Београд – Више од 15.000 деце је од почетка године пријављено за азил у Србији, што је пет и по пута више него 2014. Чак 4.000 малишана креће се без икакве пратње, без родитеља или неког старијег ко би бринуо о њима. Прошле године, Центар за помоћ азилантима иницирао је упис деце у локалне школе.

Аја ће свој 14. рођендан можда прославити у Србији. Пре месец дана је стигла из Сирије и њен дом је тренутно у једном Центру за избеглице.

„Овде ми помажу да учим српски. Ако научим, можда ћу ићи овде у школу“, каже Аја.

Милица Косанић из ДРЦ-а каже да уче боје, воће, поврће, бројеве, слова. „Играмо се и учимо у исто време“, истиче Милица.

Ајини другари су из Авганистана, Ирака, Еритреје, Сомалије. Сада су мало одељење, али никада не знају колико их сутра долази на час.

„Баш буквално то зависи од дана до дана, ја сад не знам ко ће бити овде у среду“, каже Милица.

Прошле године, Центар за помоћ азилантима иницирао је упис деце у локалне школе, али од њих тридесетак, ниједно није сачекало крај школске године. Малишанима не помажу само да савладају језичку баријеру, већ их припремају и за 1. септембар.

„Како изгледа школа у Србији, која је улога учитеља, која је улога вршњака, и како је то било у њиховим земљама порекла. Један део деце јесте ишао у школу, док има деце која су се родила на путу или оних из неких делова Авганистана који никада нису ишли у школу“, објашњава Јована Винчић из Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила.

Изгубљена детињства у ратовима, километарским пешачењима, илегалним преласцима граница, могу да добију макар обрисе онога што треба да буду на привременим адресама. Подршка је неопходна, чак и срећнијима, који путују са родитељима.

„Миграције тешко падају и самим родитељима и некада просто немају ни капацитете да се сами носе са миграцијама, а посебно да раде са децом – да им објасне зашто путују, који су следећи кораци“, каже Винчићева.

За Уницеф следећи корак јесте отварање дечјег кутка. Прво у прихватним станицама – Прешеву и Кањижи.

„Да би деца могла пар сати дневно да се играју, ту ће бити и бојице и сликовнице, лопте, те неке рекреативне активности да деца могу да се играју, а истовремено да родитељи мало предахну“, каже Јелица Милановић из Уницефа.

Најтеже је у београдским парковима које све чешће називају и српском Лампедузом. Породицама које ту проведу неколико сати или дана намењена је само основна помоћ и то ако је има.

Последњих месеци, овај парк подсећа на све осим на игралиште за децу. А њима би бар бојице и сликовнице овде значиле. Оно што би нацртали било би сигурно лепше од стварности у којој су се нашли.

www.vaseljenska.com/drustvo/gde-deca-migranti-idu-u-skolu/

0 гласовa