Само један, овај реални живот који живимо није довољан да бисмо могли да га проживимо и будемо задовољни. Због тога је потреба за паралелним животом насушна.

За носталгију и сећање на детињство људи су склони да кажу: ‘Па то је прошло, то је било некада’. Није тачно. Све лепо што сам доживео као дете, ја и данас памтим. У мени је то живо и даље. То је саставни део мене – оваквог какав сам – каже илустратор и карикатуриста Душан Петричић у разговору за Данас уочи отварања изложбе „Детињство је било боље“ сутра увече у Галерији Хаос. На њој ће бити искључиво представљене његове илустрације за дечје књиге и то три последње које је радио у Канади.

* Радије цртате за децу него карикатуре уз које морате да се изнервирате?

– Па, могло би се тако рећи. Прија ми да у овом политички најеженом тренутку, у који сам преко карикатуре веома укључен покажем и нешто што људи у мом послу воле и што ја волим да радим. Кад год ми досади једна област, рецимо карикатура, побегнем у дечије књиге и обрнуто. Уз карикатуру морам да се изнервирам, а дечје илустрације су по природи својој нешто што у људима изазива потпуно супротно осећање. Сваки пут кад радим за децу имам предиван осећај топлине и лепе носталгије зато што се тада у великој мери ослањам на сећања на моје сопствено детињство која су нежна и топла, па радећи за децу то покушавам и да пренесем.

* Књиге „Човек са виолином“ и „Виолинска игра“ се тичу музике. Како је цртати музику?

– Ја волим изазове такве врсте. Нисам употребљавао ниједан знак, као рецимо ноте и виолинске кључеве који се обично користе када је реч о музици, него сам покушао да неки интимни осећај музике пренесем и дочарам динамичном линијом, бојом, композицијом. Док сам радио на овим књигама стално сам слушао виолинску музику. То ми је помагало и повремено сам хватао себе како једном руком цртам, а другом млатарам по ваздуху и покушавам да тај покрет пренесем у потез оловком – у једну непрекинуту линију, нешто што је мени давало осећај музике.

* Књига „Човек са виолином“ за коју сте заједно са списатељицом Кејти Стинсон 2014. добили годишњу Канадску награду из области дечје литературе је заснована на стварном социјалном експерименту. О чему се ради и зашто је тај оглед важан?

– Тај експеримент је битан за Америку, где се и десио, али чини ми се да је важан за свако друштво, па и наше, јер показује до које мере су људи упућени у нешто што се догађа на вишем културном плану, у овом случају у музици. Џошуа Бел, виолиниста, у тренутку кад је покушао да изведе тај експеримент био је већ велика звезда у Америци, чији су концерти били унапред распродати за велике паре. И, он, такав какав је, атрактиван момак у сваком погледу, уђе у подземну станицу и покуша да нешто одсвира и привуче пажњу публике. На његову огромну жалост, не само да га нико није препознао, него огромна већина пролазника није ни пажњу обратила, нити приметила да се неки фин, топао звук разлива простором. Чуо сам касније из још неких извора да је после тог експеримента пао у тешку депресију. Према овом догађају је настала занимљива прича која говори о томе у којој мери одрасли људи не чују и не примећују битне ствари које се око нас догађају, за разлику од деце која држе широм отворене очи и уши и све упијају.

* И сами о томе водите рачуна, између осталог, кроз рад на књизи „Како сам био мали“ . Јесте ли је можда завршили?

– Нисам, а интересантно је да што сам старији све више имам потребе да завршим то што се зове „Како сам био мали“ и, између осталог, део тога је нешто што сам са уживањем недавно урадио. Ове године и наредних неколико ћу бити члан жирија Политикиног забавника за најбољу дечју књигу. Ове године у Политикином забавнику су се мудро сетили и позвали, нас чланове жирија, председника САНУ Владимира Костића, Небојшу Брадића, Зорана Симјановића и мене да напишемо о својим искуствима и сећањима на Политикин забавник, јер је он обележио сва наша детињства, те сам ја тако урадио свој стрип на две стране о сећањима на тренутак када се Забавник појавио у мом животу, негде почетком педесетих. То на неки начин припада причи „Како сам био мали“, то јест, како сам упознао Забавник.

* Како то да сарађујете с Политикиним забавником?

– Политикин забавник се зове Политикин, али ја сарађујем са оним делом наслова који се зове Забавник. Ето, тако сам ја то сложио у својој глави.

* Прво сте овде постигли све што је могао неко ко се бави илустрацијом и 1993. отишли у Канаду, где сте поново морали да идете с мапом и тражите посао. Успели сте, освојили награде, вратили се овде и добар део свог радног века везали за Политику да би се та прича 2016. завршила. Да ли Вас је то погодило?

– Мој професионални осећај и овде и у Канади је био такав да, уз све проблеме који постоје у писаним и другим медијима, тешко да сам могао да претпоставим да ће доћи до таквог реза, да неко некога одстрани као непожељно тело из новина. То ми се није догодило ни тамо, па то нисам очекивао ни овде, поготово што се у историји Политике, која су, ипак, наше најзначајније и најдуготрајније новине, чак ни у много тежим временима то није десило ни Пјеру Крижанићу, ни Зуку Џумхуру, ни Иву Кушанићу. Нисам тако нешто очекивао, међутим, догодило се. Од једног тренутка постало ми је јасно како се ствари развијају, па ме сам догађај није много изненадио. У мери у којој је са стране Политике, односно, њеног новог руководства, то дошло као захтев у истој мери је то код мене већ постајало као одлука да подвучем црту и кажем довиђења. Није било ниједног момента дилеме с моје стране да ћу на њихов захтев одговорити „па, чекајте да видимо“ или да ћу пробати да им подиђем било каквим, макар и минималним уступком.

* Какав је то сигнал био за Вас?

– И пре него што се то догодило било је јасно да су дошла веома тешка и непријатна времена која се нажалост из дана у дан све више погоршавају упркос неким лепим догађањима као што су млади на улицама. Очигледно је то спонтана потреба младог света да каже доста даљем слуђивању нације.

* Како бисте ви описали ментално стање нације?

– Ја јесам добрим делом био одсутан у време Милошевићеве власти. У његово време су се, истина, догађале много озбиљније ствари – сукоб са целим светом, рат, крв, протеривања, инфлације, али је ипак постојала нека врста, не само политичке опозиције, него обичне, људске опозиције. Потрајало је, али је огорчење и немирење са немогућом ситуацијом расло у људима и знамо како се то завршило. А онда је после 5. октобра дошло разочарање. Нова власт је изневерила очекивања, поново се, пресвучена и лоше маскирана вратила стара политичка гарнитура и сада живимо ову очајну, трагичну стварност. Сви одбрамбени рефлекси у људима су исцурели, угасили се. Један део људи ни сада не примећује шта се догодило. А други, уморни, разочарани, немају ни воље ни снаге да дигну главу и кажу: ‘Доста бре, шта радите, да ли сте ви нормални?’ Да ли је могуће да смо доживели овакав ментални колапс, да група, коју бих ја најпрецизније назвао уличном бандом, освоји власт, растури нам државу и институције, а ми никако да се пробудимо.

* Можда су систематски припремани за ту врсту анестезије и одговорност за то добрим делом сноси опозиција?

– Несумњиво. Немам никакву наивну дилему у вези са тим да ли је опозиција крива или не. Много је крива. Знате, кад гледам ствари уназад, факат је, у историји српског народа, ово ваљда био једини тренутак када је Демократска странка, односно, нека опција са називом демократска дошла до власти после дугог периода једнопартијског система са свим својим добрим и лошим странама, јер ту има и много добрих ствари које су се у социјалистичком периоду догађале и то није само носталгија. Сада можемо прецизно да препознамо шта је то било добро у том и таквом социјализму. Међутим, факат је да је то био једнопартијски систем и да је тај и такав систем отупео свест народа. Људи су том систему поверовали да он о њима брине и да нема потребе да се они додатно баве својом судбином. То је разлог зашто чак и у оваквом тренутку не препознају потребу да изађу на биралишта и да кажу: ‘Чекајте, ми држимо своју судбину у сопственим рукама’.

* Подржали сте Сашу Јанковића. Да ли сте задовољни његовим резултатом на изборима?

– Апсолутно, јер нисам очекивао ништа више. Мислим да је ово више од оног што је могло да се очекује. Заиста верујем у ону Сашину реченицу коју је изговорио у ноћи избора да је то једна врста победе. У ком смислу, у том што је озбиљан и важан део овог народа успео да се уједини у том тренутку и каже оно што је требало рећи.

* Како стати на пут томе што премијер, сада будући председник, сваки дан говори једно, а ради супротно, односно, како је могуће да то пролази?

– Ја се плашим да он и његови таквим понашањем не изазову остале сегменте друштва да прихвате иста средства. Јер, ако неко тебе удари мочугом у главу, не можеш на исти начин да вратиш зато што верујеш да другачије не можеш да победиш. Од парламента су направили то што су направили и сада свет који неће много да се удубљује лаконски каже: ‘Ма, сви су исти’. Нису, Вучић и његови су креирали ово болесно стање у друштву, овај ријалити у нашим животима. Како се с тим изборити – само упорним и дуготрајним радом, са истом оном количином упорности коју Александар Вучић показује у својим неподопштинама. Са истом толиком количином упорности ова наша страна мора да се бори за праве ствари, за истину, за слободне медије, за озбиљне институције и јаку државу и да прихвати да ће борба трајати дуго. Ако је мени у мојим годинама то релативно лако да кажем, верујем да млад свет, нови млади људи који пред собом имају цео живот, имају хиљаду разлога да се наоружају стрпљењем и неодустајањем у борби до циља. Потрајаће, али је изводиво. Људи лако одустају. Ако постоји лекција коју сам добро научио у животу, а у томе ми је и боравак на Западу много помогао, то је да се не сме одустајати упркос поразима, упркос видљивим сигналима да је све против вас. Не сме се никад одустајати.

Вучићева лекција

– Само свест и одлука да будемо упорни, будни и да никад не одустајемо могу да помогну. И Александар Вучић и његова банда не одустају. То је озбиљна лекција коју су дали овом народу, нажалост на погрешан начин и са катастрофалним последицама. Ако овај народ ишта од њега треба да научи, онда је то да се не сме одустајати – истиче Душан Петричић.

* Да ли вам је падало на памет да направите „Битку за Београд – Два“ будући да овај град бије нове и фантомске битке?

– Не под тим називом, али већ неко време размишљам о томе да направим серију цртежа на тему Београда. За 20 година живота у Канади направио сам књигу „Мој Торонто“. Срамота је и недопустиво да не урадим књигу „Мој Београд и Земун“. Управо радим на томе како да се организујем и да наредних година из недеље у недељу за неке новине цртам по један свој утисак о нашем граду које ће се после неког времена преселити у књигу. Сасвим је могуће да ће се у тој серији цртежа наћи и нека нова битка за Београд.

(Данас)

www.nspm.rs/hronika/dusan-petricic-nisu-svi-isti-vucic-i-njegovi-su-kreirali-ovo-bolesno-stanje-u-drustvu.html

2 гласa