Гасна интерконекција између Бугарске и Србије, која за Европску унију представља један од приоритета за решавање проблема диверсификације и сигурности снабдевања „плавим енергентом“, никако не може да буде алтернатива Јужном или Турском току, односно руском гасу, сазнаје Данас. Основни проблеми нису само технички компликована и скупа изградња међународног гасовода на који треба да се веже Србија преко Бугарске, неизвесност да ли ће цена тог гаса бити јефтинија од руског већ и чињеница да азербејџанског гаса, који би требало да „потече“ интерконекцијом између Бугарске и Србије, нема довољно за потребе наше земље.

Војислав Вулетић, генерални секретар Удружења за гас Србије, истиче за Данас да идеја о изградњи гасне интерконекције са Бугарском није нова, али да и даље нису отклоњени проблеми који изазивају скептицизам стручне јавности према том пројекту.

– Пре седам или осам година ЕУ је исти овај пројекат нудила Србији. Међутим, и тада као и сада постоје бројне препреке за његово реализовање. Први је висока цена изградње. ЕУ је спремна да у потпуности финансира деоницу гасовода на бугарској територији, а нама је својевремено нудила учешће у финансирању од 10 одсто. То је веома мала сума и свакако недовољна. Србија сама нема новац за реализацију тог пројекта, што значи да би морала додатно да се задужује, што свакако не би био практичан и пожељан потез када знамо колико је наша земља већ задужена. Потребе Србије за гасом на годишњем нивоу су 2,2 милијарде кубних метара „плавог енергента“, а капацитет интерконекције са Бугарском би износио 1,8 милијарди кубних метара гаса – каже Вулетић.

То, како додаје, значи да капацитет тог гасовода не би био довољан да подмири годишње потребе Србије и никако не би могао да представља алтернативу Јужном току који би у првој фази нашој земљи обезбеђивао пет милијарди кубних метара гаса годишње.

– Основни проблем је тај што би се Србија из правца Бугарске снабдевала гасом из Азербејџана преко гасовода ТАНАП и ТАП. Ти гасоводи се не граде због потреба потрошача у Србији, а наша земља не би била транзитна у транспортовању тог гаса до крајњих потрошача. Тај гас је намењен грађанима и привреди у Италији и другим земљама Европске уније. Ми бисмо добијали оно што „претекне“. Све стручне анализе показују да количине азербејџанског гаса истовремено не могу да подмире потребе и крајњих потрошача у ЕУ и наших у Србији. С обзиром да ми нисмо приоритет, односно да се међународни гасовод не прави због Србије, јасно је да би количине које бисмо добијали биле знатно мање од предвиђеног капацитета интерконекције. С обзиром на то не може се говорити о било каквој озбиљној диверсификацији – објашњава наш саговорник.

По његовим режима, пројекат гасне интерконекције између Бугарске и Србије имао би важност, значај и био би исплатив, само у случају када би Европска унија у потпуности финансирала изградњу гасовода у Србији. Према његовом мишљењу, алтернативу руском гасу не може да представља ни онај који би у нашу земљу стизао из Катара.

– Та земља је богата течним нафтним гасом који би се до Грчке довозио шлеперима. Да би он могао да се користи потребна је изградња трансформаторских складишта у којима би гас био „превођен“ у стање погодно за даљи транспорт кроз цевоводе до крајњих потрошача. То значи да би била потребна изградња прво таквих складишта која тренутно не постоје, а потом и инфраструктуре која би омогућила транспорт. Када се ствари поставе овако, јасно је да прича о гасу из Катара и северне Африке као алтернатива руском такође „не пије воду“ јер због изградње трансформаторских складишта и пратеће инфраструктуре тај пројекат „виси“ на дугачком штапу – истиче Вулетић.

Он додаје да за Србију повољно решење није ни стварање залиха гаса у иностранству које би служиле као резерва у случајевима несташице.

– Тако нешто Србији апсолутно није потребно. Наиме, ми поседујемо складиште гаса Банатски двор, чији је капацитет 400 милиона кубних метара гаса. То су резерве сасвим довољне за период од три месеца. Складиштење гаса у страним земљама, рецимо Мађарској, било би контрапродуктивно не само јер Србија има своје складиште већ и из разлога што је знатно скупље – наглашава Вулетић.

Антић: ЕУ да обезбеди 53 милиона евра за интерконекцију

Вредност пројекта интерконекције са Бугарском, у дужини од 108 километара гасовода на територији Србије, износи 68 милиона евра. Према речима министра енергетике Александра Антића, Европској комисији је упућен захтев да финансира преко својих фондова 53 милиона евра док би остатак новца обезбедила Србија. Гасоводи ТАНАП и ТАП, из којих би преко интерконекције са Бугарском до Србије стизао гас, требало би да буду завршени до краја 2018. године, што подразумева да би гас из Азербејџана требало да „потече“ 2019. године. Траса гасовода „Јужни коридор“ ( ТАНАП и ТАП) ишла би из Азербејџана кроз Грузију, Турску до Грчке, одакле би гас стизао у Бугарску, са којом би се интерконекцијом повезала Србија.

(Данас)

 

www.nspm.rs/hronika/danas-srbija-nema-alternativu-za-ruski-gas.html

0 гласовa