Српска православна црква слави данас Цвети – празник који симболизује царски и свечани улазак Исуса Христа у Свети град Јерусалим.

Христов улазак у Јерусалим

Празничне службе у славу Спаситеља, који је, према предању, свесно ишао у сусрет страдањима, биће служене у свим хришћанским храмовима, а седмица која следи и претходи празнику Васкресња је недеље страдања у православљу, Страсна или Страдална недеља.

Са недељом страдања истичу и последњи дани ускршњег поста који је у православљу нешто дужи и строжији.

Према хришћанском предању, Христос је, праћен својим ученицима, кренуо из Витаније у Јерусалим. Глас о доласку Спаситеља и васкрсењу Лазара Четвородневног брзо се ширио, па су му се на путу многи придружили.

На улазу у Свету земљу народ га је дочекао простирући хаљине на пут којим ће проћи. Машући гранама палме у знак добродошлице Спаситељу који иде у сусрет вољним страдањима, народ је узвикивао „Осана (слава) сину Давидову“.

Улазак Исуса Христа у Јерусалим назива се и царским – „Ево Цар твој иде теби кротак“.

Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом.

Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод – Јерусалимљанин (средином ВИИИ века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

празник који воле деца

Које цвеће је за шта?
Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни, дрен да би били јаки, љубичицу, да би били миришљави и привлачно, врбове гранчице, да сви буду напредни.

Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цвеће потапа у воду у којој је златно или сребрно прстење и онда се том водом деца умивају. Верује се да онај ко први стигне и убере цвет добија право на једну жељу која ће му се сигурно испунити ако снажно верује.

Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који којих има највише девојка разазнаје момкова осећања.

У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и у парковима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови.

Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.

У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.

Празник Цвети установљен је још од првих хришћанских времена, а свечано се прославља од трећег века нове ере.

Цвети спадају у покретни празники који се слави увек дан после Лазареве суботе, Врбице.

извор: www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/567377/Danas-su-Cveti-Narodna-verovanja-na-ovaj-praznik

4 гласa