Српска православна црква прославља данас Светог Великомученика Георгија – Ђурђевдан, у спомен на дан када је овај светитељ пострадао 290. године нове ере.

Георгије је рођен у другој половини Трећег века у Малој Азији и као веома млад постао је војвода у војсци римског императора Диоклецијана. Бранећи хришћанску веру и противећи се прогонима хришћана, Диоклецијан је бацио Георгија у тамницу и осудио га на најтеже муке.

Видевши да муке не моге да сломе ни тело ни Георгијеву веру, Диоклецијан је одлучио да га помилује под условом да принесе жртву римским божанствима.

Георгије је на кипу, којем је требало да принесе жртву, начинио крсни знак, након чега се статуа многобожачког идола распрснула. Видевши ово, Диоклецијанова жена Александра је узвикнула: „И ја верујем у Георгијевог Бога!“, на шта Диоклецијан нареди да им буде одрубљена глава, што је и учињено.

Осим Ђурђевдана, овом светитељу се чини помен и 16. новембра – на Ђурђиц, дан преноса моштију у цркву у Лидији, Георгијевом родном месту.

На иконама Свети Ђорђе се представља у војводској одежди на коњу (Ђурђевдан) или стојећи (Ђурђиц), како убија аждају, са женским ликом у позадини.

Обичаји и веровања

Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја, који се разликују по садржини од региона до региона.

Овај празник сматра се за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.

Како се сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, давно су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.

 

1 глас