Београд – Економски патриотизам доприноси привреди, али држава, како каже закон, не сме да га рекламира. Свако фаворизовање производа зато што су домаћи довело би до нарушавања јединства тржишта, до протежирања једног или групе артикала, односно произвођача, што је забрањено и у супротности је са актуелним европским законодавством. С друге стране, свака чланица те европске „породице“ међу својим границама шири „афинитете“ према производима које су сами направили.

Упркос томе што се глобална економија заснива на равноправном третману производа, ипак, моћне државе и велике економије, када затреба направе искорак и свесно оду у протекционизам, у условима глобализације тржишта. О промоцији и настојању да се фаворизују домаћи производи, стручњаци су подељених мишљења. По некима, држава не треба да се меша, већ да створи боље услове пословања, док други друг оцењују да је таква акција сада постала ad acta, из више разлога.

„Прво, законом о трговини изједначен је статус домаћих и страних производа, друго, питање је шта је домаћи производ, производ који производи домаћа фабрика са домицилним капиталом и власништвом или пак компанија која послује на територији Србије без обзира на власништво“, истиче Драгован Милићевић, економиста.

„Мала земља у ери глобализације и препуштања тржишта моћним „играчима“ више нема никакве могућности да на адекватан начин промовише производе који су произведени на својој територији, без обзира на то што би таква политика била од великог значаја за домаћу економиију. Кључни домаћи брендови сада су власништво компанија, које су купиле комплетни или већински капитал домаћих компанија које су променили власништво.“

У време када је борба за националне интересе заправо борба за очување домаће економије, компаније које купују стране брендове најчешће то чине тако што у кампањама усмеравају пажњу потрошача на нешто друго, да би сакриле да омиљени производ домаћих потрошача за који су они емотивно везани, сада има новог власника који долази из друге, често суседне земље. Тако не чуди да је у домаћој јавности уврежено мишљење да су „смоки“, „бананица“, „гранд“ и „бонито“ кафа наши, домаћи упркос томе што они одавно нису наши. Ми их тако доживљавамо и зато што су се нови власници из Хрватске потрудили да такву везаност потрошача сачувају за омиљен бренд.

Примера ради, „Атлантик група“ је постала власник кључних српских брендова „Штарка“ и „Гранда“, „Агрокора“ – „Дијаманта“ и „Фрикома“, „Нестлеа“ и „Др Еткера“ – „Центропроизвода“…

Наравно да економски интерес компаније преовлађује и да је њихов тржишни потенцијал у Србији неприкосновен, али додаје Милићевић, поставља се питање да ли ће једног дана у потрази за јефтинијом радом снагом и условима производње, ти производи бити дислоцирани. Уосталом, то је урадила и једна велика кондиторска кућа дислоцирањем производње својих неколико брендова у БиХ.

И познати трговински ланци у земљи, у власништву страних белгијских, хрватских и француских компанија, потрошачима се обраћају као „комшијске“ и „наше“ радње. Све је то дозвољено, јер је борба за тржиште и потрошача у савременој економији заснована на усмеравању пажње потрошача, на оно што је добитна комбинација, односно раст продаје и профита.

Консултант за страна улагања Милан Р. Ковачевић сматра да за робне марке свака земља увек има снажан интерес.

„Још увек траје у свету релативно слободна прекогранична трговина, али се на различите начине, избегавајући недозвољене, промовише производња у земљи“, додаје Ковачевић.

„Истовремено због успоравања раста светске привреде, ојачава и жеља за затварањем земаља. Али је неизводљиво да затварање буде само на правцу увоза. А пошто Србија још има недовољно развијене укупне економске односе са светом, нама би затварања нанела штету.“

Према Ковачевићевом мишљењу, штетно је за потрошаче све чешће наше залагање против увозне робе. Паметније би било, каже, порадити на бољој контроли квалитета, прописивању строжих стандарда, итд. А још важније поправити климу за веће инвестирање и већу, нарочито извозну, производњу.

Створити боље услове

„Наши званичници пажњу према нашим производима треба да реализују тако што ће створити бољи амбијент за вођење бизниса“, сматра Данило Шуковић, економиста.

„Што значи јаке, слободне и независне институције, добра инфраструктура, добро образовање, ефикасно здравство, ниска корупција, мали порези и велика предвидљивост услова пословања, без честих измена прописа. Све остало треба препустити тржишту. Држава, односно њени званичници, треба да се уздрже од интервенција у сфери бизниса.“

Једно је марка, друго порекло

Све више брендова се производи у више земаља. Чим се у једној земљи постигне добар производ, власници размишљају и о извозу под том марком – каже Ковачевић. – Таквим ширењем омогућава се и даља уштеда производњом у земљи где је то најјефтиније, смањујући или гасећи производњу у претходним земљама. Једно је вредност марке, а друго је где се производ прави. Најбоље марке се отргну контроли земље где су настале и њихов власник има слободу најбољег искоришћавања монопола на регистровану марку, укључив и продају марке.

Д. Маринковић / Новости

www.vaseljenska.com/ekonomija/ekonomski-patriotizam-u-srbiji-nemoguca-misija/

1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ