НА свечаности у Андрићевом институту у Вишеграду, на православни празник Светог Саву, додељене су престижне књижевне награде „Андрић“: за укупно књижевно стваралаштво а поводом изласка из штампе најновије драме „Хипноза једне љубави“, награђен је један од најзначајнијих српских и европских драмских писаца Душан Ковачевић. За најбоље остварење преведено на српски језик у протеклој години, признање је уручено руском писцу Захару Прилепину за роман „Обитељ“ и збирку прича „Седам живота“.

 Фото: Д. КАРАДАРЕВИЋ

– Награду добијам у Вишеграду, у Андрићевом институту, у једном националном здању које посматрам као чудо, каквог нема нигде на свету. Само овде постоји цео један град изграђен у част једном од највећих писаца 20. века. Ова награда је изузетно важна, јер не постоји име писца драже и жељеније за признање које се додељује за животно дело. Ово је „златна значка“ наше књижевности. Одрастао сам као и многи читајући Андрића, а „Знакове поред пута“ и данас држим надохват руке, јер често пожелим нешто мудро, сажето, дијагностички тачно, лековито, оно што ме, чини ми се, чини бољим човеком – рекао је Ковачевић примајући награду „Андрић“ из руку Емира Кустурице, након што је уместо говора, присутнима прочитао своју причу „Ако се брзо осврнеш“, о свом првом сусрету са књигама и библиотеком, у свом родном граду. – Између тог првог сусрета са књигом и данашњег дана прошле су деценије, а ова два дана повезује један датум, када славимо име оца нашег народа. То све чини лепшим и узбудљивијим.

Захар Прилепин, најзначајнији савремени руски писац, често је гост Београда. Истиче да је у Вишеграду, да би „пренео поздраве“ православне браће са Крима, из Доњецка, браћи Србима.

– Видите, моји пријатељи, другови и моји војници су ми рекли када сам кренуо из Доњецка: „Пренеси поздраве српској браћи“. Ми на овај начин не поздрављамо Пољаке, Италијане или Французе. Само и једино Србе. Пријатељима треба помагати а треба их и читати, упркос негодовању европских фарисејских шарлатана, којима смо помало затрпани. Простор српских филмова је простор мог детињства и у добру и у лошем, Србија је простор мог весеља, храбрости, могућности да живим повремено овде са православцима, да заједно држимо оружје и перо у рукама – рекао је Прилепин. – Овде сам, чини ми се 25. пут. Ја помало сањам на српском језику. Као што је „Орден дружбе“ који је Путин уручио Емиру Кустурици признање брату, тако је и ова награда за мене стисак руке Срба из Босне. Ови Срби чине да награда заиста мени и припада.

Директор Андрићевог института Емир Кустурица истакао је да су се током доделе награда највише могле чути речи – страст, немоћ и политика:

– Политика је генератор наших највећих прича, драма и комедија. Када наградимо два оваква писца, Ковачевића и Прилепина, требало би да се осетимо паметнијима. Нарочито у тренутку када Бошњаци негирају Андрића. То што они раде, о томе је Андрић писао: зло трпиш или га чиниш, а они не могу више да трпе и то стање преводе у акцију. Поново морају да откривају да је Андрић писац свих раса, сваке боје коже, као да је писао о Вавилону или о Њујорку, а не о Вишеграду. Уосталом, ово је време у ком најбољи у свету бивају нападани, па Андрић није изузетак.


ГОСТИ

УРУЧЕЊУ награда „Андрић“, повеља и новчаног дела признања, присуствовали су амбасадор Руске Федерације у БиХ Петар Иванцов, начелник Општине Вишеград Младен Ђуревић, шеф Клуба Срба у Већу народа РС Перо Петровић и многобројни писци и гости.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0.487.html:646959-%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD%D1%83-%D0%9A%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D1%83-%D0%B8-%D0%97%D0%B0%D1%85%D0%B0%D1%80%D1%83-%D0%9F%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D0%BD%D1%83-%D1%83%D1%80%D1%83%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B5-%D0%90%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%9B

2 гласa