НИ под највећим мукама не бих се одрекла ниједног слова из истраге коју сам обавила у Рачку и доказала да је Рачак једна велика превара. Послужио је за НАТО бомбардовање, јер је Вокерова лаж била јача од наше истине.

 Фото: Никола Скендерија

Овако говори Даница Маринковић, истражни судија Окружног суда у Приштини, која је руководила целокупном истрагом у Рачку, у зиму 1999. године. Установила је тада да тамо нису страдали „недужни сељани“ и да није било „масакра“, како је Вилијем Вокер свету представио погинуле припаднике терористичке банде, такозване ОВК, у оружаној акцији са српским снагама.

Доказе судије Маринковић, готово деценију после, прихватио је и Међународни кривични трибунал и после њеног бриљантног сведочења Тужилаштво је одустало од тачке оптужнице за Рачак, против Милошевића и српских генерала полиције и војске. Да није било тако, јасно је какву би још штету инсценирана једнострана интерпретација Рачка нанела српском народу.

Шта је за такву праведност у истини, постојаност у професији и људску храброст добила Даница? Она о томе кроз шта је прошла од Рачка до ових дана, однедавно пензионерских, први пут говори за „Новости“.

– Не само да Вокеру није одговарала истина о Рачку, таква истина није одговарала ни невладином сектору у Србији. Логично, јер су се неки од представника тих организација, па и партија, отворено залагали за бомбардовање СРЈ. Њима нису одговарале ни претходне истине, као она о Клечки у којој су завршили отети Срби из Ораховца. Та трагедија ораховачких Срба, отето их је 47, догодила се у лето 1998. године, дакле, много пре Рачка. У живи креч су бацана тела отетих и, док живим, пратиће ме те слике истраге. Али није то била моја једина истрага због које сам жигосана. Претходило је више десетина предмета о којима је припадницима албанске терористичке банде доказано непријатељско деловање против државе. Убиства припадника полиције и војске, а све у циљу да застраше српски живаљ, принуде га да напусти Косово и Метохију а терористи формирају своју независну државу. Што се, нажалост, и догодило.

ФЉОРА БРОВИНАКАДА је, 2003. Влада Србије донела одлуку да пусти све затворенике Албанце из нишког и других затвора, прво је ослобођена Фљора Бровина, а била је осуђена на десет година затвора за непријатељску делатност према држави Србији – говори Даница Маринковић. – После пет дана вратила се међу затворенике и казала: сви ћете убрзо на слободу. Тако је и било. Слободе су се домогли и злочинци осуђени на по двадесет година затвора. Међу њима и браћа Мазареку, осуђени за Клечку. На Косову и Метохији дочекани су као хероји. То је за мене, као професионалца, био шок.

* После таквих истрага, а предмет вашег истраживања било је и деловање Харадинаја, Љимаја, па и Тачија, против кога сте расписали потерницу – за вас очигледно, после окупације, није било живота у Приштини.

– У првом дану после потписаног Кумановског споразума, мени је јављено: „Дано, мораш да идеш. Сад. Одмах. Тебе ће прву тражити.“ Тако је и било. Кфор праћен терористичким бандитима, или бандити праћени Кфором, свеједно, најпре су у Приштини упали у Окружни суд. Траже да им председник суда одговори где сам. На одмору је, рекао је. Питали су: када се враћа. Одговорио је: не знам. После су претресли моју канцеларију. Записничарки наредили да отвори касу. И све што су нашли, све предмете, покупили су. Али, имала сам неку, ваљда судбинску потребу да све што сам радила, сваки свој предмет фотокопирам, сачувам сваки документ. То је моја драгоценост. Кад су ми јавили да морам да идем, спаковала сам све то и понела. То је заиста драгоценост. Како бих без тога оборила све оне лажи у Хагу. А два пута сам сведочила.

* Окружни суд из Приштине, у тим данима окупације, измештен је у Ниш. Ви и ваше колеге надате се, целу годину, да ћете се вратити. Онда долазе петооктобарске промене. Шта су вам донеле?

– Игноранцију према нама, судијама и тужиоцима са Косова и Метохије. Потпуну игноранцију. Нити нас распоређују, нити нас било ко о томе обавештава. Према мени, лично, односили су се као према губавцу. Правом губавцу… Владимир Божовић, сећам се, тада је био координатор Центра за Косово и Метохију, један заиста праведан и храбар млади човек. Уредио је, некако, да нас приме у Влади Србије, да се тамо сретнемо са представницима претпостављених институција. Колеге предлажу да их ја представљам. Како, људи?! Мене не прихватају, неће ме због Рачка и састанак ће пропасти. Не, кажу они, Дано ти идеш и нико други. Долази министар правде, да га не именујем, покојни је, каже нам: сви ћете на минималац. Одговорила сам: минималац или не, ми желимо да радимо. А он ће: ако вам се не свиђа, вратите се одакле сте дошли. Зоран Перовић, тада судија Уставног суда, свака му част, касније је помогао да се снађемо, да почнемо да радимо. Ја сам добила место у Крагујевцу, у Окружном суду. Тамо сам и завршила радни век, и сваки свој предмет завршила.

* У међувремену сте били без посла. Нисте реизабрани, у јануару 2011, управо на једанаестогодишњицу догађаја у Рачку. Симболика, случај, или…

– Немам дилему да ме је жигосало сведочење о Рачку. То су ми потврдиле и колеге у које имам пуно поверење. И сами су ми говорили: мани се, Дано, Хага и Рачка… Ипак, убрзо сам била поново у Хагу, сведочила у одбрани генерала полиције Ђорђевића. Питала сам се тада: шта ако тужилац оспори моје сведочење чињеницом да нисам никакав стручњак јер у Србији нисам реизабрана за судију? Питала сам се: је ли то моја брука или брука државе?

* Како су вас, онда, вратили да наставите посао до пензије?

– Посланици Народне скупштине на једној седници поставили су питање: како је могуће, како су рекли, да један такав судија као што је Даница Маринковић остане без посла. Ваљда је та јавна прозивка утицала на надлежне. Вратили су ме на посао и поново у Крагујевац, град који нисам успела ни да упознам, толико сам радила. Толико сам волела и да радим. На посао сам враћена у мандату министра Снежане Маловић. Али ми је директно скренута пажња, верујем да то није дошло од ње, а речено ми је: сад си се провукла кроз иглене уши, убудуће води рачуна.

НОВА КЊИГАСВЕ што до сада није рекла, а тек део онога што је казала за „Новости“, Даница Маринковић објавила је у својој књизи „Судија у миру и рату – сведочим“, која ће бити промовисана 20. марта у 18.00 часова у Руском дому у Београду. Реч је о збирци докумената и сведочења непроцењиве вредности, који доказују голготу српског косметског народа.

* Сатисфакција за све кроз шта сте прошли ипак је, на неки начин, стигла. Ове године у фебруару, поводом Дана државности, одликовани сте Златном медаљом за професионални интегритет, личну храброст и поштење. Како сте примили ово одличје?

– Дирљиво и са захвалношћу.

* У предлогу за одликовање, између осталог, стоји и то да је ваш рад лекција из које се учи. Како бисте то прокоментарисали?

– Овако, на пример: буди храбар, искрен и постојан. Човекољубив, разуман и праведан у истини. Истина ће бити свуда где реч о њој одјекне. И тамо где је утајена, прећутана и недоречена, она стигне да кад-тад поправи наопако речено и лажно сведочено. У том уверењу треба истрајати, упркос жртви, јер је без истине живот лишен смисла и достојанства, не само у нашем судијском послу, него и у свакодневном животу.

ХАШКИ ИСТРАЖИТЕЉ

ДАНИЦУ Маринковић позвало је, најпре, Тужилаштво Хашког трибунала, као сведока. Она се сећа да је на врата њиховог породичног дома бануо ненајављени истражитељ. То ју је запањило.

– Да ме саслушавате у кући, то код нас у Србији нема – казала је. – Пошаљите позив преко Палате правде, одазваћу се.

Убрзо су је позвали, негде на Дедиње. У канцеларији истражитељ и преводилац. Разговара се на енглеском. Када су судији, у овим околностима потенцијалном сведоку Тужилаштва, показали записник и превели, пола од тога је одбацила. А они, незадовољни, одбацили њу као сведока.

www.novosti.rs

 

4 гласa