Сви желе да се ПОЈАВИ НЕКО ко ће порушити садашњи режим и кренути неким другачијим правцем и кораком (према путиновском Трећем Риму, у одлучном, маршевском строју). Добро, можда не баш сви, али огромна већина нашег народа.

И сви гледају по српском политичком хоризонту ко би то могао да буде. Са већ припремљеним џаком каменица за све оне недостојне овакве државотворне и патриотске мисије.

Повремено се појави неки кандидат (или кандидаткиња), али чим промоли главу и истакне своју амбицију да буде „нови Вожд“ – добије по тамбури, горе него сви постојећи властодршци и њихови сатрапи. Неко с правом, неко превентивно, а неко без икаквог стварног разлога.

И тако то траје, годинама. Са тонама овако побацаног казненог камења и безброј затрпаних политичких фигура (и фигурина)…

А на власти и даље седе они који су на други начин – пречицама и „на лоповске“ – стигли на своја уважена и моћна места у државној управи. Они који су нашли одговарајуће спонзоре, покровитеље и саговорнике из неке дубоке (вампирске) сенке.

Њима не треба „подршка народа (читај: дежурних бацача казнених каменица)“, осим на изборима (али се то лако решава, агресивном пропагандом и уобичајеним путевима поништавања сваке иоле човеколике конкуренције). Они не читају новине, интернет Форуме, нити све оне узалудне петиције (жанра „Докле ћемо овако?!“).

Власт се одржава једноставним и крајње прагматичним методама: великодушног награђивања и окрутног кажњавања и забрањивања. Уосталом, живимо у времену када су новац и подршка моћника обавезни пакет не само за некакав размажени, удобни живот већ и за оно најскромније преживљавање.

Знајући за вечно присутни ред дежурних бацача оштрих каменица, режимлијама и не требају медији, саветници, подржаваоци и симпатизери. Не сметају, али нису неопходни. Све обаве исти они који тобоже призивају „истинске промене“.

Исти они који хоће да оборе режим га и подржавају. Без намере да то раде, али, признајем, они то раде неуморно и беспрекорно. И нико не претекне после ове рафалне моралистичке паљбе на могуће противнике код нас скоро па свемоћног режима.

Најгоре од свега је што су се каменобацачи већ одавно навикли на своју улогу (судија „преког суда“) и што са више страсти гађају недостојне кандидате за неку нову политичку елиту него оне који нам са врха свакодневно упропаштавају живот. И то што Вучић и његова екипа одлично познају овај аутодеструктивни механизам, по трагикомичном моделу „поливеног поливача“.

Ако су заиста „сви исти“ (као што нас учи онај злокобни дверјански слоган), онда то највише погодује онима који су „више исти“ у злу и покварености него неки други (једнако обухваћени овом начелном народном клетвом). Ако сви који учествују у политици буду проглашени корупционашима, лоповима, будалама, неспособљаковићима, секташима, масончинама, удбашима, идиотима, комуњарама, лудацима, издајницима и прикривеним агентима ЦИА-е – онда је, ваљда, боље (логички израчунато) заиста узети оно за шта вас унапред оптужују, па да се макар страда уз неки профит и стварни бенефит, а не „на правди Бога“.

Зато ја увек изнова тврдим да смо ми сами себи наместили смртоносну клопку из које не можемо да се макнемо ни за милиметар, и да су унутрашњи фрикови и припадници овдашње варијанте техеранске „верске полиције“ за све нас и могућност српске обнове много гори од НАТО пакта, светских банкара, Трилатерале, свих тајних бриселских операција, БИА-е, ЦИА-е и читаве вашингтонске обавештајно-политичке мреже. Са њима се можемо макар узалудно борити, а уз наше самомрзитеље и клеветнике ни то не можемо. Унапред, својом руком убијамо све клице, пре него што се заметну у потенцијал плода.

Окрвављена и блатњава Претећа Каменчуга нам кроји судбину и држи нас, остављене самима себи, на дну историјске клозетске клоаке (у коју смо упали заборавом светосавске српске идеје, презиром показаним према херојима и духовним учитељима, али и партијским политиканством, бесловесним југословенством, безбожним комунизмом, сервилним титоизмом, транзицијском похлепом и непојамном шкртошћу, свеопштим компромисерством и модерним хипи-екуменизмом).

Увек ме је занимало да ми одговорите, колико и како умете:

Зашто би српски опозициони лидер био (отприлике) комбинација Светог Саве, кнеза Лазара, Карађорђа, Ајнштајна, Супермена, Путина, старца Тадеја и Стрелкова, кад наспрам себе има пећинске полуљуде са напредњачке листе?

Због чега би будући српски вођа морао да беседи боље од владике Николаја, да буде храбрији од хајдук Вељка, паметнији од Слободана Јовановића, виткији од манекена, скромнији од пустињака, налик на директан спој светитеља и ратног хероја, ако против себе има Вучића и Николића?

И зашто бисмо морали да изнедримо новог краља Артура, ако смо досад имали зајапуреног промотера урбане демократије, образованог и аморалног разбојника, синдикалног млакоњу без икакве иницијативе, оперетског маршала који је радио на навијање (прво совјетско, а онда америчко)…?

Зар није довољно да неко има НЕШТО храбрости, ПОМАЛО креативности, да уме МАКАР МАЛО да ризикује и одупире се искушењима, да говори и беседи, да теши и исцељује, да воли Србију и свој народ, да познаје нашу величанствену историју и начине функционисања савременог света…?

Ни сам „нисам паметан“ (како то наш народ уме да каже) по овом питању. Како изаћи из затвореног круга мазохистичког самораспињања и несхватљиве аутодеструкције који смо, токо, година, добровољно прихватили као своју судбину?

И како објаснити људима да нам је потребно НЕШТО БОЉЕ, а никако „савршено“, неко МАЛО ЉУДСКИЈЕ и ПРАВЕДНИЈЕ, а не неко теоретско и немогуће, квази-„идеално“ решење?

И, наравно, чиме наговорити своје сународнике и суграђане да помисле, макар понекад, како можда ипак није тако страшно признати да је неко бољи, мудрији, искуснији и погоднији од њих за кандидатуру на једно овако компликовано и опасно место (српског изабраника)?

Како се покренути са мртве тачке (а у народу који је највише од свих на свету постао среброљубив, шкрт и напросто опседнут новцем и култом „бога“ Мамона)?

Ако су успешни себични, а неуспешни осветољубиви и љубоморни на успешније до себе – где пронаћи упоришну тачку новог почетка? С ким? Како? Уз чију неопходну помоћ и подршку (а да није са индекса савршено умрежених, међународних глобалистичких институција)?

Одговор се сам намеће.

Или Русија или пропаст!

Овакав „надоносни“ слоган, скован по моделу оне чувене холивудске комедије нам прецизно указује на онај једини (ма како уски и у скорој будућности мало вероватан) канал, у коме можемо срећно одложити све оне још небачене каменице и онда, заједнички, прокопати овај робијашки тунел ка правој Слободи.

Без тога, нема више никакве шансе за ма какав преокрет и реалну обнову запуштене територије на којој је некада постојала српска Отаџбина.

Аутор/Извор: Драгослав Бокан

www.magacin.org/2015/03/11/dragoslav-bokan-ili-rusija-ili-propast/

14 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ