Београд – „Ако на дну мора видите две рибице како се свађају, знајте да је енглеска подморница у близини“. Ове поучне максиме, чије ауторство приписују Махатми Гандију, многи су се сетили кад је резолуција Велике Британије о Сребреници поново поклопила балкански лонац, а изнутра почело да куља.

„Не постоје наши стални пријатељи и наши стални непријатељи, постоје само наши стални интереси“, максима или боље рећи доктрина коју приписују британском премијеру Винстону Черчилу можда још боље описује генералне енглеске тежње.

Дипломатија преко трећих земаља

Историјски гледано, односи овог краљевства и Србије преплићу се кроз односе Британије и неке друге велике силе. Понајвише Русије. Сеже то још од Кримског рата (1853—1856.) кад је (како се касније испоставило) Енглеска преценила снагу српске војске и кад је уложила силне напоре да одврати Србију од уласка у рат на страни Русије.

И током Берлинског конгреса (13. јун—13. јул 1878.) на коме је Србија добила признање суверене државе, Британци су имали антируски став. Ова конференција је, иначе, била прва на којој је радни језик био енглески.

У нешто каснијем периоду, однос Британије према Србији био је доста суздржан, а знатно је погоршан после Мајског преврата 1903. године, кад су прекинути и дипломатски односи двеју земаља. Међутим, приближавање Енглеске Русији, у страху од земаља са немачког говорног подручја, условило је да су се већ од 1907. односи Британаца са Србијом побољшали.

Заблуда савезништва током Великог рата

Иако многи сматрају да је савезништво током Првог светског рата био најбољи део англо-српских односа, један од најпознатијих српских историчара Драгољуб Живојиновић је својом књигом „Невољни ратници — велике силе и Солунски фронт 1914—1918“ показао супротно.

Велика Британија је била невољни савезник Србије, а прави разлог британске помоћи у више случајева био је због Француске. Британска политика према Србији увек је била дистанцирана, тврди академик Живојиновић и у својој књизи појашњава да су Британци уцењивали Србе око кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала одрицањем од делова територије у корист Бугарске.

Грчког краља Константина су, према Живојиновићу, подржавали Енглези па је грчка влада забранила улазак српске војске на њену територију. Тек кад је руски цар Николај Романов оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима сломљен је енглески отпор и Срби су могли на Крф.

Живојиновић пречесто енглеске намере и однос према Србији из тог периода назива „подвалама“ и „отвореним опструкцијама“. И у завршним операцијама на Балкану, према његовој књизи, британске трупе биле су само сапутник француским, српским и грчким дивизијама.

Пуч 27. марта

Има аутора који тврде да је и Бановина Хрватска, као аутономна област настала под британским утицајем 1939. године, јер су сматрали да је то право решење да Југославија ојача.

„Југославија је нашла своју душу“, говорили су британски представници после војног пуча 27. марта 1941. године, којим је свргнуто намесништво које је два дана раније у Бечу потписало приступање Југославије Тројном пакту. Огроман је број оних који тврде да је улога Британије у овом пучу била пресудна.

После Другог светског рата следи период британске подршке Јосипу Брозу Титу и то после његовог сукоба са Стаљином 1948. године.

Тони Блер и јастребови НАТО-а

Током осмогодишњег рата (1991—1998.) на простору бивше Југославије, или како овај период назива енглески новинар Тим Џуда „ратова за југословенско наслеђе“, улога Енглеза према Србији је у почетку била суздржана. Неки кажу и због њиховог контрирања Немачкој. Али од 1995. године, а посебно од 1999. године током НАТО агресије, није више било суздржаности.

У свему томе се посебно истицао тадашњи британски премијер Тони Блер.

„НАТО агресија на Србију и раније поменути Кримски рат била су једина два рата у којима су готово све хришћанске земље ратовале против православне државе. У првом случају Србије, у другом Русије“, тврди један хроничар. У оба ова рата Британија је имала више него активну улогу.

Напослетку, предлог резолуције о Сребреници — са неславним епилогом, и што се тиче њеног усвајања у СБ УН и што се тиче појачаних тензија на Балкану — део је интереса Велике Британије да активном дипломатијом створи привид сопственог светског значаја. Империја, како су ову државу раније чешће звали, пледира да буде морални лучоноша, миротворац и коректив човечанства. Тако се барем чини, али им нешто не успева.

 

www.vaseljenska.com/politika/engleska-protiv-srbije-otvoreno-i-iza-kulisa/

Прочитај без интернета:
5 гласовa