Игор Козарски

Нешто у последње време шарам, па ми допадне да уређујем странице унутрашње политике, а следеће недеље већ регионе, свет или хронику. И морам да се изјадам да је унутрашња политика најдосаднија, једноставно стога што је безнадежна.

Али последице могу да буду и горе, јер после свих Вулина, Тома, Пајтића, Малих, па до највећих визионара Вучића и Тадића човек се једноставно блокира, скоро да заглупи. Говоре неповезано као да их је ударио камион када су били мали, па често после превођења њихових мисли на човечји говор не могу да се сетим како се нешто каже. Тада објашњавам колегама шта ми треба, па се изражавам као Веља: „Она машина што има ону гвоздену руку, па копа оно црно што изгледа као камен, а гори…“ Или тако некако.

Шеф Јовановић теши ме да то и није толико страшно, јер могу лако да настрадам, али шта год да напишем поводом њих нећу огрешити душу. Забринем се, па тако слуђен као и сви у Србији одем мало на село да не размислим и да прориљам башту, како не бих куповао оно црвено што није јабука, али добро иде с луком. И остале те шарене ствари које се једу, па не завршите као двоје пензионера који су прошле недеље умрли од глади усред Београда са дугом за хлеб од 4.000 динара и не дочекавши да Вучић замоли ММФ да им увећа принадлежности. Побогу, какве инаџије.

Таман се загледам у ништа, када испод трешње искочи комшија, као министар Вулин из Арманијевог одела. Он без посла и пара одавно, али стога растерећен и мало залудан те га све интересује. Како је у Београду, шта кажу, када стиже гас из Азербејџана, (Боже, испали ме у Тител преко Дунава), када ће Београд на води…

Решим да пустим шарова с ланца, али се сетим да га немам, скупа храна, а керови неће оно црвено с луком… Ухватим невољно да одговарам без размишљања, а комшија ме љутито пресече: „А они твоји су као добри?“

Не могу да носим табаке новина са собом и доказујем му шта сам мислио о жутима пре десетак година, па решим да завршим: „Који моји, који мој, а који је теби?!“

Нестаде љутити комшија под трешњом, али човек је у праву. Запоставили смо ово што се представља као оно што није власт, већ су као против, а нису још пали под цензус. А заслужио је Пајтић да му се одговори када је рекао како се ДС више неће никоме извињавати и Гордана Чомић која је рекла то исто само мало другачије. Дакле да чекају да се народу згади СНС, па да дођу опет на власт, као када се народу згадио ДС, па је на власт дошао СНС.

Гомила баналних људи која је уништила Србију и њену економију и довела на власт СНС, који је исти само примитивнији, хтела би да заузме старе позиције. Већ видим, Пајтић на Вучића, Шутановац на Гашића… И нико на Дачића. О, какав судар титана!

И у праву је Пајтић, њихова извињења никоме не требају и могу да их туре у оно што није рупа у земљи, већ у интерглутеалном режњу.

О Тадићу и његовима не бих, немам живаца. А не бих ни о дверјанима: „Ми смо за породичне вредности и да Србија буде економски јака!“ Супер, и ја сам, шта ћемо сада? Сви заједно корисни су само за СНС.

Има аналитичара који се брину што ће иза Вучића да остане уништен политички систем. Ја не бринем. Нисам аналитичар и може ми се, шта ће ми политички систем који нас је уништио и који не дозвољава да ико паметан, поштен или макар нормалан уђе у власт или опозицију и истисне их.

Једино ме одавно незапослени комшија брине, јер ми је показао да је цар још обучен.

 

www.vesti-online.com/Vesti/Komentar/497631/Ono-sto-nije-vlast-ni-opozicija

 

 

Прочитај без интернета:
4 гласa