Са некадашњих 40 одсто учешћа на тржишту спала на свега седам-осам одсто, има и вишак запослених. – Само на отпису потраживања држава изгубила 110 милиона евра

 

 

 

Шта то фали „Галеници”, некада нашој највећој фабрици лекова, када безмало десет година у новијој историји не може да нађе купца? Да ли је презадужена, изгубила тржишта и има вишак запослених? Да ли је држава, као појединачни највећи власник, преценила њену вредност?

Вероватно да има свега тога. У поменутом периоду држава је неколико пута звала купце нудећи им разне моделе продаје.

И ништа.

Никад се није јавио ниједан познатији инвеститор из фармацеутске индустрије. Већ само мање компаније, углавном из Азије и Латинске Америке и инвестициони фондови. Држава је са свима преговарала. Безуспешно. За то време дугови фабрике само су расли.

Подсећања ради, у време Млађана Динкића, тада министра економије, држава је за фабрику лекова тражила 200 милиона евра и нико се није понудио да толико плати. Недавни покушај приватизације, када је држава понудила пакет акција од 25 одсто за седам милиона евра и професионално управљање, уз преузимање дела обавеза, привукао је само једног инвеститора и такође је пропао.

Нови покушај продаје најављен је за септембар, а свакако једно од најважнијих питања је колико она данас вреди. Економиста Драгован Милићевић каже да се питање приватизације „Галенике” своди на смањење штете. На разлику онога што је држава изгубила и онога што може да се добије. По њему, инвеститор би за фабрику могао да да максимално 40 милиона евра колико је по његовој рачуници њена актуелна вредност.

– Тешко је то израчунати. Шта је вредност компаније која има акумулирани губитак од 300 милиона евра. Само летимичан поглед на биланс показује да компанија, књиговодствено гледано, има два пута мању имовину од обавеза. Држава је конвертовала обавезе према њеним предузећима у капитал и ту је претрпела директну штету од 110 милиона евра. Говори се о потраживању „Галенике” од 120 милиона евра за испоручене лекове, а у билансу стоји потраживања од 970 милиона динара, што значи да су та потраживања отписана, јер су се својевремено односила на „Велефарм” који је практично ликвидиран – каже Милићевић.

На шта будући власник „Галенике” може да рачуна?

Фабрика лекова је изгубила тржиште и са некадашњим уделом од 40 одсто спала на свега седам-осам одсто. Милићевић наводи да је фабрика у 2016. години спала на продају од само 38 милиона евра или 25,5 милиона паковања лекова.

– Фармацеутско тржиште је данас такво да су мале шансе за значајнију тржишну експанзију ове фирме. Карте на тржишту лекова подељене су између кључних играча, пре свега страних компанија и оне заузимају више од две трећине промета лекова. Највећа фабрика лекова „Хемофарм” (са немачким капиталом) такође је у значајној дефанзиви и велики део својих прихода остварује као услужна производња за матичну кућу „Штаду” и друге партнере. И „Хемофарм” је према подацима завршних рачуна имао пад продаје на домаћем тржишту од готово 20 одсто. Остале компаније практично и немају домаћу производњу већ према новом закону о лековима статус домаћег произвођача стекли су ако имају само једну фазу технолошког поступка, а то може бити и секундарно паковање (паковање већ увезених блистера са лековима у јединичну кутију и убацивање упутстава). Не треба посебно истицати да су просечне цене таквих лекова неупоредиво јефтиније него комплетна производња овде у случају малих серија и честих измена производње, објашњава овај економски аналитичар.

Особеност „Галенике” је и да има заштићена имена генеричких лекова. То је значајно боља тржишна позиција, јер се преписивачи и пацијенти везују за име лека. Међутим дугогодишње пропадање је условило да ова компаније више нема ту конкурентску предност. На страном тржишту „Галеника” (осим у БиХ и Црној Гори) нема активности, јер су у великом броју регистрације истекле и питање је да ли су обновљене.

– Евидентно је да „Галеника” има највеће учешће трошкова зарада у приходу од продаје што је неодрживо. За постојећих 1.400 радника нема места, јер је због трошкова њихових плата производња потпуно неисплатива. Производња лекова је таква делатност да само велике серије, односно економија обима, даје сасвим прихватљиве резултате где се гледа цена лека. Просечна цена „Галеникиног” лека у 2016 години била је 1,53 евра, што се и даље сматра скупим – каже Милићевић.

По њему, за потенцијалног купца исплативо је да се потпуно преоријентише на велике серије, премести примарну производњу на јефтине дестинације и задржи само примарно и секундарно паковања као остале компаније и драстично смањи број радника.

Аутор: Јована Рабреновић, Политика.рс

www.srbijadanas.net/112723-2/

1 глас