Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар, главни уредник Нове српске политичке мисли, посланик и оснивач Покрета за спас Србије, и даље не одустаје од идеје окупљања опозиције и заједничког кандидата за градоначелника Београда. Он у интервјуу оцењује да Драган Ђилас може бити тај џокер, али и упозорава да победа неће доћи сама од себе „као печена шева“. Шансе опозиције, како наглашава, намирисао је и Александар Вучић, па на све начине покушава да идеју о заједничком наступу унапред минира и исмеје.

Шта очекујете од београдских избора?

– Београдски избори су први заиста неизвесни избори у Србији после пет година и први на којима победа СНС није унапред загарантована. Подршка осовини СНС-СПС у Београду опада из избора у изборе. На недавним председничким изборима читава групација која је стала иза Александра Вучића у Београду је освојила 44 одсто гласова, то јест преко 10 одсто мање него на нивоу Србије. Само у рубним београдским општинама владајућа коалиција може рачунати на апсолутну већину, а у централним, укључујући и Нови Београд, највероватније губи. Све то, дакле, даје реалну шансу опозицији, што опет не значи да ће им победа сама од себе пасти у руке као печена шева. Напротив. Власт располаже неограниченим ресурсима и неће лако предати Београд, чак и ако не освоје довољно гласова – сетимо се само шта је било на Врачару – ићи ће на куповину, уцене, претње…

Да ли је реално да се на београдске изборе иде у два већа опозициона блока – један окупљен око Јанковића и ДС, ту су и проевропске странке, и други – странке националног блока заједно с Вуком Јеремићем?

– То са два блока у овом тренутку заиста делује као најреалнији сценарио. Мада ја и даље мислим да би требало инсистирати на заједничком наступу и заједничком опозиционом кандидату, јер се без тога, а то су показали и последњи председнички и парламентарни избори – не може масовније анимирати бирачко тело. А без те масовне мобилизације и широког фронта није могуће победити напредњачку машинерију.. Притом мислим на заједнички наступ праве анти-СНС опозиције, чиме би била послата снажна порука опозиционим гласачима и истовремено на чистину извучени потенцијални СНС спавачи и тролови у опозиционим редовима. Али то о чему ја говорим зна и Вучић, па на све могуће начине покушава да ту идеју о заједничком наступу унапред минира, исмеје и дисквалификује. Као што је то већ успешно учинио на председничким изборима. Када томе још додамо хроничну лидерску сујету и анимозитет унутар опозиционих редова, добијамо ово што тренутно имамо. А да не говоримо о томе да кад се унапред помирите са „две опозиционе колоне“, њихов број зачас порасте на пет-шест (Шапић, Бели, ДСС, ЛДП, Не давимо Београд, Двери, Доста је било…), а ту је онда тешко разабрати и доказати ко је искрена и права опозиција, ко корисни идиоти, а ко напредњачки пулени.

Како оцењујете могућност да се Драган Ђилас врати на политичку сцену на београдским изборима?

– Та могућност је врло реална. Упркос негативној кампањи и демонизацији којој је био изложен, Ђилас је код многих грађана остао упамћен као врло агилан, способан и успешан градоначелник. А у међувремену је направио веома добар посао као председник Кошаркашког савеза. С друге стране, после учешћа у председничкој трци, било би неозбиљно да се Јанковић, Јеремић или Радуловић појаве као кандидати за градоначелника. Знам да ни Санди Рашковић то не пада на памет. Претпостављам ни Тадићу или Шутановцу…

Може ли Ђилас да буде адут којим би се окрњила апсолутна Вучићева власт?

– Ђилас би потенцијално могао бити тај џокер и сигуран сам да у власти, бар када је о Београду реч, од њега највише зазиру. Но, велико је питање да ли он, после свега што је доживео у периоду 2012-2014, уопште има жељу да се поново враћа у политичку арену и поново пролази кроз то блато. И друго, није јасно како би на ту његову намеру реаговала садашња опозиција. Тј. да ли би га дочекали као спасиоца или као опасност и конкурента. Ја, лично, мислим да би то био врло добар – мада обострано рискантан потез – и за Ђиласа и за опозицију. Али у овом тренутку, рекао бих, нити су му у опозицији превише ради (поготово у његовом „матичном“, демократском табору), нити је он баш сигуран да то заиста жели и да му све то треба.

Како вам се показала премијерка на првом озбиљном задатку – штрајк радника „Фијата“ и „Гоше“?

– Збуњено, без јасног става, плана, идеје и ауторитета. Другим речима, онако како се и могло очекивати од некога ко се случајно и туђом вољом нашао на најважнијој и најодговорнијој политичкој функцији у земљи.

Да ли ће Брнабићева да ће моћи да испуни циљеве из експозеа?

– Брнабићева није ни постављена ту где јесте да би остваривала циљеве из експозеа и испуњавала обећања – јер да је то могуће, не би Вучић ни одлазио са премијерског места – већ да би била нека врста жртвеног јарца, односно кривца што та силна посејана обећања и амбициозни циљеви нису и неће бити испуњени.

Како бисте оценили изјаве Брнабићеве и Ђорђевића упућене штрајкачима „Фијата“ – да је штрајк политички мотивисан и да радници треба да покажу љубав према Србији?

– То су биле срамне и скандалозне изјаве, које су, између осталог, јасно показале чија је ово влада и у чију корист ради. Тако не говоре премијер и министар једне суверене и независне земље, ма колико да је сиромашна или мала. А овај позив радницима да „покажу више љубави према Србији“ неодољиво подсећа на оно чувено „нека једу колаче“ Марије Антоанете. Сви знамо како се то завршило.

Саша Мирковић, некадашњи Вучићев сарадник, каже да је Вучић организовао паљење америчке амбасаде 2008. Да ли тужилаштво мора да испита те наводе?

– Не знам много о томе. Али свакако да би, с обзиром на важност теме и заинтересованост најмоћније светске силе, тужилаштво морало да реагује и покуша да утврди истинитост ових навода.

На друштвеним мрежама влада мишљење да Вучић наручује истраживања јавног мњења у којима његова странка има подршку од око 50 одсто. Има ли истине у томе?

– Мислим да има. Нарочито када избори нису на видику и када се догоди нешто што му објективно не иде у прилог, попут студентских и грађанских протеста или избора Ане Брнабић за премијера, крену да нас засипају истраживањима која показују како је подршка Вучићу „никад јача“, а рејтинг „највећи у историји“. Пред изборе се онда те бројке мало спусте, да би се приближиле реалности. Најблаже речено, чудно је и помало комично да Вучић, са подршком СПС, Палме, ПУПС, Љајића, Зукорлића и свих мањина, и уз све притиске, кампању и бројне марифетлуке, на председничким изборима освоји натегнутих 55 одсто гласова, а да сада, после три месеца, странке које су га подржале, према тим истраживањима, у збиру имају преко 70 одсто?!

Шта показују ваша истраживања? Колику подршку има Вучић лично, колику СНС? Колика је подршка Саши Јанковићу?

– Вучић лично има подршку од близу 50 одсто. СНС нешто преко 40, Јанковић и ДС у збиру око 15-16, СПС десетак, а остали су око цензуса или испод њега. Али, као што рекох, у Београду ствари стоје знатно другачије. У принципу, што је бирачко тело образованије и боље информисано, проценти СНС су нижи. И обрнуто.

У Скупштини је била оштра полемика о кандидату СНС за заштитника грађана Зорану Пашалићу. На основу чега сте створили закључак да он неће радити у служби грађана?

– На основу његове биографије, нарочито покушаја да прикрије податак о средњој оцени и дужини студирања, као и на основу аргументације коју су наводили његови предлагачи – да се од њега очекује да направи дисконтинуитет у односу на претходног заштитника грађана, који се власти често замерао, указивао на грешке и критиковао потезе министара, нарочито поводом „случаја Савамала“. Господин Пашалић је доведен да не таласа много и он ће вероватно такво очекивање испунити, то јест, неће таласати и неће се превише мешати у свој посао.

Траже алиби за признање Косова

Шта кажете на оцене да је позив Вучића на национални дијалог само припрема терена да се подели одговорност за признање КиМ?

– Да. Мени то са позивом на „национални дијалог о Косову“ веома личи на тражење неке врсте накнадног алибија и покрића за досадашње капитулантске и антиуставне споразуме и припрему терена за нове потезе у том правцу.

Тврдите да је Бриселски споразум штетан. Шта бисте ви лично урадили?

– Преговарао бих о конкретним и животним питањима, али чувао статус кво и затечене позиције и институције на северу КиМ. Бриселским споразумом је заокружен „територијални интегритет Косова“, омогућено Тачију да пређе Ибар, расформиране су српске безбедносне снаге на северу КиМ, укинут је српски правосудни систем, учвршћена граница према остатку Србије, Косову додељен међународни телефонски број… Укратко, Косово је данас много независније него што је било пре пет година и томе је директно допринела ова напредњачко-еспеесовска власт.

Катарина Благовић

 

www.nspm.rs/hronika/djordje-vukadinovic-sto-je-biracko-telo-obrazovanije-i-bolje-informisano-procenti-sns-su-nizi-i-obrnuto.html

0 гласовa