Брунхилда Помсел има 105 година и последња је преживела особа из најужег круга Рајха. Она је била секретарица Јозефа Гебелса и сада је по први пут у животу дала интервју за британски Гардиан.

 Foto: YouTube Screenshot

„Ретко кад сте га могли видети ујутру“, каже Помсел, присећајући се свог шефа.

„Попео би се уз степенице своје мале палате у близини Бранденбуршке капије, уз коју се налазило огромно Министарство пропаганде. Ишао би уз степенице као неки војвода кроз библиотеку, па до прелепог кабинета“.
Помсел се сећа и како је елегантан био намештај у тој просторији и како је увек владала безбрижна атмосфера. Она је сваког јутра чекала Јозефа Гебелса у предсобљу кабинета заједно са још пет секретарица.

„Увек смо знале кад стиже, али га нисмо виђале све док не изађе из кабинета. Некад би га посећивала деца и била су силно узбуђена што посећују татицу на послу. Долазили су са дивним породичним ердел теријером. Били су врло пристојни и увек су се руковали с нама“, каже Помсел. Она у првом и вероватно последњем интервјуу о свом животу, у 106. години, каже да су јој дани одбројани.

„У ово мало времена што ми је остало (надам се да ће то бити месеци, а не године), само се надам да се свет неће окренути наглавачке као онда, али су се ове године десиле неке ужасне ствари. Осећам олакшање што никад нисам имала децу, због које бих сад морала да бринем“, каже Помсел.

Зашто је тек сад први пут проговорила о свом ангажману, као последња преживела особа из унутрашњег круга нацистичког лидерства?


“Није ми намера да олакшавам савест”, каже она, јер свој посао у пропагандној нацистичкој машинерији сматра “само послом”.

Међу њеним задацима било је слање лажних статистичких података о палим војницима, претеривање у навођењу броја силовања Немица од стране Црвене армије и слично.
Недавно је на Минхенском филмском фестивалу представљен документарац “А Герман Лифе” који је снимљен на основу 30 сати разговора са Брунхилдом Понсел.

“Важно ми је да кад погледам филм, препознам тај одраз у огледалу у ком разумем све у чему сам погрешила”, каже она. “Али ја заиста нисам радила ништа осим што сам седела за писаћом машином у Гебелсовом кабинету”.

Помсел тврди да нема због чега да се каје. Како каже, понашала се као и већина других Немаца.

“Верујем да они који данас тврде да би се супротставили нацистима да су били на нашем месту, стварно тако мисле, али већина то не би учинила”, сматра Брунхилда.
“Цела земља била је као под неком чаролијом, када су на власт дошли нацисти”.
Присећа се како јој је уручен досије антинацистичке активисткиње и студенткиње Софи Шол, која је деловала у оквиру покрета отпора “Бела ружа”. Шол је осуђена на смрт због велеиздаје у фебруару 1943. након што је делила антиратне памфлете у Универзитету у Минхену.

“Један од специјалних Гебелсових саветника рекао ми је да досије ставим у сеф и да га не отварам. Послушала сам га и била сам поносна што ми је веровао и моја срећа због те указане части била је већа од радозналости и жеље да отворим фасциклу”.
Она себе описује као производ “пруске дисциплине”, присећајући се оца, који је по повратку из Првог светског рата, у њеној 7. години, забранио укућанима да користе ноћне посуде у спаваћим собама.

“Када смо морали да идемо у тоалет, морали смо да будемо храбрији од свих вештица и злих духова, како бисмо дошли до пољског клозета”, каже Помсел.
Отац је њу и њену браћу и сестре тукао мотком за истресање тепиха, сваки пут кад би неко од њих био непослушан.

“То пруско осећање дужности заувек је остало у мени”, каже она.
Имала је 31 годину и радила је за државног емитера као одлично плаћена секретарица. Тај посао јој је омогућен тек пошто се учланила у Нацистичку партију, а недуго потом неко ју је препоручио за посао у Министарству пропаганде.

“Само је заразна болест могла да ме заустави. Била сам поласкана, јер је то била награда за то што сам најбрже куцала у целој радио станици”.

Сећа се да је имала плату од 275 марака (право богатство у односу на то колико су њени пријатељи зарађивали) као и мноштво повластица. Сећа се како је њена живахна црвенокоса пријатељица Јеврејка Ева Ловентал, све теже живела од доласка Хитлера на власт. И хапшења радијског водитеља, који је завршио у концентрационом логору зато што је био геј. И још много тога. Али каже да је она углавном била несвесна деструкције коју су сејали нацисти.

“Знам да ми данас нико не верује. Сви мисле да све знам. Нисам знала ништа. Од нас се све крило”, каже Помсел.
Одбија да призна да је била наивна што је веровала да су Јевреји који су “нестали”, баш као и њена пријатељица Ева, били расељени у Судете, како би била обновљена напуштена села.

“Веровали смо у то. Гутали смо ту причу. Деловало је сасвим вероватно”, каже она.
Када је у бомбардовању уништен стан у ком је живела с родитељима, Гебелсова жена Магда помогла јој је да се орасположи и купила јој вунени комплет са свиленом поставом.

“Никад нисам имала ништа тако модерно и лепо ни пре ни после тога”, каже Брунхилда. “Обоје су били дивни према мени”.

Она се сећа да је њен шеф био “низак човек, али врло негован, господског држања, који је носио одела од најбоље тканине”.
“Имао је неговане руке и вероватно их је сређивао сваки дан. Ништа у вези с њим није било спорно”, каже она.
Чак јој је било жао што је храмао на једну ногу “што је, пак, компензовао благом ароганцијом”.

Тек повремено из њега је избијао лик човека који је лагање претворио у уметност како би омогућио остварење монструозних нацистичких циљева.
Била је ужаснута када га је видела на бини у Берлину у фебруару 1943. када је дао свој чувени говор о “тоталном рату”. Седела је тада с колегиницом тачно иза Магде Гебелс. Тај говор одржао је непосредно после Битке за Стаљинград и надао се да ће добити подршку народа да учине све што могу против претњи Немачкој.

“Ниједан глумац није могао да се тако трансформише из цивилизоване и озбиљне особе у лудог, гласног човека. У кабинету је одисао неком отменом елеганцијом и кад сам га видела као неког помахниталог патуљка, нисам могла ни да замислим већи контраст”.
Иако је могуће да се Помсел присећа само оних детаља о којима осећа да може да говори, сасвим је могуће да ју је комбинација незнања, али и сигурности коју је осећала у срцу сложеног система владавине, заиста заслепела.

Све то пало је у воду на Хитлеров рођендан 1945. када су Гебелс и његова свита морали да се придруже Фиреру у његовом подземном склоништу.

“Као да је нешто у мени умрло. Трудили смо се да не останемо без алкохола, који нам је изненада био потребан у великим количинама”.

Сећа се како је Гебелсов асистент Гунтер Швагерман 30. априла саопштио да се Хитлер убио, а да је после њега то учинио и Гебелс.

“Питали смо га: ‘А жена?’ ‘И она’. ‘А деца?’ ‘И деца’. Занемели смо”.

Заједно са колегиницама је од белих врећа за храну направила велику заставу у знак предаје коју су подигле кад су дошли Руси.

Русима је рекла истину: да је радила као дактилографкиња у Министарству пропаганде Јозефа Гебелса. Због тога је осуђена на пет година затвора.

Каже да је тек по повратку кући постала свесна онога што зове “јеврејским питањем”.
Поново је добила посао у радио станици и постала главна секретарица директора програма, уживајући све привилегије, високу плату и путовања до пензионисања у 60. години.

Требало јој је шест деценија да открије судбину њене пријатељице Еве, која је завршила у Аушвицу у новембру 1943. и проглашена мртвом 1945.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:642435-%D0%93%D0%B5%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D0%BA%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%86%D0%B0-105-%D1%98%D0%B5-%D1%98%D0%BE%D1%88-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B0-%D0%9D%D0%B5-%D0%BA%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%BC-%D1%81%D0%B5-%D0%BD%D0%B8-%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D0%B3-%D1%87%D0%B5%D0%B3%D0%B0

0 гласовa