Док се локалне самоуправе углавном противе намери Министарства саобраћаја да се затвори око 800 километара железничких пруга у Србији, стручна јавност је подељена по том питању.

Неки експерти сматрају да је идеја министарке саобраћаја Зоране Михајловић да нерентабилне железничке саобраћајнице треба укинути добра, други да је таква иницијатива неодговорна. Док Министарство саобраћаја наглашава да су локалне самоуправе те које треба да улажу у железничку инфраструктуру на својој територији, из појединих општина поручују да би гашење пруга истовремено представљало велики ударац за привреду тих крајева.

Приватизациони саветник Бранко Павловић каже за Данас да када је реч о железничкој инфраструктури, рентабилност никако не може да буде кључни параметар да ли ће нека деоница да буде затворена или не.

– У ситуацији ниске привредне активности која је присутна у Србији критеријум рентабилности пруга не би требало да има било какав значај. У таквим случајевима би се требало руководити сасвим другим параметрима. Примера ради, да ли у случају укидања железничког саобраћаја у том крају постоје алтернативне и задовољавајуће саобраћајне маршруте, да ли је реч о крају из кога постоји стални одлив становништва и слично. Такве крајеве који немају другу адекватну саобраћајну мрежу никако не би требало оставити без железнице. Фактор рентабилности је у тим случајевима потпуно безначајан и не треба га потезати као било какав аргумент – наглашава Павловић.

Када је пак реч о приватизацији железнице, наш саговорник истиче да је у свету уобичајено и да једино има смисла када се приватизује железнички оператер, а никако инфраструктура.

– Пруге морају да остану у власништву државе, њихова приватизација би изазвала потпуни хаос – категоричан је Павловић.

С друге стране Љубодраг Савић, професор Економског факултета у Београду, сматра да је министарка Зорана Михајловић у праву и да све оно што није рентабилно на железници треба укинути.

– Нажалост, то је једино решење у таквим ситуацијама. Неке од тих железничких линија нису биле рентабилне ни за време СФРЈ а многе од њих су временом то престале да буду. Сматрам да теорија да би такав потез угрозио привреду тих крајева није аргументована, јер у већини од градова у којима се планира укидање железнице привреда готово више и да не постоји – наводи Савић.

Према његовим речима, у случају да сматра да железничке саобраћајнице у тим срединама треба да опстану, локална самоуправа треба да улаже сопствена средства како би то омогућила.

– Када та улагања нису довољна, требало би да „ускочи“ држава својим средствима, која би била само потпора а не окосница тог финансијског пројекта – каже Савић.

И он сматра да би приватизација пруга била погрешан потез и као негативан пример наводи случај Велике Британије.

– Тамо су приватни власници били заинтересовани само за профит а избегавали су улагања у инфраструктуру, што се показало као веома лоше. Ако се већ иде на ту варијанту, треба за пример узети Немачку, која је по принципу јавно-приватног партнерства дала у закуп или концесију одређене деонице. Ако би на тим деоницама све функционисало како треба, концесије би биле обнављане, а ако не, биле би отказиване – наводи Савић.

Министарство саобраћаја размишља о гашењу железничког саобраћаја на 20 пруга, односно на једној петини железничке мреже Србије. Без пруга би могли остати поједини крајеви у Војводини а угашене би биле и железничка инфраструктура између Ниша и севера Косова, пруга између Крушевца и Краљева, Пожаревца и Мајданпека.

Уместо укидања у железницу је могуће и улагање

Судбина пруга у Банату

Зрењанин – Локалне власти у Банату грчевито се боре да сачувају железничке путне правце, премда је ова врста саобраћаја из године у годину губила путнике. Осипање корисника зауставило се овога пролећа на релацијама које су добиле нове гарнитуре дизел возова, произведене у Русији, а то су путни правци Београд – Вршац и Београд – Зрењанин. Потез Министарства саобраћаја, али и свесрдно залагање локалних власти да почне обнова возова и пруга дало је резултат. На путном железничком правцу према Зрењанину и Кикинди, одмах по стављању возова у погон, драстично је повећан број путника. Поред школараца и студената, који су најбројнији корисници железничког саобраћаја, доста грађана желело је да се провоза новим возовима и подсети на време када је ова врста превоза имала већи значај.

– У фебруару су стигле две нове гарнитуре руских дизел возова, које саобраћају на релацији Зрењанин – Београд и Зрењанин – Кикинда. Сваки од тих возова кошта 3,7 милиона долара, то је новац који је држава издвојила и то је нешто чиме треба да се поносимо. Са своје стране помоћи ћемо колико можемо да би железнички саобраћај био обновљен, на пример сада субвенционишемо ђачке карте. У мају смо добили и трећу гарнитуру руских возова намењену подручју Средњобанатског округа – наводи начелник тог округа Душан Шијан.

Према најавама, у тај крај би требало да стигну још два воза, тако да ће на пругама у средњем делу Баната саобраћати пет дизел композиција, на правцима према Зрењанину, Кикинди и Вршцу. Реч је о возовима за неелектрификоване пруге, у локалном и регионалном унутрашњем саобраћају. То су савремене климатизоване композиције које имају 246 места, 120 за седење и 126 за стајање, а њихова максимална брзина је 120 километара на сат. У овом тренутку они је још не развијају јер су пруге дотрајале и то је следеће што треба обновити.

(Данас)

www.nspm.rs/hronika/danas-ministarstvo-saobracaja-planira-zatvaranje-oko-800-kilometara-zeleznicke-mreze.html

 

0 гласовa