28. 09. 2015. ФБР превод Маја Тешић, приредила Биљана Диковић

***

После губитка трећине становништва у рату против фашизма Белорусија се обновила, уздигла из пепела и мир у друштву чува као светињу. Она тежи да обезбеди благостање народа и стабилност државе. Од како је наша земља суверена, часно је испунила вековне циљеве везане за нестанак глади и сиромаштва, стопроцентну писменост становништва, једнакост мушкараца и жена, социјално-политичку стабилност и забрану националне и верске дискриминације. Код нас нема смртности на порођају, ниво смртности новорођенчади је најнижи у свету. Управо то јесте демократија, а не оно што наши западни учитељи покушавају да нам наметну.

Нажалост, то се не може рећи о нашој планети у целини. Свет је данас, нажалост, разједињен, подељен као никада у последње три деценије. Планету потресају многобројни оружани конфликти, терористички напади. Тужно је то што пораст глобалних претњи не наилази на адекватне одговоре. До данас нисмо успели да обновимо равнотежу снага која је била изгубљена распадом Совјетског Савеза. Када нема равнотеже снага нема мира и нема стабилности. Ово је системска криза. У сваком систему снага, ако је једина, ради неконтролисано, тежи само сопственој добробити, и решавању проблема за рачун других. Политика хегемонизма, националног егоизма доводи до широког коришћења притисака, санкција, ограничавања и војних акција. Као резултат тога губимо међусобно поверење. Примери отвореног политичког безобразлука, лажи и злочина против човечности сада су на површини.

Присетимо се недавних догађаја. Под изговором постојања нуклеарног оружја у Ираку познате државе одлучиле су да демократизују Ирак. И где је то нуклеарно оружје? Где је демократија у Ираку? Зашто су убили председника Ирака? Где је та земља сада уопште и какву будућност има ирачки народ? Да ли је људима живот постао бољи на територији те државе? Није. Ви, кривци, рећићете да сте погрешили, и требало би да се зауставите. Али опет не. Кренули сте даље. Почели сте од Туниса и завршили Либијом. Сценарио је исти. Разапели сте председника Гадафија, уништивши државу. Да ли је у Либији постало боље? Није. И где је та Либија као целовита држава сада? Господо, да није доста? Није. Похрлили сте у Сирију. Поставља се питање зашто. Зашто убијате људе? Зашто свргавате актуелног председника? Шта вама код њега смета? Тим пре што ратом у тој земљи ви бришете прве трагове наше заједничке цивилизације. Реците светској јавности шта ви то хоћете и чему тежите. Имате могућност – на овој трибини Генералне скупштине Уједињених нација.

Украјинска криза. Ако не зауставимо крвопролиће у Европи, братоубилачки рат, ако дозволимо ескалацију тог конфликта, целом цивилизованом свету ће бити вруће, и, извините, учинићемо још један корак ка глобалном конфликту, а могуће је, и ка светском рату, сада већ у центру цивилизованог и развијеног света. Зар је могуће да после уласка у нови век још увек нисмо схватили колико су крхки свет и људска цивилизација! Нисам ово рекао да бих набројио познате догађаје, већ да бих силнике овога света навео на једну мисао: јасно је да данас нема снаге која би вас зауставила. Али, шефови држава које чине злодела – сви су верујући, неки се чак моле јавно. А Бог види све и Он је праведан. Шта ће бити ако се разбесни и казни кривце? Вас, ваше народе који ће страдати без кривице, због ваших авантура. Мислим да треба да се зауставите. Треба да помогнете људима из сиромашних земаља да се обуку, да се излече, да стекну образовање. Нахраните гладне, спасите децу од смрти и то ће вам се вратити.

Али међусобно отуђење карактеристично је не само за велике земље. Многи чак немају жељу ни да схвате традицију, културу, убеђења других народа. Очигледно је да је обнова равнотеже дуг пут према вишеполарном свету. Приближићемо се том циљу ако будемо радили, а не пасивно очекивали. Неопходно је делима признати да смо сви различити и да сваки народ, свака земља има право на избор свога развојног пута. Управо у нашој разноликости налази се основ општег успеха и прогреса свакога од нас. Такав приступ омогућиће обнову поверења у нашем међународном животу. Али, за то је потребно састајати се и водити дијалоге, договарати се, налазити могућности за конструктивну сарадњу, а после договора и чинити то. Историја нас учи да је свака држава која претендује само на сопствено лидерство, не узимајући у обзир интересе других, на крају, кад се сведу рачуни, сама осуђена на пропаст и нестанак. Било каква предност за рачун било кога није дуговечна и штетна је. Није случајна народна мудрост која гласи: „Не гради се срећа на туђој несрећи“. Савремени свет налази се у кризи одговорности, зато што су егоистички интереси, тренутне користи водеће приликом доношења мноштва одлука. Чињења низа држава у међународној арени чести не узимају у обзир конкретну реалност и посебности других држава и друштава. Сигуран сам – да је другачије, не би било на стотине хиљада људских жртава у Ираку, Либији, Сирији и у другим земљама одакле су потекле реке избеглица које се спасавају од рата. Не би дозволили да се појави Исламска држава. Не би било терористичких напада у Европи, нити грађанског рата у Украјини. Списак тих „не би било“ дуго би трајао. И важно је о томе говорити зато што нас у тим државама ти народи неће разумети када данас говоримо о развоју. Зато што милионима и милијардама људи данас није до развоја. Они би да преживе од ујутро до увече.

Данас су нам потребни одговорни политичари који су способни да раде глобално, стратешки, који су спремни да доносе одлуке у интересу целокупне светске јавности. Да иду на компромисе за опште добро.

Господине Председниче, налазећи се у Организацији уједињених нација не могу да се не осврнем на кризу међународних структура. У целини, појављује се осећај да се њихова улога у последње време своди на то да буду место спорова између држава, а прилично често и средство притиска на поједине земље које нечим нису угодиле силнима овога света. Погледајте огроман број резолуција Организације уједињених нација. Зар гласање за њих утиче на решавање конфликата у свету, да ли служе за консолидацију светске заједнице, да ли те резолуције побољшавају живот народа? Хајде да кажемо поштено: Не побољшавају. Гласамо и поделимо се на „наше“ и „ваше“. Као резултат тога још је више неповерења и нејединства. Дубоко сам убеђен да Организација уједињених нација не треба да се користи за демонстрацију нечије силе. То слаби Организацију, руши поверење у њу, у супротности је са њеном природном и оним за шта је предодређена. Не чуди то, што традиционалне међународне структуре имају недовољну улогу како у спречавању, тако и у регулисању конфликата. Треба ставити тачку на ту лошу праксу.

Организација уједињених нација треба да буде форум сарадње, а не конфронтације држава. Само узајамно разумевање и одговорност, схватање разноликости светске јавности, обнова поверења могу да свима нама помогну да се ујединимо и да створимо мир и безбедност, да нађемо одговоре на глобалне изазове и претње. Практични резултат наших напора биће стабилни развој свих држава и јачање наше Организације уједињених нација, њене улоге у светској политици.

Хвала на пажњи.

Александар Лукашенко 28. септембар 2015.

***

Выступление Александра Лукашенко на Генассамблее ООН 27.09.2015

wp.me/p1Fuk8-LaJ

4 гласa