучићу да до краја отклиза на Запад, што се посебно видело у акцијама око британске резолуције у Сребреници; док Вучић не да Николићу да се Србија превише приближи Русији, што би могло да изазове озбиљну одмазду западних сила.

Иако могу да се сложим да Србија нема већег проблема од Косова и Метохије, плашим се да има пред собом много ургентније и – што је посебно важно – убитачније проблеме. Због тога ми не смета што се разговор о Николићевој платформи одлаже, посебно што ми се чини да, кад год их неко пита о томе, заправо их пита: „Је ли, а кад ћете вас двојица да се већ једном потучете”. А то, како рекох, никако не би било добро за Србију.

fakti.org/serbian-point/kritika-vlasti/da-li-je-izmedju-vucica-i-nikolica-protrcala-crna-macka

Прочитај без интернета:
0 гласовa