Од 14 случајева убијених и киднапованих новинара и медијских радника на Косову и Метохији од 1998. до 2005. године, Еулекс је као ратни злочин истраживао само убиство новинара и преводиоца Александра Симовића Симе, показало је истраживање Удружења новинара Србије.
Еулекс (илустрација) -

Еулекс (илустрација)

Од укупно 14 случајева убистава и киднаповања новинара и медијских радника током и након сукоба на Космету – ниједан није ријешен, наводи се у тексту УНС-а, који је настао као резултат истраживања новинарског тима удружења о убијеним и несталим новинарима на Косову и Метохији.

Шеф Еулекса Александра Пападопулу потврдила је за УНС да је убиство Симовића ратни злочин, али није имала одговор на питање да ли ће се овај злочин наћи пред Специјалним судом за ратне злочине ОВК у Хагу.

Одговорност за серију пропуста у истрагама и због тога што нема ни најосновнијих сазнања да су се неки од ових злочина уопште и догодили, Еулекс годинама пребацује на мисију Унмика, наводи се у тексту.

Из УНС-а истичу да им је Еулекс током истраживања одговорио да нема података о отмицама новинара приштинског „Јединства“ и дописника „Политике“ Љубомира Кнежевића и радника РТВ Приштина Мила Буљевића.

„Међутим, када је УНС доказао да има сазнања да је Еулекс ипак обавештен, `мисија владавине права први пут признаје да има податке о отмицама двојице колега`“, наводи се у тексту.

Од 11 случајева убистава и киднаповања новинара за које Еулекс признаје да има сазнања и даље су отворене само двије истраге – о нестанку новинара српске редакције Радио Косова Марјана Мелонашија, пред Основним тужилаштвом у Приштини, и убиству новинара листа „Бота Сот“ Џемаиља Мустафе, који истражује Специјално тужилаштво самопроглашеног Косова.

„За осталих девет случајева Еулекс наводи да су затворени и да могу бити поново отворени уколико се дође до нових доказа. Ако таквих доказа и буде, убиства и киднаповања новинара и медијских радника у складу са сужавањем мандата Еулекса, неће више истраживати међународни тужиоци“, наводи се у тексту.

Тиме би, умјесто Еулекса и Унмика, требало, после 18, па чак и 19 година, да се баве локална косовска тужилаштва, додаје се у тексту.

Пападопулуова је за УНС рекла да је велики проблем за даље истраге то што неке породице несталих нису дале узорке за ДНК анализе, те да је то велика препрека за прикупљање доказа и формирању предмета и оптужница.

„Међутим, породице несталих новинара демантовале су ове наводе. Они су потврдили да су дали узорке за ДНК тестирања и то убрзо након отмица Милета Буљевића, Ранка Перенића, Ђура Славуја и Марјана Мелонашија“, истиче се у тексту УНС-а.

Новинарски тим податке о убиствима и киднаповањима 14 новинара затражио је и од мисије Кфора, јер су се породице жртава углавном за помоћ прво обраћале представницима те мисије, међутим у Кфору им је речено да немају никаквих информација.

„Кфор није истражни орган и можда јесте добио информације или примио захтеве или жалбе породица жртава, али такве би информације биле прослеђене надлежним властима. Информације које се односе на ове предмете /ако и постоје/ би биле одавно предате истражитељима и тужиоцима Еулекса“, званично је одговорио УНС-у правни савјетник команданта међународних војних снага под командом НАТО-а на Космету Марк Ни.

Тужилаштво за ратне злочине Србије од 14 убијених и киднапованих новинара током и након рата на Космету у периоду од 1998. до 2005. године у евиденцији има шест случајева.

Од Специјалног тужилаштва самопроглашеног Косова УНС је непрестано од 4. августа тражио одговор на питање о статусу истрага о киднапованим и убијеним новинарима, али на девет мејлова нису добили одговор.

Истраживање о убиствима и киднаповањима новинара и медијских радника на Космету спроводи се у оквиру пројекта УНС-а, који је подржало Министарство културе и информисања Србије.

Извор: Срна

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=277376

0 гласовa